Почетна / Србија / Шта је нама Косово?

Шта је нама Косово?

Увод за разговор о врлини националне разборитости

Пише Часлав Д. Копривица

Претпоставка залагања за реинтеграцију Косова и Метохије – јер то је за нас смисао тренутно замрзнутог конфликта, а не да Стара Србија вјечно остане у рукама узурпатора – и претпоставка оних који су за „разграничење“, јесте да је српски народ једна политичка и историјска (ми вјерујемо и духовна) реалност, а не пука комуникативна фикција или реликт традицијске инерције. Но ми се суштински разилазимо око тога шта треба чинити с КиМ, те шта је и како убудуће треба бити устројено наше српско, национално-државно ми.

ПРОМЕНА МЕНТАЛИТЕТА Како је могуће да се ми, спрам својег српског идентитета неравнодушни Срби, толико разликујемо око једног кључног питања? Ако то не разјаснимо, тешко да ћемо превладати ту разлику, која може бити национално кобна. О овоме желимо да проговоримо не да бисмо још једном поновили да смо ми, државобранитељи, бољи од државоразграничитеља. Није ријеч о доказивању ничије појединачне и групне веће или мање вриједности већ о установљавању исправнога. А заговорници разграничења најозбиљније гријеше – не зато што су мање паметни него зато што су упали у замку у коју би и свако од нас могао упасти. А ту замку створио је притисак спољних сила које владају контекстом Југоисточне Европе, и које перманентним, стољећима произвођеним квантитетом (на нама коришћене) силе желе произвести нови квалитет – менталитетски тип Срба што држе да је, на примјер, „разумно“ предати Косово и Метохију, и не само то.
Уосталом, нијесу ли неки од њих до јуче, или макар не тако давно, били с нама, нијесу ли они једнако гледали на Косово и осјећали га? Како је могуће да људи за које немамо разлога да сумњамо да воле српски народ – јер да сумњамо, не бисмо се ни окупљали у покушају да с њима разговарамо, пошто је љубав према Србији „црвена линија“ било каквог, нережираног „унутрашњег дијалога“ – како је могуће да они тако различито виде будућност онога што нас безмало веже и с прецима, али и данас једне с другима? И како је могуће да не виде да ако се тога одрекнемо, нећемо само постати недостојни него једва да би још остало ичега што би нас у данашњем и будућем времену одржало заједно. Оно што нас је прије 620 година пресабрало постало је угаони камен српског колективног идентитета. Одрекнемо ли се њега – као народ више нећемо бити могући.

ФЕНОМЕНОЛОГИЈА ДОБРОНАМЈЕРНОГ ИЗДАЈНИКА Ако не успијемо да покажемо како је могуће да алтернативни родољуби почине кобну грешку, можда ће и неко од нас бити сјутра спреман и способан да учини исто, да, као и „разграничитељи“, подлегне конверзији националног мишљења. Овдје ћемо се позабавити феноменологијом добронамјерног издајника – ма колико ова ознака звучала самопротивречно. Опасност од такве фигуре, која тренутно има монопол на највише државне функције, неупоредиво је већа него она од србофоба међу нама. Разумјети „добронамјерну“ издају – не значи имати разумијевања за њу, већ докучити шта она антрополошки значи, како је могуће из-дати и најпослије како је предуприједити – сада и убудуће, не само око КиМ. Такав издајник није изворно аморалан – иако постоји опасност да, крећући се заблудним путем, то постане – већ он упада у непријатељску менталну ступицу, дјелујући надаље у свом посрнућу.
Издаја о којој овдје говоримо није чин мржње, нити чин личне себичности, већ стање „несрећне свијести“ у које се запада у (изворној) намјери да се помогне свом народу. Онај ко „издаје у доброј вјери“, обично, као и ови сада, покушава да тргује, да про-да оно што се продавати не смије, зато што представља не само врхунску вриједност него и светињу, залогу наше колективне егзистенције. Срећна је околност што Запад – макар засад, иако се то очас може промијенити – не пристаје на трговину какву предлажу наше власти. То је зато што њихова врхушка наш народ и наше предводнике толико презире да вјерује да може издејствовати нашу званичну и неопозиву сагласност за правно конвалидирање разбојничке отимачине по „принципу“ све – за ништа. А наше власти пристају на „начело“ скоро све – за скоро ништа, неповратно.
Оне желе изручити оно што нас чини тима којима јесмо, с намјером да заузврат добију нешто друго, за шта процјењују да је корисније од онога што се про-даје. Косово, међутим, није само ствар посједовања, јер оно што се има може и да се нема – као што га засад физичко-фактички немамо. Оно је прије свега за нас ствар онога шта јесмо. Бити је прече од имати, јер немање се може исправити, док је небивање неповратно – као што би постало ако бисмо предали срж својег бића, ако бисмо пристали на то да отимачина нашег искона није отимачина, већ имовинско-идентитетска реалност.
Реалност, то је ријеч коју тако радо користе и албански побуњеници, и Запад, али и наше власти – када описују перспективу косовског проблема. Потоњи преузимају ријеч, говор, аргументацију непријатеља – не зато што га воле, што се с њиме идентификују, јер то није истина. Но у намјери да Србе приведу „разуму“, они морају преузети и убјеђивачки говор и мишљење непријатеља (Запада) о нама, који почива на културрасистичком пренебрегавању моралних обавеза према „нижима“ од себе.
Добронамјерни издајници су то постали ситуативно, подлијегањем заблуди, мислећи да нам могу учинити добро – уколико одустанемо од себе. Они, претпостављамо, воле свој народ, али покушавају да пречицом лукавства ријеше квадратуру круга који је неко други нацртао, тутнувши им у руке свој лењир и шестар, тј. своја мјерила и средства. Желе, узалудно, надлукавити оне који према нама, као ни досад, неће презати ни од какве подлости и насиља, ако нађу за сходно, јер с нама ни досад немаху никакве обзире.

ПРАГМАТИЧКИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ Наши отпадници, надахнути самоизумљеним лажним месијанством, вјерују да индивидуалну суштину своје заједнице – а српски народ ју је стекао на Косову – могу дати за њену тобожњу добробит, да се може добро живјети и без суштине, те да је и говор о некаквој нашој народној суштини „мит“, „гуслање“. Они заступају прагматички колективни егзистенцијализам: „суштина“ народа је (само) да буде, испрва није ни важно како, само да буде, а ако и када „некако прегура“ – послије ће му бити и добро, чак и све боље – уколико се настави с „страним инвестицијама“.
Звучи разборито, нашем времену примјерено. Али они који се стољећима смјењују на мјесту дежурног србогушитеља нама баш то не допуштају; ови садашњи користе „успут“ своје инвестиције да усмјеравају нашу власт ка издаји КиМ. Не дозвољавају нам да се стабилизујемо, ојачамо и, на концу, можда и повратимо нешто од отетога. Зашто је баш наш све то снашло, и да ли је морало тако бити? Неки људи веома лако „пролазе кроз живот“ – врло ријетки стално имају среће, а већина оних „добропролазећих“ од тога је направила животно умијеће које прије или касније подразумијева озбиљна одступања од етичности. На сличан начин, и неки народи успијевају да се „провлаче“ кроз повијест, да пролазе мимо морално захтјевнога без штете по себе. А да ли ономе ко „добро пролази“ у животу – живот пролази у добру? Да ли „добро“ таквог пролажења има везе с Добром?
Укратко, оно што неким појединцима и народима (поред осталога и некима од нама сусједних) полази за руком – да „добро пролазе“ упркос својим недостојностима – нама није дато, тј. не дају нам управо покровитељи непочинстава наших сусједа. Зато смо већ стољећима принуђени на етички максимализам – зарад голога опстанка; морамо надмашивати оно људски могуће – да би нас уопште још било. То није ни због какве српске „природне“ супериорности већ стога што нас је геополитичка инерција културне србофобије на то приморала, напросто нас „изабравши“ за то. То дјелује контраинтуитивно, али што наша покосовска повијест горко потврђује.

(НЕ)МОГУЋИ КОМПРОМИС С АЛБАНЦИМА На крају, рећи ћу коју ријеч о текућем политичком аспекту косовског питања. Од првих помена Албанаца (XI в.) – дошљачког народа чије је „илирско“ поријекло изумљено у XIX веку за потребе германског експанзионизма – па до почетака њиховог планског усељавања у Стару Србију, протекло је мање од 500 година. Отад они малтене перманентном инвазијом потискују Србе, било организованим премијештањима с простора Албаније, било разбојништвима и злочинима, како „мирнодопским“, тако и ратним. Када год се укаже прилика, све до данас, они, опчињени фиксацијом сопственог ширење унедоглед, а на миг неког спољњег, према нама стандардно злонамјерног хегемона (Турска, Аустроугарска, Италија/Њемачка, САД), користе прилику да још понегдје отму, протјерају и затру. Та трибална пракса потпуне безобзирности према другоме претакана је у њихове националне програме од друге половине XIX века, а њихова константа, све до данас, јесте чекање повољне прилике да се своје замисли остваре до краја – без икаквог компромиса са Србима. Зато, ако је за сваки споразум, па и за компромис, потребно двоје, њега, по свему судећи, с Албанцима у догледно вријеме не може бити.
Додатни и посебно велики проблем јесте што заинтересоване западњачке силе не желе да допусте да се проблем „ријеши“ икако другачије до коначним консолидовањем албанске вишестољетне агресије. Зато, ако противник не показује спремност на минимално уважавање друге стране, на признање наших минималних интереса према нашем народу и на простору који нам ево већ пола миленија отима, тада је савјетно „копирати“ форму његове политике: одупирати се гдје год и колико год можемо, не само дефанзивно и не само на плану дипломатије – ријечју: не одступати и чекати своју прилику. Никакве „европске интеграције“, никакве економске добити и изгледи не смију бити важнији од овога, на страну то што јужна српска покрајина и у том аспекту вриједи много више него што нам коспонзори албанске агресије хоће и могу понудити.

МЕЂУНАРОДНЕ ОКОЛНОСТИ Уз то, смјер кретања међународних односа увелико је промијењен од времена када су Албанци, у завјетрини НАТО агресора, по ко зна који пут у својој историји кретали у покоље српског становништва. Тзв. „међународна заједница“ све је мање и фактички и симболички идентична Западу. Он више није свемоћан, а то ће се све више осјећати и код нас. Један стари историјски народ, попут Срба, требало би да има довољно мудрости и врлине да поново сачека своју прилику – због својих преосталих сународника на окупираном Косову и Метохији, због оних који су стољећима гинули и страдали за слободу и опстанак на најстаријој српској земљи, а и због изузетно драгоцјених ресурса, који су мотивисали Запад на албанофилију. Ако се заиста жели доћи до некаквог „историјског компромиса“, то неће бити могуће у „преговорима“ гдје ће Албанци, уз циничну помоћ Запада, који се иритантно прави невјешт – упорно глумити позицију јачег. Уколико не желе или не могу другачије и Албанци и Запад, тада су до даљњега сви преговори беспредметни.
Но, у сваком случају, у даљем разрешавању овог чвора треба поћи од оног што је опипљива позитивноправна чињеница, а то је и даље само територијална цјеловитост државе Србије у међународном признатим, непромијењено важећим границама, зајамченим и Резолуцијом 1244 СБ ОУН. Дакле, реинтеграција Косова и Метохије у састав Србије кључни је предуслов за разговоре о суштинском историјском рјешењу, ако за то буде воље на другој страни, којој напокон мора постати јасно да спремност Срба на договор искључује погађање око бића и граница властите државе. Колико ће бити потребно времена да се отвори прилика за нешто такво, то нико у овом тренутку засигурно не може знати. Вјероватно више него што бисмо жељели, али врло могуће и краће него што се данас и усуђујемо да се надамо. Не сачекати прилику за правду, али и дугорочну добробит, већ закључити „споразум“ који би произвео и запечатио пораз, био би чин врхунске националне неодговорности који долазећи српски нараштаји његовим потписницима не би опростили. Опстанак и колективна материјална добробит не смију бити плаћени кршењем општеморалних дужности као и сржи нашег колективног идентитета, јер би нас то учинило етички безвреднима и лишеним историјске перспективе.
(Сажети текст излагања на првом заседању низа округлих столова под називом РЕИНТЕГРАЦИЈА ИЛИ РАЗГРАНИЧЕЊЕ. Разговори о будућности Косова и Метохија, одржаном 26. септембра на Машинском факултету у Београду, а који ће се наставити до Нове године, двапут месечно, четвртком.)

Један коментар

  1. unutrašnji dijalog

    ŠTA JE NAMA KOSOVO (KiM)? To je naša zemlja, srpski, verski, nacionalni, državni, pravoslavni identitet vekovnog postojanja. Otimaju našu teritoriju, kako da se to zaustavi, dok još ima vremena, jer je otimanje-predaja teritorije pred svršen čin.

    ZAMRZNUT BRISELSKI SPORAZUM ili reintegracija (ne konflikt – to bi značilo da je postojao vekovni sukobi Srba i Albanaca… a Srbi skoro do istrebljenja proterani sa KiM (a nijedan albanac nije proteran u Albaniju): Srbi prave paralelu sami sebe okrivljuju! Ja bih rekao da je najbolje rešenje – odbacivanje veleizdajničkog Briselskog sporazuma kojim se gasi status „Pokrajina KiM“ a odredjuje status „Kosovo albanska država“: da se pravedno odredi status KiM: dva entiteta pola-pola – Kiparski model (KiM sastavni deo Srbije)?

    PROMENA MENTALITETA… Spoljnim faktorom, unutrašnjom izdajom i Briselskim sporazumom ubedjuju nas, Srpski narod, da menjamo mentalitet, da KiM nije naša – da se ubrzano preda Albancima da bi Srbija postala član EU (naravno, zbog strateških i geopolitičkih interesa SAD-EU). Oko tog problema u Srbiji nema nacionalnog jedinstva, javljaju se dve suprotne strane: DRŽAVOBRANITELJI I DRŽAVORAZGRANIČITELJI (odlični izrazi autora članka).
    DRŽAVORAZGRANIČITELJI – to je Vučićev poziv za „razgraničenje“ (mislio je, ubedjen sam, na integrisanu administrativnu liniju u granicu sa carinom po Briselskom sporazumu) : kakvo? nije formulisao: da li izmedju Srba i Albanaca na Kosovu, ili izmedju Srbije i Kosova? To je uradjeno sa namerom – ZAMKA (perfidan stav) – da Srbija prihvati razgraničenje… da to proglase KOMPROMISOM o normalizaciji da Kosovo postane punopravni član UN?! Svi ispuštaju iz vida da je prošle god. prvo Hašim Tači zatražio DEMARKACIJU granice sa Srbijom, objavljeno u medije (i on je računao na integrisanu granicu po BS), nakon toga se nadovezao Vučić sa zahtevom za razgraničenje, drugi izraz za demarkaciju da se Srbi ne dosete? Po takvom scenariju je Srbija prihvatila i BRISELSKI SPORAZUM – po tumačenju Vučića, a ne po odredbama Briselskog sporazuma koji do danas nije dostavljen narodnoj skupštini na debatu-raspravu, da vidi srpski narod šta tamo piše, kakav je status odredjen i čije će biti teritorija KiM? Ja sam sa desetak „parola“ na Miloševićem mitinzima upozoravao na ishod, na primer parola: Stop: Nezavisno Kosovo = Albanska država! Lukavi Albanci se krili iza „nezavisnosti“ Kosova – nisu govorili da hoće „etnički čistu državu Kosovo? Nasela i i medjunarodna Zajednica smatrajući da „celo Kosovo hoće nezavisnost“ da se oslobodi od navodno „zločinačko-terorističkog režima S. Miloševića, a najveći doprinos albanskom separatizmu- otimanju teritorije je – dao Vuk Drašković (SPO): digao pola Beograda i Srbije protiv Miloševićevog režima(!). Ogromnou odgovornost snosi i A. Vučić koji je bio ministar informisanja za medijski rat za KiM kod Miloševića: vodio neadekvatan, pasivan medijski rat: on niti je sa Kosova niti je živeo na KS niti je iz Srbije – nego iz BiH: – ZAŠTO nije za ministra za medijski rat za KiM postavljen srpski kadar sa KiM (na primer tadašnji Miroslav Šoleviš: ja imam „njihov“ Plan za zaustavljanje iseljavanja Srba, predat Plenumu CK SKS u skupštini, sa okupljenim Srbima u Pionirskom parku: vrlo adekvatan Plan bez antialbanskog raspoloženja) koji živi na KiM, brani svoju pradedovinu i poznaje problematiku-stanje? …




    1



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *