Почетна / Наша тема / „The West and the Rest“: Промене су епохалне

„The West and the Rest“: Промене су епохалне

СВЕТ НА РАСКРШЋУ: ВЕЛИКИ ПРЕОКРЕТ ЈЕ У ТОКУ

Епоха западне доминације била је само краткотрајна синкопа, не и главна тема светске историје. Та ера се примиче завршетку, или је већ иза нас. Било како било, ова епоха није била никаква кулминација у историји света, још мање врхунац који је означио њен крај. Запад се данас заправо суочава с крајем своје хегемоније, а не с крајем историје. Историја се наставља, напор да се она заустави је узалудан, бескористан, чак и опасан

У време Хладног рата, у одређеним круговима пре свега на Западу, била је веома популарна „теорија о конвергенцији“ водећих западних земаља и Совјетског Савеза. Њоме су се руководили и поједини источни антикомунистички дисиденти. Разлике између два света – оног западног и другог, источног и комунистичког – с временом ће се наводно смањивати, да би се та „два света“ на концу стопила у један. Сви су, у суштини, желели исто. Развој и једног и другог подређује се истим основним законитостима; смер њиховог развоја, ка једном заједничком циљу, друштву материјалног благостања, дефинише универзални прогрес. Ствари су у теорији биле просте: свет је у основи (био) само један. Али десило се сасвим супротно од тога. Колапс Совјетског Савеза и Источног блока разоткрио је битно другачију и много сложенију стварност, бремениту опасним противречностима.
У свом чувеном Харвардском говору, руски писац Александар Солжењицин упозорава Запад на темељну заблуду: не постоји само један или два света, већ их постоји много. То је чињеница коју западна мисао већ дуго превиђа или игнорише. „Имамо и појам ’Трећег света’ и, према томе, већ имамо три света. Несумњиво је, међутим, да је тај број далеко већи, само смо превише удаљени да бисмо то спознали. Свака древна и дубоко укорењена самосвојна култура, посебно ако је раширена на великом делу Земљине површине, представља засебан свет, пун загонетки и изненађења за западну мисао. У најмању руку, у ове категорије морамо укључити Кину, Индију, исламски свет и Африку, ако прихватимо тезу да се последња два могу сматрати компактним целинама.“
Кад осећање тријумфализма, опијености илузорном победом нестане на Западу, испоставиће се да је Солжењицин био у праву: постоје, а постојаће без сумње и убудуће, многи светови али не и „човечанство“, а поготову не вестернизовано (позападњачено) човечанство. Једино што може да уједини тако различите светове је „борба за нашу планету, и физичка и духовна“; „борба космичких пропорција“, која већ дуго траје и нипошто „није неко уопштено питање будућности“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *