“Упитник” над српском историјом

Прекидањем и пребацивањем ТВ преноса обележавања 800. годишњице аутокефалностиСПЦ нанета је непроцењива штета културно-историјском и верском достојанству српског народа

Обележавање осамстоте годишњице аутокефалности Српске православне цркве још једном је послужило антисрпској стратегији актуелног „менаџмента“ РТС-а. Тако нешто могло се, уосталом, и очекивати. Питање је било само шта ће смислити тим из Таковске 10 поводом овог дуго најављиваног црквеног и државног празника, чији је значај за српски народ истицан протеклих година urbi et orbi: да се у Никеји 1219. није десило оно што јесте, ми данас не бисмо били оно што јесмо. Овај чин Светога Саве и целе куће Немањића отворио је Српској цркви велика врата у православну васељену и постао темељ осмовековног континуитета аутономне и слободне помесне цркве српског народа, који се (тај народ) не би одржао без своје матице у трагичном миленијуму ратова и пустошења. Осим тога, данас врло популарној „владавини права“ у српском друштву положен је угаони камен Законоправилом, које је Свети Сава донео исте године, па се и проглашење овог правног зборника, чијом је рецепцијом римско-византијског права Србија постала органски део европске и хришћанске цивилизације, прославља у оквиру и контексту аутокефалности. Обема овим чињеницама не могу да се похвале многи европски народи, а капитална важност томоса и Номоканона за нас је непроцењива. Све је то добро знала и руководећа гарнитура Јавног сервиса Србије и (можда баш зато!) одлучила да поступи на следећи начин.
[restrict]

КАО САТАРОМ Телевизијски пренос средишњег јавног обележавања 800. годишњице аутокефалности Српске православне цркве у Центру „Сава“, а који је требало да изврши Јавни сервис Србије 8. октобра 2019. године, усред свечаности је прекинут на првом и настављен на другом програму истог Јавног сервиса, управо у тренутку сценског приказа у коме Свети Сава прима од васељенског патријарха томос о аутокефалности! Био је то прави шок за милионско телевизијско гледалиште који је из темеља нарушио перцепцију овог аудио-визуелног догађаја. РТС, који иначе воли да се хвали гледаношћу, није нам саопштио колико је милиона гледалаца претрпело ову трауму.

Рез изнебуха, из заседе, изведен је као сатаром, да баш заболи (иако данашња телевизијска технологија нуди бројне транзиционе технике, којима се неочекивана кршења психолошког „закона доброг наставка“ могу ублажити). Тако је озбиљно нарушена евокација једног од најважнијих догађаја у историји српског народа и цео овај свечани призор, коме је присуствовала елита нације с патријархом и председником државе на челу, пребачен на други канал – јер је први био резервисан за Оливеру Јовићевић и њен Упитник, посвећен наредним изборима и захтевима „опозиције“ у вези с истим! Невиђено. Несхватљиво. Непојамно. Важнији је Упитник од Завета Светог Саве и осам векова српске историје!

Друштвене мреже целе те ноћи гореле су од негодовања због овог поступка који се тешко може објаснити икаквим разлогом. Отворено се бунио народ који чини премоћну већину претплатника Јавног сервиса. Православни и гледаоци уопште су с правом увређени и имају право што траже објашњење и извињење. Ако је и од Бујошевића – доста је.

Сведоци смо праксе да се ударни ТВ дневници Јавног сервиса без зазора померају према сатници разних спортских догађаја како коме падне на памет, а да се најављене емисије често отказују без објашњења. Програмска шема РТС-а одавно је „клизна“ и препуштена дневном хиру свог руководства. Ово је, међутим, прешло све границе. Зашто је донета одлука да се обележавање главне прославе једног догађаја од националног значаја усред преноса пребаци са канала на канал и то без смисла за приоритет и неку примеренију врсту „резања“? Извесно је да је овим нанета непроцењива штета културно-историјском и верском достојанству српског народа. Руковођење јавним пословима ове врсте не би смело да буде ствар „уређивачке политике“ којом се тај исти народ омаловажава и унижава. Последице овог чина не могу се више исправити и покрећу веома озбиљна питања одговорности која би морала да се нађу пред Управним одбором и Програмским саветом РТС-а (на страну то што су уместо једног достојанственог призора српске саборности у Центру „Сава“, лета Господњег 2019, гледаоци првог канала Јавног сервиса Србије гледали Оливеру Јовићевић и њене госте, међу којима се шепурио Сорошев чауш Антонијевић, као прворазредни друштвени фактор).

БРЉОТИНА ИЛИ САБОТАЖА? Низ околности указује да у питању није једна брљотина него промишљен и хотимичан чин, који песник Драган Мраовић назива саботажом. Пре свега, извесно је да је исти Бујошевић, као лице коме још није одузета радна и пословна способност, морао бити свестан последица своје одлуке. А то, опет, значи да је одлуци претходио известан предумишљај, у овом случају постојање намере да се покаже да је његов Упитник – изнад целе осамстогодишње српске историје. Друго, начин на који је ова намера остварена показује да је у питању иста – другосрбијанска – идеолошка кухиња, која се показала на делу поводом ТВ серија Немањићи и Краљ Петар Први: фалсификовање, деградирање и маргинализација српске историје у циљу промене свести српског народа, коју непрестано захтевају Берлин и ини. (Тек што су се отшкринула тешка врата титоистичког табуа пред Немањићима и краљем Петром Карађорђевићем нашао се Бујошевић да у њих ставља ногу. И наравно добили смо шта смо добили. Кривотворину и лаж.) Треће, Упитник је комотно могао бити емитован и после преноса и од тога никог не би заболела глава. Али не: њему је морао бити обезбеђен јасан и недвосмислен примат, а Свети Сава може и на други канал са целом том српском багажом и гњаважом! Прекинути и шупирати наравно, показати антисрпску моћ и удовољити страним газдама – то су били прави мотиви овог непочина уграђени у spiritus regens жуте власти, која их је у Таковску довела оног тмурног јутра.

Бујошевић и његови нису ни позиција ни опозиција иако су по свим својим обележјима блиски овом другом. Уосталом, наместила их је бивша жута власт у интересу својих главних либерално-атлантистичких циљева; нова их није дирала из само њој познатих разлога. Тако су се осилили и постали држава у држави кријући се иза лицемерних флоскула о „независној уређивачкој политици“ и „праву грађана Србије“. Од такве „независности“ и од тог „права грађана“ стење премоћна већина житеља те исте Србије, која ТВ Бастиљу одавно сматра отуђеном и од народа и од принципа слободног извештавања па извргава руглу дневнике и друге „програмске садржаје“ баш такве радио-телевизије и долази јој сваки час на врата, тражећи смену целог руководства. Описани скандал с прекидом и измештањем преноса само је кап која прелива чашу. Бујошевић и његов тим морају да сносе одговорност за своје поступке, од којих овај последњи подлеже озбиљној инкриминацији. Јер њему се овај скандал није поткрао, он га је баш таквог желео да би својим газдама показао како је кадар да постављене задатке и даље извршава. Освестимо се. Ово је био хотимичан антисрпски и антиправославни чин, уперен против наших изворних људских и националних осећања: директна последица разарања националног достојанства и рушење идентитета српског народа.             

Пара има, истине нема

Пре више од две године, на скупу названом „Београдски контрапункт“, садашњи нобеловац Петер Хандке рекао је да жали што Срби немају довољно пара да на екрану испричају своју историју, да су све купили Американци и да му се то гади. Министар културе Владан Вукосављевић, по чијој је идеји сазван овај скуп и који је том приликом седео до Хандкеа, могао је исправити великог пријатеља српског народа да Србија има пара и да сервисира свој екран с више од милијарду динара годишње, све то не рачунајући буџете телевизија, од којих се Јавни сервис Србије ребалансира док не попуни ћемер потребан за снимање таквих историјских подухвата какви су били Немањићи и Краљ Петар Први. Дакле, пара има, али истине о историји – нема. Ни динар из наменских фондова за филм с националном темом није отишао у праве руке. Неће ни отићи док српском прошлошћу на екрану „рукују“ такви као што је Бујошевић. Чак и кад неко други жели да презентује какав славни догађај (а то су у случају обележавања 800 година аутокефалности СПЦ биле црква и држава), наћи ће се начина да се такав покушај деградира и маргинализује у духу питања „Шта ће Србима историја“?

Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *