Почетна / Свет / Уједињена Немачка, разједињени Немци

Уједињена Немачка, разједињени Немци

Чињенице о (не)успешној интеграцији које упозоравају: И тридесет година после пада Берлинског зида постоје „две Немачке“ – они на истоку се у високом проценту (педесет седам одсто!) у уједињеној држави осећају као „грађани другог реда“, друкчије мисле, друкчије се осећају, друкчије се идентификују, друкчије гласају, све упадљивије губе поверење у демократију

Изгледало је, дуго, да ће то бити, и да јесте, успешна, фантастична интеграциона прича. То с поновним уједињењем Немачке. Прецизније: с гашењем Немачке Демократске Републике (Источна Немачка) и припајањем Савезној Републици Немачкој (Западна Немачка). Тридесет година после пада Берлинског зида, и на двадесет девету годишњицу уједињења (3. октобар), канцеларка Ангела Меркел била је принуђена, опорим и тврдим чињеницама, да призна: не тече све, ипак, и упркос свему, у овом процесу, како се веровало и очекивало – држава јесте уједињена, али не и њени грађани.
А веровало се, не само после оних турбулентних новембарских дана позне јесени 1989, кад се већ захуктавао „воз уједињења“, и кључале емоције – а уједињење је, заиста, стигло као дар с неба, сасвим неочекивано! – да ће процес срастања истока и запада, с посве различитим политичким, економским и друштвеним системима (ригидни социјализам, једнопартијски систем, планска, тј. командна привреда с једне, капитализам, парламентарна демократија и тржишна привреда, с друге стране) тећи (релативно) брзо и (углавном) безболно.
Политичари у Бону – „сеоба престонице“ у Берлин формално (не и потпуно: више министарстава остало је, до данас, у граду на Рајни) уследиће коју годину касније – били су тврдо убеђени да ће новац и економија учинити своје. И да ће почетна збуњеност и затеченост источњака, пуна стрепњи и осећања неизвесности – преко ноћи су се пробудили у другој држави – брзо уступити место оптимизму.
Били су, очигледно, при томе вођени констатацијом творца чувеног (западно)немачког „привредног чуда“, негдашњег канцелара Лудвига Ерхарда да је економија педесет одсто психологије. Рачунало се да ће издашна улагања, а реч је, заиста, о астрономским износима преко неколико „пакета солидарности“ – само онај последњи, од 2004. до 2019, био је „тежак“ сто педесет милијарди евра – „подићи на ноге“ посрнулу, и уништену источнонемачку привреду. У случају источних Немаца Ерхардова једначина није, очигледно, функционисала: њихово (не)расположење нашло се у раскораку са статистичким подацима о (уочљивом) привредном расту.

НЕЗАУСТАВЉИВ ЕГЗОДУС После уједињења учињен је, иначе, хируршки рез и крчевина на тлу (бивше) Немачке Демократске Републике: велики (социјалистички) комбинати су замандаљени, преко (фамозне) агенције „Тројханд“ на „пијацу“ су изнете готово све тамошње фирме. Међу њима и оне које су још давале знаке живота. Учињено је то уз објашњење (и под изговором) да више нису конкурентне. И да се привреда (већ угашене) Источне Немачке налазила пред банкротом. А сада, ето, још губи и (блоковско) источно тржиште: Совјетски Савез се налазио пред растакањем, а с њим и Варшавски уговор који је, не само војно и идеолошки, окупљао заједницу социјалистичких земаља.
Било је, истина, спекулација да је та „крчевина“ учињена смишљено: припремао се терен за ново немачко привредно чудо. Уз помоћ очекиваних страних инвестиција – Бон је био поуздан жирант – требало је на тој „крчевини“ да никну нове фирме и фабрике, с модерном технологијом и продуктивношћу без премца. У сваком случају, ништа се од свега тога није остварило – ни данас на источној страни нема ниједне фирме у првој немачкој берзанској формацији – али јесте уследио шок: у друштву које није знало за незапосленост готово сваки други житељ остао је без посла. А уследио је и незаустављив егзодус: око два милиона углавном млађих и квалификованијих источних Немаца отишло је на запад.
Званични извештаји (постоји специјални владин опуномоћеник за исток) саопштавали су, из године у годину, податке који су, све доскора, уливали оптимизам. И на двадесет пету годишњицу, дакле само пре четири године, владало је „победничко расположење“: разлике у условима живота, привредном расту и зарадама, између истока и запада, смањивале су се, истина, споро, али постојано. А онда је уследила мигрантска криза, у којој је Ангела Меркел (брзоплето) широм отворила немачке капије за (око) милион избеглица.
Гнев због тога прокључао је посебно жестоко на истоку иако је тамо стигло релативно мало миграната: источни Немци су опет, и изнова, схватили да се „ништа не питају“. И било им је доста: три деценије потиснутог страха и беса испливали су у токсични, ксенофобични национализам, констатовао је (недавно) „Тагесцајтунг“. Испоставило се, на драстичнији и драматичнији начин, да су разлике између Немаца пустиле корен и да су, уз ипак видљив привредни раст, расли незадовољство и фрустрације.

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ И „ПСИХОЛОГИЈА” Погодно тле, и атмосфера, за политичке странке које су показале „више слуха“ за ону Ерхардову „психологију“, за еруптивне наслаге несигурности, пркоса и гнева. Уз Левицу, која је у свом чланству имала, претежно, преобликовано наслеђе бивших источнонемачких комуниста, и осећала се у „новим покрајинама“ код куће, неочекиван узлет, користећи и ширећи страх од „мигрантског цунамија“, направила је од 2015. ксенофобична Алтернатива за Немачку. Готово на препад је освојила све покрајинске парламенте и на последњим парламентарним (федералним) изборима умарширала с импресивних 12,6 одсто у Бундестаг. Тамо је тренутно најјача опозициона политичка снага!
Две традиционално моћне партије, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) и Социјалдемократска партија Немачке (СПД), упадљиво губе на источној страни моћ коју су некад имале, док их „алтернативци“, како су показали недавни избори у источнонемачким покрајинама Бранденбургу и Саксонији, с освојеним гласовима од преко (чак) двадесет одсто, убрзано сустижу и, у неким случајевима, престижу. То ће се, казују углавном поуздане прогнозе, догодити крајем овог месеца и у Тирингији. Показало се да источни Немци другачије мисле, друкчије се осећају и друкчије гласају.
Годинама су их убеђивали да је Немачка Демократска Република била „држава Штази (фамозна, немилосрдна тајна служба) терора и неправди“, што су они боље знали и осећали на сопственој кожи. Али су знали, такође, да она није била само то. То „друго“ осећање појачавало се, практично, од часа кад је еуфорија изазвана падом Берлинског зида прошла. И кад се запад, који је заводљиво и готово рајски „мирисао на чоколаду“, показивао у друкчијем издању: као сурово конкурентско друштво, с надменим и бахатим профитерима. И док су се неспоразуми, психолошки и сваки други, увећавали, јачала је, као отпор, „осталгија“, метафора скована од речи ост (исток) и носталгије: упадљиво улепшавање онога што је, с гашењем њихове државе, изгубљено.

КАНЦЕЛАРКИНА ПОСЛАНИЦА НАЦИЈИ Настала је, тако, с протоком времена, парадоксална ситуација: смањује се проценат оних на источној страни који мисле да је уједињење успешан пројекат. У то, према најновијем истраживању, верује још само 38 процената. Знатно је више оних – 57 одсто! – који се у уједињеној држави осећају као грађани другог реда.
Када 9. новембра буде обележавана тридесета годишњица пада Зида, неће имати много тога да се слави: Немачка је опет подељено друштво, констатује „Њујорк тајмс“, а „Фајненшел тајмс“ примећује како осећање поноса и успеха упадљиво јењава, а јача осећање да је дуги процес приближавања две Немачке не само стао него се прекинуо.
Канцеларка Ангела Меркел, дакако, не мисли тако. И она, истина, признаје (у говору 3. октобра поводом дана уједињења), да је „државно јединство остварено, али не и јединство Немаца“. Упозорава, међутим, да то јединство није стање, једном засвагда постигнуто, у питању је процес који се тиче свих Немаца, свеједно у којој савезној покрајини живе. У „посланици нацији“ канцеларка је посебну пажњу посветила односу грађана и државе, стављајући акценат на – сваког грађанина појединачно.
Многи људи и данас, упозорила је, на истоку, али и на западу, узроке за све проблеме и тешкоће траже најпре у држави и такозваним елитама. А слободна, демократска држава, то смо сви ми, индивидуалних слобода нема без индивидуалне одговорности. То је, за канцеларку, срж и срце демократије. У том разумевању и тумачењу демократије, канцеларка фаворизује жустре, па и контроверзне расправе, у уставним оквирима и нормама. То значи: да за слободну расправу, да за жестоке захтеве, али не за нетолеранцију, не за изопштавање, не за мржњу и не за антисемитизам.
У том оштром, и одлучном, одређивању за шта јесте, а за шта није, Ангела Меркел је очигледно имала на уму, с једне стране, пораст десничарског и неонацистичког насиља („Монд дипломатик“: елемент драма која потреса Немачку) и, с обзиром на трагичну прошлост, посебно забрињавајући пораст нетрпељивости, и учесталих напада, на припаднике јеврејске заједнице у овој земљи.
Као државник, канцеларка, разумљиво, барата с јаким дозама оптимизма и охрабрења. За двадесет девет година остварено је, каже, „невероватно много“. Људи су задовољнији него икад пре, и на истоку и на западу. Али, упозорава, то није и „цела истина“. Том билансу припада и чињеница (раније споменута у овом тексту) да се већина источних Немаца у СРН осећа грађанима другог реда. И још: мање од 40 одсто њих сматра да је уједињење успешно, а међу млађима, испод 40 година, тек 20 одсто.
Морамо, поред онога што је неспорно остварено, упозорава Меркелова, у политици и друштву схватити, и утврдити, зашто уједињење за многе на истоку није „позитивно искуство“. А тумачећи драстичан, забрињавајући пад поверења у демократију на истоку (раније је у демократију веровало 53 одсто, у најновијем истраживању само 30 процената), канцеларка закључује: економски успех не гарантује аутоматски идентификацију с демократијом.
У читавом низу упозоравајућих чињеница, и „опипавању пулса“ источноненамчких грађана, јесте симптоматичан и онај, који канцеларка није споменула: само 44 одсто њих се идентификују као Немци, нешто већи проценат, 47 одсто, наглашава свој посебан идентитет. Они су само, и наглашено, „источни Немци“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *