Почетна / Култура / Таленат и како га сачувати

Таленат и како га сачувати

Отварање нове сезоне и јубилеј Зорана Тодоровића

Како је рођен наш тенор који радује публику широм оперских сцена Европе

Да није било професора и диригента у музичкој школи „Мокрањац“ у Београду Александра Краставчевића, Зоран Тодоровић не би дошао у класу професорке певања у истој школи Мирјане Влаовић, не би знао какав таленат носи и не би постигао оно што јесте. Препознати таленат је дар правих професора. Таленат је Тодоровић усавршавао у Немачкој, као редак пример певача који зна да мора стално да учи и да се развија, јер успех чини само много рада на себи. Тако је рођен тенор који радује публику широм оперских сцена Европе. Свој јубилеј, 25 година рада, прославио је у „Мадлениануму“ свечаним концертом, са оркестром и пријатељима – диригентом Албертом Веронезијем из Италије и нашим звездама баритоном Николом Мијаиловићем и сопраном Евгенијом Јеремић. Истовремено то је било и свечано отварање нове сезоне у овом театру.
У првом, официјелном и уозбиљеном делу, за програм су изабрани делови италијанских опера Пучинија, Леонкавала и Вердија. Интермецом из опере Манон Леско је све започело, помало стидљиво и неефектно, што се може приписати неодлучности оркестра да се у првим секундама упусти без остатка у суптилни музички предложак. За ову прилику ангажовани су музичари из Београдске филхармоније, Симфонијског оркестра РТС и оркестра Опере. Велики састав показао је одмах звучни недостатак басове линије, јер су свирала само четири виолончела и два контрабаса, који ће се показати као најслабија карика. Из Пучинијеве опере Тоска слављеник је изабрао арију Recondita armonia уместо најпознатије E lucevan le stelle. Гласом, стасом и сценским понашањем Тодоровић маркантно подржава свој снажни, пуни и мекани глас, којим је у најдраматичнијим моментима арије надјачао оркестар (који није свирао из оперске рупе и није био мали, али није ни подржавао певача). У дуету Марио Марио наступила је млада звезда у успону, сопран Евгенија Јеремић, гласом који надилази њене године, зрелим и изједначеним у свим лагама, са дикцијом и интонацијом коју дуго нисмо чули на оперској сцени. Младој дами, надареној и укусним сценским покретом, предвиђамо успехе на оперским сценама. Овај дует био је врхунац оперске вечери, док је за то време Пучини са видео-бима у дну позорнице дискретно посматрао извођаче.
Из опере Пајаци Руђера Леонкавала баритон Никола Мијаиловић је наступио у Прологу, сигурно и суверено, гласом који осваја публику. Арију Stridono lassu певала је Евгенија Јеремић, а у Интермецу чули смо оркестар, од кога је надахнути и разиграни диригент покушао да створи више од оног што се у датом тренутку могло. За крај су Мијаиловић и Тодоровић отпевали дует из Вердијеве опере Отело – Allor vedeste in mano… Si pel ciel, чиме је први део ефектно окончан. После паузе слављеник је испланирао лакшу музику, забаву за шири слој публике која много не познаје озбиљне опере, али воли Штраусове валцере и највише коришћену песму у историји, О соле мио. Пажљиво осмишљен програм ишао је ка апотеози на крају, у којој је учествовала и расположена публика.
„Мадленианум“ се очигледно озбиљно посветио неговању опере и балета на својој сцени, као пандан Народном позоришту, а чује се и да ће основати Оперски студио у коме би предавао Зоран Тодоровић, који мисли да младим певачима увек треба подршка и даље усавршавање. Поздрављамо сваку музичку иницијативу, са жељом да се не угуши у општој апатији и резигнацији.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *