Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – ПОВОДОМ НЕЗАДОВОЉСТВА ЖУТИХ ПРСЛУКА

Учитавање могућег смисла – ПОВОДОМ НЕЗАДОВОЉСТВА ЖУТИХ ПРСЛУКА

Поново смо у идеолошкој матрици без алтернативе. Нови господари живота и смрти наступају самоувереније од усрећитеља који су нас, у прошлом веку, убеђивали у своју видовитост и незаменљивост. Њихове васпитне методе су, на први поглед, нешто лукавије: започиње се милом, а ако не иде, удара се силом. Најјачи аргумент капиталиста је простачки јасан и суров

Жути прслуци уђоше у десети месец ритуалног негодовања. Како сване суботњи дан, крену. Једни на раскрснице великих путева, други у престоницу. Пролаз Јелисејским пољима им је, после скрнављења Капије Победе, забрањен, а ускраћено им је и приближавање председничкој палати, да улична дрека не би реметила радну атмосферу највише државне установе.
Законски прописи предвиђају да се уличне демонстрације имају унапред пријавити полицијској управи, уз навођење планиране маршруте, као и разлога протестовања. Ову, последњу рубрику жутима је најтеже попунити. Широка је и несагледива зима људског незадовољства… Садашњу побуну изазвало је, почетком године, поскупљење бензина. Влада је ту меру поништила, али су протести већ били добили сопствени замах, па их ниједан конкретан уступак није могао зауставити. Затим је враћена повишица аутомобилског горива, на шта протестанти нису обратили нарочиту пажњу. Погонска сила незадовољства надјачала је поскупелу енергију нафтних деривата. Нико више и не покушава да ту енергију каналише и именује.
Субота је први дан недељног одмора, и прилика да се човек запита ко је, шта је, каквог смисла има оно чиме се бави. Задаци које му намећу послодавци и „власници средстава за производњу“, нису у стању да му загреју душу. Производити, што више, што брже и што јефтиније, освајати нова тржишта, повећавати извоз… Докле? До бесвести. Прогрес не хаје за радни капацитет човека, нити за очување његове природне околине. Нека се на планету врати ледено доба, само да се капитал оплођује и умножава! Апетит расте са запоседањем добара. Кад би могла, свака би жива ћелија да се прошири до крајњих граница Васионе. У томе је спречавају суседне ћелије, обузете истом жељом. У првим деценијама 21. века, као и у Хомерово доба, све су државе света у некој врсти ратног стања, или припрема за обрачун. Само чекамо где ће планути.
У међувремену, Прогрес гура напред, док не удари у зид. То се, последњи пут, десило године 2008. Криза је највише погодила средњу класу. Њен положај је и иначе климав: одвојила се од дна, а врх није дотакла, и кад се устројство заљуља, прекида се њено лебдеће стање. Прелазак из релативне лагодности у брижно скомрачење мучан је и нагао и теже пада богатству него уходаном сиромаштву. Немаштина познаје границе свог простирања; пад из имаштине у немаштину раван је тектонском потресу. Опрезан човек се не опушта у тренутном благостању и лакоћи. И кад има, обучава се у одрицању, у трудољубивости која не чека брзу награду. Ово су врлине маргиналаца и монаха; малограђанштина је од њих са гађењем одвратила главу. Она се уљуљкује у обиљу, у гошћењу и трошењу.
И онда се, изненада, средња класа нашла у шкрипцу. Пресушила је добит од колонијалних пљачки, за нове освајачке походе ваља измишљати неубедљива морална и хуманитарна оправдања. Плодови неолибералног капитализма све су мршавији, а основе, на којима систем почива, нерадо се доводе у питање. То су, у прошлом веку, покушали комунисти, и знамо како се експеримент завршио. Од „ослобођења човека и рада“ остала је потрага за било каквим послом, под било којим условима и за било какву плату. Поново смо у идеолошкој матрици без алтернативе. Нови господари живота и смрти наступају самоувереније од усрећитеља који су нас, у прошлом веку, убеђивали у своју видовитост и незаменљивост. Њихове васпитне методе су, на први поглед, нешто лукавије: започиње се милом, а ако не иде, удара се силом. Најјачи аргумент капиталиста је простачки јасан и суров. Можда нисмо савршени, можда смо и лоши, али све што су визионари покушали друкчије, и против, испало је још горе.
Зато је жутим прслуцима остало да се врте у безизлазном кругу незадовољстава. Криза из 2008. заљуљала је финансијски небодер планете. Испоставило се да напретку има краја, да тржишни механизми не регулишу производњу и складну размену. Смртно оболелом организму је притекла у помоћ држава, онако како је то чинила у социјалистичким земљама. У банке су убачене милијарде новонаштампаних долара: подигнут је застрашујући зајам од будућности, а она је зеленаш који дугове наплаћује шајлоковски безочно, у месу и крви потомства.
Жути прслуци се, поводом кризе, нису огласили. Нису протестовали ни против ратова у Ираку, Либији, Авганистану, Сирији. Промакло им је и бомбардовање Србије. Од тих похода су, по навици, несвесно, очекивали уобичајену корист. Уместо јачања, куповна моћ им је опала, што они не доводе у везу са издацима за наоружање и ратовање. Каквог смисла има живети у потрошачком друштву ако се потрошња смањује? Опадање, па и сам застој куповне моћи се доживљује као насртај на основно право човека-појединца, на уживање у запоседању материјалних добара. Кад се то спута и ограничи, шта остаје од Прогреса и обећања којима нам управљачи пуне уши?
Учешће у свеопштој трци је погодба срећног испуњавања животног века, а трошење преко онога што се зарадило порок на који држава повремено и беспомоћно упозорава пошто и сама плива у расипништву давањем свакојаких кредита, задужујући се где год може и колико год стигне. Повећању производних капацитета не сме бити краја! Заборавља се да је крајњи циљ сваке луде трке урушавање у ништавило. Тек кад машинерија искочи из колосека, држава се тргне, изиђе из продукционистичке опсесије и предложи стезање каиша, лек за који средња класа не жели ни да чује. Принуда је, међутим, једино средство за онога ко не уме да се сам надзире и ограничава.
Скромност, одрицање, штедљивост и уздржавање су бауци за конзумерску цивилизацију. А онај ко не поштује тајну меру, ко не осећа одговорност према „звезданом небу над собом и моралном закону у себи“, препустио се стихији материјалистичког безакоња. Истинска сиротиња ту, највишу меру, нагонски поштује; самоограничавање је погодба њеног живљења. Трпи и ћути, док не пукну трпила. За суботње протесте најсиромашнији немају воље, новаца ни времена. Њихова куповна моћ не иде преко минимума потребног за опстанак.
Жути прслуци су, парадоксално, борци за основне вредности данашњег Запада, за неограничену потрошњу и лагодну срећу која се осваја новцем. Они траже хитно отклањање техничког квара, дубљи узроци их не занимају. А о тим, најдубљим узроцима не расправља се ни на седницама Парламента: ратни походи су, донедавно, покретани без скупштинске дебате. Санкције Русији, Ирану и Венецуели су уведене без јавне расправе и образлагања. Прошло је време кад су се ратовима у Вијетнаму, Алжиру и на Блиском истоку супротстављале колоне социјалиста, троцкиста, комуниста, студената и левичарских синдиката, кад су лорд Расел и филозоф Сартр изрицали оштре пресуде најјачој сили света. Од ондашњег племенитог алтруизма остао је кратковиди егоизам обузет бригом за очување личног комодитета. Разумном, као и уистину сиромашном човеку у таквом друштву није место.
Овде, у Француској, као код нас, улични чистачи носе једну врсту жутих прслука, пластифицираних и кусих џубета, зарад лакшег распознавања на саобраћајницама. Приђох једном, док је празнио канту за отпатке, и упитах га да ли оним жутим огртачем исказује солидарност са суботњим протестантима. Уместо одговора, он се горко насмеја. Таман посла, да изгуби и то мало плате, која му омогућује голи живот. Ваља покупити сваки папирић, сваки опали лист. Неки духовити Београђанин је овај део радничке класе назвао фаталистима: хватају лишће по парковима, источњачки, фаталистички помирени са судбином.
Париска конфекцијска фирма у чијој сам продавници својевремено понешто куповао (између осталог и качкет на горњој фотографији) посла ми, пре неки дан, јесењи каталог са новим моделима одела, панталона и кошуља. На страни 16 стоје и два жута прслука: и на протестима се даде зарадити нека пара! Ако то чине мислиоци чије критике неолибералног капитализма постају бестселери, што не би и модни кројачи? Капитализам је жилав и довитљив: на крају ће и своју пропаст уновчити, да би, још једном, почео ни од чега.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *