„The West and the Rest“: Промене су епохалне

СВЕТ НА РАСКРШЋУ: ВЕЛИКИ ПРЕОКРЕТ ЈЕ У ТОКУ

Епоха западне доминације била је само краткотрајна синкопа, не и главна тема светске историје. Та ера се примиче завршетку, или је већ иза нас. Било како било, ова епоха није била никаква кулминација у историји света, још мање врхунац који је означио њен крај. Запад се данас заправо суочава с крајем своје хегемоније, а не с крајем историје. Историја се наставља, напор да се она заустави је узалудан, бескористан, чак и опасан

У време Хладног рата, у одређеним круговима пре свега на Западу, била је веома популарна „теорија о конвергенцији“ водећих западних земаља и Совјетског Савеза. Њоме су се руководили и поједини источни антикомунистички дисиденти. Разлике између два света – оног западног и другог, источног и комунистичког – с временом ће се наводно смањивати, да би се та „два света“ на концу стопила у један. Сви су, у суштини, желели исто. Развој и једног и другог подређује се истим основним законитостима; смер њиховог развоја, ка једном заједничком циљу, друштву материјалног благостања, дефинише универзални прогрес. Ствари су у теорији биле просте: свет је у основи (био) само један. Али десило се сасвим супротно од тога. Колапс Совјетског Савеза и Источног блока разоткрио је битно другачију и много сложенију стварност, бремениту опасним противречностима.
У свом чувеном Харвардском говору, руски писац Александар Солжењицин упозорава Запад на темељну заблуду: не постоји само један или два света, већ их постоји много. То је чињеница коју западна мисао већ дуго превиђа или игнорише. „Имамо и појам ’Трећег света’ и, према томе, већ имамо три света. Несумњиво је, међутим, да је тај број далеко већи, само смо превише удаљени да бисмо то спознали. Свака древна и дубоко укорењена самосвојна култура, посебно ако је раширена на великом делу Земљине површине, представља засебан свет, пун загонетки и изненађења за западну мисао. У најмању руку, у ове категорије морамо укључити Кину, Индију, исламски свет и Африку, ако прихватимо тезу да се последња два могу сматрати компактним целинама.“
Кад осећање тријумфализма, опијености илузорном победом нестане на Западу, испоставиће се да је Солжењицин био у праву: постоје, а постојаће без сумње и убудуће, многи светови али не и „човечанство“, а поготову не вестернизовано (позападњачено) човечанство. Једино што може да уједини тако различите светове је „борба за нашу планету, и физичка и духовна“; „борба космичких пропорција“, која већ дуго траје и нипошто „није неко уопштено питање будућности“.

[restrict]
Године 1989. срушен је Берлински зид, а ускоро потом и „комунистичка империја зла“. Овај догађај дао је полет лажним теоретичарима, попут Френсиса Фукујаме или Семјуела Хантингтона и читаве гомиле њихових следбеника, који су на Западу сместа промовисани у водеће мислиоце

Само привидна победа човека Запада

У не тако давној прошлости, подсећа руски писац, Запад се с лакоћом ширио, освајајући другачије земље и претварајући их у своје колоније. Убеђење о властитој супериорности (испоставиће се сасвим погрешно и лажно) пратио је „уобичајени презир“ – „презир према свим могућим животним вредностима поробљених народа“. Испод свега, крио се диктат Запада потчињеним: да се модернизују (вестернизују), да безусловно прихвате „западне вредности“ и моделе – „у теорији најбоље, а у пракси најпривлачније“. Постојало је, упозорава Солжењицин, као што постоји и данас, „уверење да су сви ови други светови само привремено спречени (рђавим властима, тешким кризама или сопственим варварством и несхватањем) да крену путем западне плуралистичке демократије и усвајања западног начина живота“.
Привидно, био је то тријумф храбрости и снаге човека Запада, победа једне цивилизације над другим, и победа једног, наизглед обавезујућег, „погледа на свет“. Ипак, показало се да су сва та освајања била неизвесна и кратког даха. И сама „вестернизација“ је појава која се одвијала једино на површини; она је само прикривала чињеницу да се „ти светови уопште не развијају у сличном смеру“. Током прошлог века, сасвим неочекивано, Запад је био присиљен да се пробуди из те самообмане и веома грубо суочи са стварношћу, откривајући изненада „своју крхкост и трошност“.
Епоха западне доминације била је само краткотрајна синкопа, не и главна тема светске историје. Та ера се примиче завршетку, или је већ иза нас. Било како било, ова епоха није била никаква кулминација у историји света, још мање врхунац који је означио њен крај. Запад се данас заправо суочава с крајем своје хегемоније, а не с крајем историје. Историја се наставља, напор да се она заустави је узалудан, бескористан, чак и опасан.

„The West and the Rest“

Солжењицин је ове речи изговорио пред харвардским студентима године 1978. Говор је оглашен за „пророчки“. С друге стране, изазвао је жестока оспоравања, па и личне нападе на аутора. После тога, Солжењицин је пао у немилост истог Запада, који га је, као оштрог критичара Совјетског Савеза и комунизма, свега четири године раније дочекао раширених руку. То је била опомена коју Запад нипошто није желео да чује.
Године 1989. срушен је Берлински зид, а ускоро потом и „комунистичка империја зла“. Овај догађај дао је полет лажним теоретичарима, попут Френсиса Фукујаме или Семјуела Хантингтона и читаве гомиле њихових следбеника, који су на Западу сместа промовисани у водеће мислиоце. Историја се, према њима, или завршила, или је, насупрот Западу, стајао „Остатак“ – The Rest – према ефектној формули „The West and the Rest“. Запад је победио. Овај „Остатак“ је требало апсорбовати или сасвим потчинити себи. Запад је, у сукобу с тим „Остатком“, стајао на страни „слободе“ и „прогреса“; „остатак“ је схваћен као једноставно ретроградан или као анахронизам; нека врста случајног и узгредног производа историје, њена слепа улица.
Такав Запад, у сваком погледу „изузетан“ и „прогресиван“, предводиле су Сједињене Америчке Државе. САД и данас симболички представља статуа богиње Слободе – она која се уздиже на ушћу реке Хадсон, на улазу у њујоршку луку. У њеној руци почива високо уздигнута бакља, обасјавајући читав свет, далеке и непознате народе, нудећи им нејасно схваћену „слободу“ – америчку дефиницију слободе – „слободу од историје и њених заблуда“, како би се утопили у будућем планетарном рају (тржишту). У ствари, како би се утопили у једном утопијском пројекту, у коме више неће постојати ништа осим илузорне индивидуе, „економске животиње“, себичне и искорењене, чије стварно место одређују искључиво потрошња и „размена“.

Пут ка самоуништењу

Биле су то, према речима Ги Метана, само „слаткоречиве којештарије“, нешто у шта је сам Запад грчевито желео да поверује; заправо, галама „самопрокламованих експерата и плаћеника“, који су имали амбицију „да поново исписују прошлост и скицирају будућност по најтривијалнијем америчком укусу“. Запад је утонуо у својеврсну наркозу, залуђујући самог себе, а не „остатак света“. Уколико не буде успео да се пробуди из те самообмане, коју је скривило просветитељство и из њега проистекла либерална идеологија, Запад ће, тврдио је Солжењицин, једноставно пропасти. Тада је још био у фази узмицања, повлачења: „Мора се бити слеп па не видети да океани више не припадају Западу, док се копно под његовом контролом стално смањује“, изговорио је Солжењицин. „Два такозвана светска рата (они ни издалека нису били на светском нивоу, још не) представљала су самоуништење малог, прогресивног Запада који је на тај начин припремио сопствени крај. Следећи рат (који не мора бити нуклеарни и не верујем да ће такав бити) могао би западну цивилизацију сахранити заувек.“
Крај блоковске сучељености света и пад социјалистичког блока није означио тренутак у коме се историја завршава већ управо супротно: тренутак у коме је точак историје поново почео да се окреће. И окретаће се све снажније и брже, проузрокујући низ наглих и неочекиваних промена, далеко значајнијих од пада Берлинског зида и рушења биполарног светског поретка.

Помрачење западне свести

Једна или две деценије није дуго раздобље у светској историји. Када је еуфорија на Западу ишчезла, када су победничке фанфаре утихнуле, свет се није показао битно различитим него што је био пре Хладног рата. Утопија „једног света“ није остварена. Уместо Совјетског Савеза, сада на Истоку поново имамо Русију, а „Русија је“, после краткотрајне јељциновске епохе, како је то недавно констатовао и немачки историчар Михаел Штирмер на страницама Ди велта, „поново постала Русија – велика сила која се пружа на два континента. Огромна евроазијска империја са широком сфером интереса, који се протежу од Средоземног мора и Блиског истока до Латинске Америке. Она је ослонац православља и себе сматра Трећим Римом“. Немачки историчар поставља умесно и логично питање: „Зар је ово било тешко схватити још пре 20 година?“ Такву Русију није било могуће распарчати, изоловати ни оградити „санитарним кордонима“, још мање преиначити по сопственом укусу, као што је то покушавано током владавине Бориса Јељцина. Запад ће, пре или касније, морати да се споразумева и разговара с њом као с равноправном силом, али при томе би „било добро да не сметне с ума парадокс узајамног гарантованог уништења који значи да суперсиле могу преживети једино заједно или – заједно пропасти”.
Истинско изненађење за Запад приредила је Кина. Зашто је Запад толико пренеражен њеним успоном? Све негде до средине XIX века Кина је била империја и неспорна светска суперсила, чак и у домену економије, и до тада је производила око 30 процената светског бруто производа. Зауздавање Индије, Ирана, исламског света, Латинске Америке и Африке, или њихово задржавање у (полу)колонијалном положају, спречавање њиховог самосталног развоја, и све то у исто време, очигледно је нешто што далеко премашује снаге западног света. Најгоре од свега: Запад настоји да задржи статус кво, а такво настојање унапред је осуђено на пропаст: „Западна мисао постала је конзервативна“, уочио је Солжењицин, „стање у свету требало би да остане овакво какво јесте по сваку цену, не би требало да буде промена. Тај онеспособљавајући сан о статусу кво симптом је друштва које је дошло до краја свог развоја.“
Када се у питању различите и другачије цивилизације – „другачији светови“ – Запад кобно обележава неразумевање, упорна потреба да их мери и оцењује сопственим критеријумима, што проузрокује читав низ трагичних неспоразума. То га онемогућава да заиста схвати Кину или иранску „склопљену књигу“, а поготову „византијску Русију“, којој систематски „негира њен самосталан карактер“ (А. Солжењицин). Та неспособност наводи Запад на потпуно криве процене и погрешне кораке у политичкој сфери. Постоје озбиљни „недостаци у западном погледу на свет, који је и довео до западних освајања“. О томе говори и Британац Алистер Крук: о сада већ „колосалном помрачењу свести“ (у Вашингтону), о „губитку когнитивне ’виталности’, науштрб прибегавања некаквој ’непобитној логици’ која не дозвољава ни емпатију ни допирање до ’другости’“. Појава о којој говори Крук није нова, али у данашње време поприма забрињавајуће, управо катастрофалне размере: „Вашингтон (и неке европске елите) повукли су се у своју ’нишу’ свести, своју менталну енклаву, ограђену и заштићену од разумевања – или ангажовања – са ширим људским искуством.“

Униполарни светски поредак, по некој дубљој историјској закономерности, први је одбацио руски председник Владимир Путин 2007. године, на Минхенској конференцији о безбедности

Стари поредак је заувек нестао

Униполарни светски поредак, по некој дубљој историјској закономерности, први је одбацио руски председник Владимир Путин 2007. године, на Минхенској конференцији о безбедности.
Запад је пречуо ову јасну поруку. Већ следеће године Русија је западну хегемонију оспорила и практично, када је, током рата с Грузијом, искорачила ван граница које јој је прописао Запад (ван граница Руске Федерације). Године 2014. Крим је враћен у састав Русије.
Године 2015. Русија је, на позив сиријске владе, успешно војно интервенисала у Сирији, упућујући нови изазов „једном господару и једном суверену“, који је за себе узурпирао право да одређује ко има право на употребу војне силе, а ко не.
Недавно, на Источном економском форуму у Владивостоку, на питање да ли ће се Русија одазвати на позив на наредни самит Г7, руски председник је одговорио: „Сматрам да се епоха Запада завршава.“ Путин овог пута није изрекао ништа ново већ нешто што већ сви знају, али се о томе, посебно на Западу, радије ћути.
Стари (либерални) међународни поредак је заувек нестао, закључује Алистер Крук, и у току је ново прегруписање света. О томе сведочи читав низ криза, од Хонгконга до Средњег и Блиског истока, оне се одвијају у исто време, а све имају још нешто заједничко: део су процеса у којима се стварају нове поделе и нови савези, као и нове безбедносне структуре, у којима је утицај Запада или веома ослабљен или сасвим изостаје. Западу, пре свега САД, преостаје или да све то немоћно посматра, или да се исцрпљује у безнадежним покушајима да очува статус кво.

Велики преокрет

Још значајнији од текућих политичких криза је један други, „далеко шири фактор“: „глобална метаморфоза“, „велики преокрет“, који прати „културна имплозија Запада“. „Пре тако мало времена западна либерална, културна и економска визија била је у свом апогеју. Деловала је неизбежно. Деловала је непорециво. Стајала је као западни центар гравитације.“ Сада више није тако, а свет је стигао до раскрснице, што је председника Путина недавно натерало да примети да је и сам либерализам, бар у највећем делу света ако не и на Западу, превазиђен. „Овај прилично изненадни ’велики преокрет’“, додаје Крук, „оставио је либерални табор – који се веселио ’на врху света’ – збуњеним, љутим и престрашеним. У подељеним САД и Уједињеном Краљевству, ови антагонизми наводе људе да једни другим ваде очи“ (А. Крук: Стари поредак је нестао).
Постоји ли данас још неко, осим усамљених и маргинализованих појединаца, ко о томе озбиљно размишља на Западу?
О томе је, сасвим скоро, проговорио француски председник Емануел Макрон, и то, што је посебно значајно, на традиционалној конференцији амбасадора Француске одржаној у Јелисејској палати, 27. августа. Закључак је недвосмислен: „Присуствујемо крају западне хегемоније у свету.“
Све до сада, приметио је Макрон, међународни поредак се ослањао на „западну хегемонију из XVIII века“; хегемонију која је „наизглед била и француска, захваљујући осамнаестовековном просветитељству“, затим британска у XIX столећу, и најзад америчка, у XX. Али „сада се све то мења“. Чак је и „тржишна економија, измишљена у Европи и за Европу“, током последњих деценија „постепено залутала“; процес се преокренуо у своју супротност и сада „доводи до неједнакости која се више не може толерисати“. Та „невиђена неједнакост“, коју ствара либерални капитализам, доводи до „дубоких промена и у нашем политичком поретку“. Капитализам је, изговорио је Емануел Макрон, једноставно „сишао с ума“.
Макронове речи нису наишле на одговарајући одјек у западним медијима, нису покренуле никакву дебату ни јавну расправу. За западне елите управо то је порука коју не желе да чују и коју панично одбацују јер не престају да сањају о повратку на старо, о конзервацији претходног стања, док се „спољни свет незадрживо трансформише“. То је, наравно, заблуда: „Статус кво се неће вратити ни код куће, на Западу“. Овај „велики преокрет“ има значај и обим епохалне промене. У тим променама се не преображава само „спољни свет“, већ и сам Запад, ма колико се западне елите одупирале томе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *