Почетна / Колумне / Ситне душе

Ситне душе

Да је нека Фата или Селима добила награду за књижевност, без обзира што ништа није написала, људи из Нобеловог комитета би били хваљени на сва уста, а мајке Сребренице задовољне

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

КАРДАШИЈАН КУЛТУРНИ МОДЕЛ Пре стотину година објављена је књига Закон реда у историји непоновљивог Божидара Кнежевића (Геца Кон, Београд, 1920). У предговору књиге Владимир Вујић је навео више реченица из Мисли, најпопуларнијег Кнежевићевог дела. Једна од њих гласи: „Ситне душе не воле праве величине људске; место да издалека посматрају величину и да јој се диве, оне јој се приближавају и чепркају по њој, тражећи да нађу у њој штогод ситно и земаљски прљаво и да се церекају.“

Оно што је важило за ситне душе у доба ренесансе, барока, класицизма, романтизма и тако даље, важи и данас у доба кардашијан културног модела. Данас су ситне душе захваљујући технолошком напретку уочљивије и свуда присутне, те се може стећи утисак да их има више него што их стварно има. Основни принцип кардашијан културног обрасца је потпуно разголићавање себе и људи око себе. Бити го у буквалном и преносном значењу сматра се највећим „уметничким“ дометом, са циљем да се достигне врхунац у спознаји да све што је настрано није ми страно. Божидар Кнежевић је то лепше и мудрије записао: „Човек је ствар којој би се понеки пут и Бог обрадовао, а од које се често и ђаво застиди.“ Ових  дана смо се свакојаких неподопштина могли нагледати и наслушати. У питању су биле одликовања и награде. Намерно се заборављало на основно начело да за сваку додељену овоземаљску награду одговорни су они који награду додељују. Они који је примају је могу прихватити или одбити. Све друго је обично нагваждање људи са стране који никакву одговорност у самом чину доделе или пријема награде немају. Имају право на сопствено мишљење у смислу свиђа ми се или не свиђа ми се, али како никакве одговорности а тиме ни последица немају, онда је њихово мишљење само њихово. Тако би бар ваљало да буде, јер награда је по дефиницији оно што се неком даје у име признања за оно што је заслужио.

ЗВЕЗДА ВОДИЉА Сва наклапања, протести, демонстрације због доделе Нобелове награде за књижевност Петру Хандкеу на видело су избацили јад и беду ситних душа које су у сопственом ништавилу јавно признавале, без имало стида, да ниједну реченицу из књига награђеног нобеловца нису прочитале, али да је добитник подржавао политику Слободана Милошевића а осведочени је пријатељ Срба (не зна се шта је горе), те због тога му се никако награда за писану реч није смела доделити?!? А зашто је онда установљена награда за књижевност? Можда би требало променити правилник, па у складу с кардашијан обрасцем, награду додељивати на основу спољашњег изгледа кандидата или нечег другог.

Нажалост, време евроунијатске комесарске логике и правде је звезда – у тунелу усред мрака – водиља оних који себе данас зову демократама, а који би поново Србе на врбе с тим што би сад о врбе вешали и оне који нису Срби, али верују да Срби нису црни ђаволи. Они мењају и саму дефиницију награде. Није важно дело због кога се награда додељује већ ко се награђује. Да је нека Фата или Селима добила награду за књижевност, без обзира што ништа није написала, људи из Нобеловог комитета би били хваљени на сва уста. Мајке Сребренице биле би задовољне, јер се доделом признања одаје поштовање жртвама српских злочина. Светска елитна „демократија“ била би у трансу.

Богу хвала, наилазе нове муке, те се старе бацају у запећак. Користимо ове лепе дане Михољског лета и поштеним радом завршимо преостале послове. Биће нам лакше кад дође зима.

На крају још једна записана мисао Божидара Кнежевића. „Поштен рад уједно је и молитва Богу, и то довољна молитва. Сав се култ Богу своди на поштен рад.“

Свима свечарима који сутра, у суботу, славе Томиндан, нека га у здрављу, радости и весељу дочекају.

Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Не заборавимо српског страдалника дванестогодишњег Слободана Стојановића, кога мучки закла Елфета Весели. Памтимо злочине и злочинце да нам се не би поновили. Будимо на страни Арно Гујона који помаже нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *