Почетна / Интервју / Амбасадор Венецуеле Димас Алваренга – Наш План за отаџбину је глобално решење

Амбасадор Венецуеле Димас Алваренга – Наш План за отаџбину је глобално решење

 

План за отаџбину – објављен 2013. године – представља политичку и социоекономску платформу Уга Чавеза. Планом се предвиђа свеобухватна ревитализација друштва, у циљу трансфера ка друштву социјалне правде као предуслову за заштиту природе и човека. Уместо актуелног глобалног процеса против угљен-диоксида, којим се пажња јавности скреће на „климатске промене“, Чавез је за економски, морални и еколошки колапс оптужио капитализам

Два пута у прошлости револуционарни покрети у Венецуели обележили су епоху, будећи наду да је бољи свет могућ. Први је био рат за независност са Симоном Боливаром на челу, а други је револуционарни покрет Уга Чавеза за уставне промене, којима је вратио социјализам на мапу Латинске Америке.
Иако актуелни политички проблеми бацају у сенку борбу за економски опстанак народа Венецуеле и еколошке изазове, замолили смо Његову екселенцију амбасадора Венецуеле Димаса Алваренгу да нам изнесе део проблема с којим се његова земља суочава, а о којима се ређе извештава.
„Климатске промене“ су незаобилазна тема око које се окупљају учесници климатских самита, међу којима је и париски СОР21. При „зеленој агенди“ су сви који у њој виде прилику за профит, а приметно је одсуство представника Африке и најсиромашнијих држава Трећег света. „Борба против климатских промена“, претворена у посао века, не дозвољава постојање алтернативе коју је понудио председник Уго Чавез Планом за отаџбину, а наставио је да га спроводи председник Николас Мадуро. О чему се ради?
Председник Чавез је 2013. године објавио План за отаџбину – екосоцијалистички економски производни модел за очување живота, примењив не само у Венецуели већ и на читавој планети. Овај план предвиђа трансформацију друштва у „боливарски социјализам“ који по својој природи даје гаранцију за опстанак природног окружења и човека.
Много пре сазивања међународног самита СОР21, посвећеног „борби против климатских промена“, Венецуела је кренула у остваривање Плана за 2013–2019. годину, којим су дефинисане све области живота – уз наглашену бригу да се развој мора синхронизовати с природним ограничењима. Ради се о потреби да не исцрпљујемо своја природна богатства на штету природног окружења, за разлику од приватних корпорација, које имају намеру да исцрпе природна богатства не обазирући се на последице по екосистем и људске заједнице чији опстанак зависи од чисте воде, ваздуха, биљног и животињског света.
Свесни смо да је независност производње хране кључна за националну безбедност, што је предмет детаљног планирања пољопривредне производње. План регулише колико ће земље бити обрађивано у којим областима и на који начин. Највећи део (око 45%) намењен је за производњу хране и пошумљавање, а остале површине заштити ради очувања биодиверзитета, водотокова и шума.
Медији тврде да у Венецуели влада глад. У којој мери су санкције угрозиле снабдевање храном?
Напомињем да народ у Венецуели није гладан. Основна прехрамбена намирница је хлеб од белог кукуруза. Ради се о старој сорти отпорној на климатске промене којој погодује наша клима. Сточни фонд такође омогућава производњу млека и млечних производа, а у последње време сточари почињу да гаје биволе који су издржљивији и лакше проналазе испашу. Они дају велике количине млека – млечни производи доминирају у исхрани Венецуеланаца. Tу је и касава – биљка од чијег корена се прави брашно и производи који могу да замене хлеб. Планирани пораст наводњаваних површина је двеста одсто.
Карипска обала је богата рибом, а у области венецуеланских љаноса су велике површине обрадиве земље, као и пашњаци. Венецуела има климу која погодује узгоју воћа – има га напретек, па је прича о глади бесмислена и тенденциозна. Захваљујући клими наша земља има и две жетве годишње. Успели смо да искључимо утицај породице Мендоза, која се преселила у Тексас. Они су имали монопол над производњом и дистрибуцијом хране. Држава је преузела бригу о основним намирницама као што су: кукурузно брашно, бутер, млечни производи, хигијенске потрепштине. Сем бриге о природном окружењу, План најављује подршку обичајима и уважавање старих културних наратива.
Агенда 21 осмишљена под окриљем УН предвиђа постепено одвајање човека од природе, стварањем услова да се угасе мала пољопривредна домаћинства. Чавезов План, насупрот томе, предвиђа подршку малим породичним фармама.
Планирано је да велики део пољопривредних производа буде базиран на алтернативној производњи, као што су породична, урбана и комбинована пољопривредна производња и производња староседелачких заједница што представља самоодрживи модел организовања пољопривредне производње. Један од проблема који држава још није регулисала тиче се ГМО. Регулисање тог проблема представља изазов, али смо тренутно заокупљени борбом за опстанак – као што знате, Америка нам не опрашта независност и губитак профита од некадашњег Елдорада за приватни капитал.
План за отаџбину ставља човека у равноправан положај с угроженим животињским и биљним врстама, за разлику од смерница с контролисаних климатских самита које човека стављају на оптуженичку клупу – кажњавајући га изгоном из природе.
Наш план за 21. век има визионарски поглед на будућност, у којој ће пре свега бити заштићен човек – извлачењем из екоцидног капиталистичког окружења. То подразумева образовни систем који у човеку буди свест о одговорности према другим људима, као и према природи. Очигледно је да капитализам не може понудити решење за проблеме које је сам изазвао, што је 2017. године покренуло активисте из 17 земаља, са неколико континената, да дођу у Венецуелу ради оснивања Прве екосоцијалистичке интернационале. Самиту нису присуствовали делегати корпоративне „елите“ који су се окупили у Паризу, већ су дошли представници народа чија се реч у Паризу није могла чути.
Документ су саставили представници староседелачких племена, афро-потомци, еколози, антиколонијални активисти, марксисти… План је обухватао проблеме очувања семена, трансформације синдиката, соларног комунизма. Бавили су се стањем у јужноамеричким рудницима, деколонијализацијом Палестине и Порторика… Њихов амбициозни план заокрета у свим аспектима људске делатности гарантовао би мир у следећих 500 година. Наглашена је неопходност повратка коренима – обнављањем предачког духа, хуманости и бриге о заједници као предуслову за бригу о природном окружењу, уз подсећање на поруку Хосеа Мартија: „Најбољи начин да се нешто каже је да се то уради.“ Организатори и учесници најавили су панафрички и паназијски конгрес у годинама које долазе.
У овом документу Екосоцијалистичке интернационале доминирају речи етика, савест, солидарност… То се коси с порукама СОР21 о зеленом менаџменту и прилици да се на заштити природе профитира. Комерцијализација „услуга“ природе спада у најновији трик за извлачење новца. У току је прављење ценовника за услуге пчела у прављењу меда и разношењу полена, услуге Сунца, ветра, воде, чистог ваздуха… Капитализам је све бруталнији.
Тадашњи министар екосоцијализма Рамон Селестино Веласкез најавио је прекид старог модела заштите природе, наговестивши да ће се одлуке Екосоцијалистичке интернационале преточити у законе. На конференцији COP21 одржаној у Бону 2017. он је рекао да се решења за климатске промене не налазе на елитним конференцијама већ их може понудити „екосоцијалистички покрет који расте на глобалном нивоу“, најавивши да ће држава у сваком погледу подржати напоре да се дође до узрока који чине неподношљивим живот за већину становника планете.
Чавезов План за отаџбину само је део плана за промене на целој планети. Свест о јединству види се у уводном делу документа: „Свесни смо да представљамо само део спирале спирала, која се шири укључујући друге све док се сви не повежемо с Мајком Земљом да обновимо хармонију једни с другима и са свим блиским бићима у природи.“ Ми смо се усредсредили на заштиту сиромашних, који представљају већину и који су жртве неправедног система. Брига о људима подразумева обезбеђивање крова над главом, здравствену заштиту, право на образовање – што је стављено у исту раван с бригом о очувању биодиверзитета. Планирамо изградњу више државних фабрика. Чавез је указао на одговорност земаља Првог света за све недаће чије последице данас плаћају земље Трећег света.
Планетарна хајка на угљен-диоксид послужила је корпорацијама да – уз благослов УН – преузму бригу о „заштити природе“. Рат је најпрофитабилнија привредна грана, па је и „борба против климатских промена“ омогућила енормне профите свима који су се у њу укључили. Какав одговор на проблеме везане за опстанак планете даје План за отаџбину?
Уместо Агенде 21, којом су УН одузеле право државама да воде сопствену политику, искористивши бригу о природи за протеривање руралног становништва у градове, Чавезова Агенда за 21. век доноси сасвим другачији приступ проблему. Заштита природе није могућа ако истовремено не заштитимо човека који у њој живи и о њој се на најбољи начин стара. Знамо да иза паљења шума у Амазонији стоје они који су се прогласили за „заштитаре“. Произвођачи палминог уља уништавају шуме зарад профитабилног бизниса, корпорације што се баве сточарством пале шуме да би проширили простор за своје потребе. Истраживачи рудног богатства чисте простор за свој бизнис. ЕУ декларативно устаје у одбрану шума, док истовремено купује производе компанија које их пале. Под тим условима није могуће спровести политику очувања животне средине, што указује да главни кривац није угљен-диоксид већ капиталистички начин производње и потрошње. Прогласивши капитализам за главног узрочника еколошког колапса, председник Уго Чавез је постао мета носилаца крупног капитала, а План за отаџбину виде као посебну опасност, зато што је социјално одговоран, праведан и хуман – што су термини којих нема у Агендама за 21. век. Председник Мадуро је на удару „опозиције“ из истих разлога: независна Венецуела угрожава интересе најмоћнијих учесника у планетарној подели плена.
Улога опозиције додељена је Хуану Гваиду. Аутори склони хумору називају вођу терористичких банди „санкилотом“ – само што овај – за разлику од сиротиње што је дигла револуцију у Француској – има на располагању неограничена средства.
Нажалост, средства за рушење председника Мадура су заиста неограничена, а мотиви спонзора нескривени: Венецуела има највеће резерве нафте на свету, а ти извори припадају венецуеланском народу. Трампов саветник за националну безбедност Џон Болтон јавно је признао да је рушење венецуеланске владе мотивисано интересима нафтне индустрије. Захваљујући санкцијама, они су неометано почели да отимају нашу имовину у иностранству.
Навешћу пример који показује перфидно разрађен систем пљачке: једна мала канадска компанија „Кристалекс“ јавила се на конкурс за додељивање концесије за истраживање злата. Кад смо утврдили да немају финансијску подлогу за гаранцију, концесија им је одузета. Тужили су Венецуелу за „изгубљену планирану добит“ oд 2,2 милијарде долара, иако ни цента нису уложили. На суду им је признато право наплате, па су то обавили на рачун имовине компаније „Ситго“ из Тексаса – огранка наше националне нафтне компаније „Педевеса“. Међутим, убрзо је постало очигледно да „Кристалекс“ све ово ради зарад једне много веће западне нафтне компаније која је од почетка стајала иза ове махинације. Поред тога, „Ситго“ има више од 13.000 бензинских пумпи широм Америке – оне су конфисковане, као и сви рачуни компаније. Сва та средства су дата на располагање Гваиду за рушење власти.
Опљачкали су и златне полуге (у вредности од 1,5 милијарде долара) које је председник Чавез заложио у немачку Дојче банку, као гаранцију за кредит. Кад је кредит исплаћен, председник је затражио полуге натраг, али му је речено да су предате Енглеској банци „на чување“. Енглеска банка је одбила да нам их врати.
Због чега нафту прерађујете у Тексасу?
Наша нафта је такозвана тешка нафта, која се мора прерадити, а њен транспорт до рафинерије је компликован и скуп. Нафташи нису градили постројења за прераду у Венецуели, па смо једно време значајан део нафте транспортовали у Тексас, као најближу локацију и стога логично пословно тржиште, али имамо и рафинерије у карипским острвским земљама. Данас, с обзиром на то да су се санкције одразиле пре свега на производњу нафте, наша нафта се прерађује у Русији и другим пријатељским земљама. Венецуела је – нажалост – традиционално везана за западну технологију, а процес за ослобађање од зависности је дуг и скуп. Због тога смо неке изворе привремено престали да експлоатишемо.
Може ли Венецуела да тргује резервама злата, које су по величини међу првима у свету?
Венецуела је Елдорадо, поседујемо значајан део свих познатих резерви злата на свету, али с тим резервама не можемо да тргујемо зато што нам нису дали потврду на основу које бисмо могли да вршимо трансакције. Можда је тако и боље – чим добијемо сертификат, постаћемо мета ловаца на злато. Србија има искуство с „Отпором“ а Венецуела је постала „Канвасов“ лабораторијски експеримент. Активни су широм Латинске Америке, а председник Боливије Ево Моралес је последњи у низу непослушних који имају свој поглед на методе спасавања сопственог народа, боливијског друштва и Мајке Природе (Пачамама).
Какве су промене у школству?
Образовни систем се веома променио последњих 20 година. Али радимо на томе да се школа прилагоди савременијем приступу образовању. План предвиђа повећање броја школа и увођење предмета који изучавају историју Венецуеле. Државни симболи, застава и химна служе за буђење свести о заједничкој припадности отаџбини, у којој се укрштају небројени народи и негује њихова аутентична култура.
Социјална политика има значајно место у Плану, примећује се присуство изгубљених речи као што су савест, одговорност, етика, морал…
План носи у себи елементе дубоке, темељне револуције којом би се изборили против корумпираног правног система организованог тако да су сиромашни увек на губитку. Народ Венецуеле је свестан да План мења концепт „људских права“ обухватајући и право на економском, образовном, здравственом и културном плану. Производња би морала бити у служби друштвених потреба, а радници активан субјект у одлучивању. Настојимо да изградимо посткапиталистичко друштво постављањем темеља за венецуелански социјализам.
Како решавате проблем планираног економског напретка који зависи од нафтне индустрије с настојањем да смањите зависност од нафте?
То јесте проблем: експлоатација нафтних извора мора бити избалансирана – уколико се Запад дочепа нашег природног богатства, компаније ће експлоатисати неограничено и неумерено све док не исисају све расположиве изворе. Венецуела има и злата. За истраживање нових налазишта заинтересовани су бројни носиоци крупног капитала. Са сваким откривеним налазиштем злата расте опасност по националну безбедност. Сем ратова и санкција, Венецуелу пљачкају и уз помоћ корумпираних међународних судова.
Дволичност Запада показала се и током пожара што су захватили прашуме Амазоније. Mасивне пожаре у шумама Амазоније, посебно у области савана Серадо, изазвале су компаније које желе да прошире територије за гајење соје, као и узгајивачи стоке. У овоме учествују и трговци прехрамбеним производима које увози и Европска унија. Њихови званичници јавно осуђују проузроковаче пожара, прећуткујући да с њима имају тесне економске везе. У јавност не излазе ни с писмом покрета „Mighty Earth“ упућеног ЕУ, у ком захтевају од европских земаља да укину споразум о слободној трговини и забране увоз производа компанија које послују палећи шуме.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *