Почетна / Свет / ЧЕЛИЧНА РУКА У СВИЛЕНОЈ РУКАВИЦИ

ЧЕЛИЧНА РУКА У СВИЛЕНОЈ РУКАВИЦИ

НЕМАЧКО ЕВРОПСКО ЦАРСТВО

После немачке и европске катастрофе из Другог светског рата и периода денацификације, Немачка је „поново постала нормална земља“. Прихватајући кривицу за вишевековни антисемитизам, који је кулминирао Холокаустом у Трећем немачком рајху, Немачка је проживела својеврсну катарзу, што јој је омогућило да уђе под окриље Запада и да најзад буде прихваћена као „демократска“

Историјски посматрано Немачка никад није била „прави Запад“, а њено чланство у клубу елитних носи тешку хипотеку; ово чланство је само условно и важи под одређеним околностима. (Није неупитно: Немачка је принуђена да га свакодневно потврђује.)
Током 1980-их историјска хипотека коју носи Немачка постаје мање тешка. Немачка је признала своје злочине – не све, додуше – „покајала се“ и одрекла антисемитизма. На делу је стварање „европске заједнице“ – уједињене Европе, чији мотор сад постаје Немачка, овог пута у савезу са својим старим непријатељем, Француском. То се дешава у време Хладног рата, када сећања на нацистичке злочине почињу да бледе. „Прави непријатељ“ сада се налази на Истоку – то је Совјетски Савез, комунистичка Русија, која контролише читаву Источну Европу.

Антисовјетизам се инспирише русофобијом

За Сједињене Америчке Државе, европски пројекат је од почетка, у најмању руку, двосмислен. Снажна европска заједница може бити коришћена као оружје у борби против моћног источног ривала, али може прерасти и у покрет којим ће се Европа ослободити од америчког стиска. Из тог разлога процесе европских интеграција воде и усмеравају САД, полазећи при томе од сопствених, а не од европских интереса. Европска економска заједница, касније Европска унија (настала споразумом из Мастрихта 1992), замишљена је и пројектована као америчка испостава на европском тлу, а која ће продужити и учврстити америчку хегемонију у Европи, лишавајући је свих инструмената који би у будућности могли да јој обезбеде статус истински аутономне или независне политичке силе; независне у односу на комунистички Исток и на либерални Запад. Таква, „америчка Европа“ има и своју војну сенку: Северноатлантски војни савез, гвоздену песницу атлантизма и америчког присуства у Европи која штити конкретне интересе САД (а не брани Европу).
У таквим околностима је 1960-их година на Западу процветао антисовјетизам. Ако се СССР, стицајем историјских околности, после 1945. нашао у победничком табору, овај статус му се у Хладном рату снажно оспорава. Хладноратовски антисовјетизам се директно инспирише русофобијом; нешто што ће постати много јасније после слома комунистичког блока: „Ако се русофобија с несмањеном жестином наставила и након пада комунизма“, уочава Ги Метан, „приморани смо да закључимо како она није повезана с комунизмом него с Русијом“. Поређење успона Русије 2000-их година с повратком стаљинистичког царства, поређење Путина са Стаљином (или Хитлером), закључује Метан, очигледна је „бесмислица и анахронизам“. И омиљени пропагандни мотив русофобије. Нешто што ће постати ноторно у западним медијима после украјинског Мајдана и присаједињења Крима матици 2014. године.

Да ли је „Гулаг примарнији од Аушвица“?

У Немачкој 1980-их ствара се посебно плодно тле за историјски ревизионизам, који полази од једноставне једначине „комунизам једнако нацизам“. У историјском ревизионизму предњачи немачки историчар Ернст Нолте. Европски фашизми, према Нолтеу, настају као (посве оправдана и разумљива) реакција на, с једне стране, бољшевизам, с друге, на западне демократије. Али бољшевизам и његови злочини су, према немачком историчару, „примарни“.
У полемици коју је отворио Нолте ће поставити и следеће питање: да ли је „Гулаг примарнији од Аушвица“? Његов одговор је наравно потврдан: „Стаљинистички злочини су гори од нацистичких.“ Немачки националсоцијализам је тек одговор на комунизам, напад на Совјетски Савез из јуна 1941. само је реакција на Стаљинове злочине, а немачки војници на Источном фронту у ствари „бране Европу од азијских хорди“. Немачка кривица је реална, али је од ње већа кривица Русије. „Нема фашизма без провокације бољшевизма“, закључује Нолте, уз тихо или прећутно одобравање стратега Хладног рата с оне стране Атлантика.
За ревизионисте, стварни непријатељ је бољшевизам и комунистички Исток. Шта је, међутим, изазвало бољшевичку револуцију, која је означила почетак краја европског колонијализма и дубоко потресла Европу и свет, изазивајући снажан револуционарни и антиколонијалистички талас? Да ли је и бољшевизам био само реакција, и то такође оправдана, на претходну западну, колонијалистичку и империјалистичку опресију, и на катастрофу Првог светског рата коју је произвео западни империјализам? Да ли је западни колонијализам прави кривац за избијање Октобарске револуције, са свим њеним последицама, и представља ли бољшевички покрет праведну одмазду за злочине које су чиниле европске силе током колонијалног периода?

Европска ревизија историје Другог светског рата

Данашња Европа више не обележава Дан победе над фашизмом, већ 9. маја прославља Дан Европе. У резолуцијама Европског парламента не осуђује се посебно фашизам ни нацизам, осуђују се (прилично апстрактно) „сви тоталитаризми“. Слободу од фашизма Европи није донела Совјетска армија. Америчке трупе су, у беспримерној ревизији историје, победиле не само на Западу већ и на Истоку, као што је ове године устврдио немачки председник на централној комеморацији почетка Другог светског рата у Пољској. Одлучна победа „савезника“ била је она у Нормандији, која је дошла на самом крају рата; битка за Стаљинград, као прекретница овог рата, битка код Курска итд. препуштене су историјском забораву и избрисане из историјских уџбеника. Као и приближно 26 милиона Совјета које су побиле нацистичке трупе.
Заборављене су и све жртве нацизма на истоку Европе, укључујући и оне у Југославији. Пијетет изазивају искључиво „жртве комунистичког терора“, па чак и погинули припадници квислиншких и окупационих снага. Мање или више отворено, рехабилитују се пронацистички и фашистички покрети и режими, од Балтика, преко Украјине, све до Балкана, где се одржавају „комеморације“ сарадницима окупатора и фашистима, с несумњивом фашистичком иконографијом. Почев од 1990. у бившој Југославији Запад овај покрет једноставно „не примећује“. Хронолошки последњи пример је рехабилитација пронацисте Бандере у Украјини и његових следбеника, који су имали кључну улогу у кијевском „Мајдану“, на шта је „Запад обратио јако мало пажње“. Како тумачити ову „незаинтересованост Запада“, осим као прећутну (а повремено и веома непосредну и активну) подршку због њиховог жестоког антирусизма?
Дана 19. септембра 2019. Европски парламент донео је резолуцију о „важности европског сећања за будућност Европе“, у којој се одговорност за избијање Другог светског рата подједнако распоређује на „све тоталитаризме“ – на „нацистички Берлин и комунистичку Москву“ – аболирајући западне демократије од сваке кривице и прећуткујући срамни Минхенски споразум, чији су потписници Велика Британија и Француска с једне, и нацистичка Немачка и фашистичка Италија с друге стране – споразум којим су западне демократије утрле пут ка Другом светском рату; ка светској историјској катастрофи у којој је на свим зараћеним странама погинуло приближно 60 милиона људи.

Рађање чудовишта

Истини за вољу, ревизија историјске истине о Другом светском рату није започела у Немачкој. Започела је још раније, у САД, негде после 1950, о чему (међу осталим) сведочи и амерички писац Гор Видал, луцидни и непоткупљиви хроничар америчке политичке сцене и модерне историје Америке: нацистичку Немачку нису сломиле САД, подсећа Видал, победу над Трећим рајхом, уз огромне жртве, извојевао је Совјетски Савез, али то је у Америци после рата сасвим погрешно представљано. Стаљин и Совјетски Савез, уочава писац, претворени су у непријатеља горег од Хитлера и у лажну претњу за америчку нацију. Зашто је то уопште било потребно?
„Антикомунизам постаје званична религија САД“, а СССР „империја зла“, јер је Америци био неопходан снажан непријатељ. Овај архинепријатељ – Совјетски Савез – послужио је као оправдање за милитаризацију САД којој нема премца у историји света. САД су, током следећих деценија, претворене у дубоко милитаризовано друштво. О томе сведочи преко три стотине ратова и војних интервенција које је ова земља водила после 1945. године.
У Америци је 1950-их година, упозорава Видал, створено „чудовиште“: „држава националне безбедности“; ратна машина с огромним војним буџетом (и данас највећим у свету) коју чине предимензиониране и прескупе оружане снаге, војноиндустријски комплекс, моћне безбедносне службе и политичке и интелектуалне елите ове земље. Циљ је, наводно, одбрана америчке нације од „црвене опасности“ (премда Совјетски Савез никад није показивао агресивне намере), а нешто касније одбрана читавог „слободног света“. После пада Берлинског зида постављени циљ је много крупнији: промовисање идеје слободе – америчке дефиниције слободе – широм света, „рушење аутократија и диктатура“ и, коначно, стварање једне либералне и униформне планете.
У стратешким пројекцијама САД, Немачка са својим русофобским наслеђем игра изузетно важну улогу. Нацистички злочини су јој „опроштени“, привремено препуштени забораву (изузев Холокауста). Подсећање на њих више није опортуно ни пожељно, нарочито ако су његове жртве словенски и други, „мање важни“ народи на истоку Европе. Почев од 1980-их Америка и Немачка се налазе удружене на истом послу: у борби против (комунистичке) Русије, Источног, социјалистичког блока, за шта „интелектуалну и теоријску логистику обезбеђују стратези типа Збигњева Бжежинског, чији је антисовјетизам дуго прикривао болесни антирусизам“ (Франо Цетинић).
Мета и прави непријатељ била је и остаје Русија; свеједно да ли је она царистичка, комунистичка, националистичка или демократска по мерилима Запада. Улог у тој борби је хегемонија над евроазијским континентом и, последично, над читавим светом. У то име Америка води и покреће своје ратове и своје лажне „обојене револуције“. Али никад директно. Овај рат је прикривен, замаскиран, и никад неће бити објављен, јер је противник исувише снажан. Немачка је у том рату, са својим дубоко укорењеним антиславизмом и русофобијом, дуго била незамењив савезник САД у Европи.

У следећем броју: Немачке фрустрације

4 коментара

  1. Članalk Borisa Nada predstavlja vrhunski provesionalizam i objektivan prikaz geopolitičkog prestrojavanja nakon drugog svetskog rata, što se vidi po samom naslovu „Čelična ruka u svilenoj rukavici“, i podnaslova teksta: Antisovjetizam, Rusofobija, Gulag primarniji od Aušvica, Revizija istorije II sv. r., Radjanje čudovišta? Odlične, precizne i jasne informacije.
    Zaključak je da je medijski rat glavna propagandistička sila koja menja mapu sveta i vrši prestrojavanje moćnih država, kao što je Nato Amerika koja remeti mir u svtu po uzoru na fašističku Nemačku, samo na drugi način, drugim metodama. Kako mogu Staljinističke čistke (unutrašnja politika SSSR-a) da se tretiraju-izjednačavaju kao genocidna tvorevina poput Hitlerove Nemačke? Sve je to jedan od brojnih izgovora za planirane agresije u budućnosti?




    2



    0
  2. Pohvale za članak:
    U ostvarivanje vojne strateške politike Amerike svakako spada i okupacija Kosova i Metohije, bombardovanje Srbije, priključivanje Balkanskih i Baltičkih država u Nato alijansu… širenje Nato na jugoistočne granice Ruske federacije za politički pritisak i potencijalnu agresiju u budućnosti. Pravoslavna Srbija je na meti da se teritorijalno razbije, kao najjaća država na balkanu i najveći saveznik bratske pravoslavne Rusije. Amerika je posao taktički obradila, „iskoristila“ krizno žarište na Kosovu, nije ga proizvela: Na početku sukoba na KiM je OVK tretirala kao terorističko-separatističku organizaciju, ali je uvidela da se situacija uklapa u njen globalistički projekat, i napala Srbiju (znači: Amerika proizvodi i koristi krizna žarišta za svoje ciljeve. Na Kosovu je iskoristila oružani konflikt države sa albanskim separatistima koji nasilno sprovode otcepljenje teritorije KiM od Srbije (viišedecenijskom politikom etničkog ćišćenja Srba, zulumima i enormnim natalitetom – albanizacijom – islamizacijom KiM), i Nato bombardovao Srbiju(!)?




    1



    0
  3. dopuna drugog komentara (r......)

    U sklopu teme „Čelične pesnice velesile SAD“: Okupacija KiM, Bombardovanje SRB, Briselski sporazum – predaja teritorije KiM: obrazloženje na drugi komentar:

    PREDAJA TERITORIJE pred svršen čin:
    Srbija (Vučić) apsolutno nije morala „ekspresno“ (dok je Vučić na vlasti) da predaje teritoriju KiM Briselskim Sporazumom, iz sledećih razloga:
    — Nametnut je (tajno iza ledja) statusni model „Dve Nemačke“ (izjava Vučića, zašto nije obavestio Srpski
    narod, samo da se otme-preda teriotija;
    — Zašto Vučić nije tražio Kiparski model: dva entiteta (pola-pola):
    — Nije tražio povratak 250.000 proteranih Srba (da bi Šiptari-Albanci napravili državu)?
    — Formulisan Briselski sporazum kojim Kosovo dobija kompletno teritoriju – sve atribute države; Ostalo da se pronadje-izmisli „kompromis“ za potpisivanje pravnoobavezujućeg sporazuma o normalizaciji, za ulazak Kosova u UN;
    — Vučić je u startu sa Dačićem potpisao veleizdajnički BS (sam je na tv izjavljivao), a nakon toga je usledila faktička predaja teritorije na terenu, korak po korak, puzeća veleizdaja: metodom diktature i cenzure (sakrivan Briselski sporazum: prihvaćen je od Srbije na osnovu Vučićevog neobjektivnog-iskrivljenog tumačenja, a ne na osnovu statusne odredbe sporazuma koje narod nije video?)?
    Amerika bi možda drukčije vodila politiku, možda nas ne bi bombardovla, da je Vučić vodio adekvatan medijski rat za KiM, kao ministar informisanja kod Miloševića i nakon toga? U tome i jeste katastrofalna greška što Milošević nije uzeo za ministra medijskog rata za KiM nekog Srbina koji živi tamo i poznaje kompleksnu situaciiju (na primer Miroslav Šolević), nego se nametnuo Vučić koji je iz Bosne? …
    Hvala na razumevanje!




    1



    0
  4. Борис Над
    Борис Над

    Hvala Vam na takvom mišljenju. Srdačan pozdrav.




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *