Почетна / Колумне / Светионик – Барбијер који је бријао Андрића

Светионик – Барбијер који је бријао Андрића

У фризерском огледалу гледам 75-годишњег оца о коме сам за његов 70. рођендан написао и објавио књигу „Бокешки берберин“, коју је финансирао брат поморац

Мој је отац најстарији барбијер у Боки. Ради на ногама скоро 60 година. Ошишао је преко 120.000 глава. Бријао је Андрића.
Сваког дана када се видимо пита ме: „Знаш ли ко је умро?“
Мој је отац енциклопедијски зналац свих заливских породичних гранања, јер му на бријачку и фризерску столицу долазе и Которани и Пераштани и Ришњани и Морињани и Тивћани преко трајекта, и Бијељали и Зеленичани и Херцегновљани, али и људи из дијаспоре љети. О мом оцу, који је у послу одиста брз, постоји у народу пошалица да муштерију ошиша док овај одговори на питање: „Како мама?, Како тата?“, јер их скоро све зна.
За разлику од мог оца, ја мало кога знам. Отац воли људе којима расте коса, а ја волим људе који воле море и књижевност. А таквих је чак и на Приморју све мање.
„Не знам“, кажем. „Ко је умро?“
Мој се отац увијек разочара. Није му мило што не знам обичан свијет од врсте која се може срести посвуда но ријетко у књижари.
„Умро је Ђуро, покоњега Васа, што је био капетан на ’Дабиновића’, муж наше треће родице из Пераста, отац оне мале што је завршила оперу, удала се у Чиле, развела се, и сада муку мучи са сином јер кажу да је мали аутистичан.“
„Жао ми је, или шта да кажем?“
„Оли се шишат?“
„Хоћу. Направио си ме тако да ми коса расте као из воде. Понекад помислим да сам бамбус, а не Бокељ: пред огледалом могу себи да гледам власи како расту.“
„Нико не може да види косу како му расте.“
„Ево ја видим. Што бих се иначе шишао сваког дана. Кад умреш, оставићеш ме у биједи. Све паре даћу фризерима.“
„А ти се не шишај.“
„Сад је касно. Навикао си ме да имам фризуру сваког дана.“
У фризерском огледалу гледам 75-годишњег оца о коме сам за његов 70. рођендан написао и објавио књигу „Бокешки берберин“, коју је финансирао брат поморац. Оцу је Бог дао челично здравље. Буди се у пет. Иде бициклом по лебац. Мојој мајци скува кафу. Доручкује сира и меда, или меда и млијека, или млијека и бешкота. У бијелом пегланом памучном мантилу ради до ручка. Поједе вердуре и меса, или вердуре и рибе. Потом не једе ништа, осим јабуке умјесто вечере. Пије воду. Иде да спава у девет, јер га тада успављује топот још увијек разиграна три пара ногу дјечице мога брата поморца који живи на спрату породичне куће изнад – с погледом на море.
„Јеси ли имао работе данас?“, питам оца док ми машиницом доводи косу поново на јединицу са страна и на један и по с врха.
Рачунам, ако се насмије, било је муштерија. Што је добро, јер су многе његове муштерије помрле, а подмлатка готово да нема.
„Биће за ручак и за вечеру!“, каже смијуљећи се. Тиме отац каже да није било лоше, премда је некад за дана шишао на десетине глава. И са њима причао.
И те су главе причале њему, мом оцу, па је сазнавао, политички неутралан, као барбијер и фризер, ко је по Боки Которској коме што. Не само родбински него и политички.
„Како ми је матер данас?“, питам сваког дана, чак и ако се с мајком прво поздравим, па тек онда уђем у салон.
„Добро је“, увијек каже отац.
„Је ли долазио ко од родбине?“
„Био је Нено, био је кум Миливој, јуче сам шишао Јовицу…“
„Шта прича народ о власти?“
„Народ је вазда уз власт… Оћемо ли да штуцујемо браду?“
„Наравно. Пусти ми средину да расте, а само мало скини с образа.“
Мој отац увијек има календаре с бродовима на зиду. Млађи му син плови за једну јапанску компанију. Понекад се догоди да на зиду видимо брод на коме плови мој брат.
„Ево готов си. Ајде се сад опери у купатило“, каже отац по бокешки.
Ошишан и сређене браде, сваког дана попијем кафу с мајком која вриједно у кужини готови јело.
„Удараш ли редовно рецке када Брицо пође коме на саучешће или на спровод?“, питам мајку. Прошле сам године, наиме, пожелио да постанем власник ове необичне породичне статистике.
„Наравно“, каже мајка. „Био је на 72 саучешћа и спровода.“
Обично у кужину улете братовљева дјеца: – Стрикооо! – Гдје сте мишеви! Је ли се данас јављао тата? – Јесте, послао је селфи са галебом недалеко од Сингапура. – Баба, што то куваш за ручак?
Цијела кужина мирише сваког дана. Моја мајка припрема, да буде тачно у подне, како је отац навикао, или какво месо са вердуром, или какву рибу са вердуром.
„Богати, Брицо, како никад не кажеш ко се на данашњи дан родио, него само ко је умро?“
„Е, сине, то ти ја не знам“, одговара ми барбијер који је бријао Андрића.
Извукао сам се у минут до 12, иако ме сваког дана родитељи заустављају, да ручам с њима, и са дјецом, ако их пусти њихова мајка, али не могу – хитам по жену с посла, која је такође куварица трополушо.
„Данас ће“, јавља ми преко Вајбера, „све да буде као код Џејмија Оливера, готово за пола сата: супа од вердуре, пригана ража, и салата од жућенице.“
ОК, мислим успут, док с новом фризуром возим 12 километара до Херцег Новог, купићу лебац, уље и вино. С морем у очима све вријеме и са музиком у ушима премећем алгоритме нове породичне сторије коју бих почео да пишем чим дођемо кући, укључимо радио, и резимирамо први дио дана.
„Мој је отац најстарији барбијер у Боки. Ради на ногама скоро 60 година. Ошишао је преко 120.000 глава. Бријао је Андрића…“

 

Програмски формат Светионика јесте да бљ еска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *