Сајамске светлости без сенки

Које књиге је наш критичар издвојио „као светионике који помажу да не залутамо у мору истиноликости која је лаж, у вировима ’постмодерне’ и међу хридима виртуелности“

РАДОЈЕ ЈАНКОВИЋ, СРПСКИ ЏОН РИД

Симпатизер организације „Уједињење или смрт“; стари сват на венчању песника Диса; јунак балканских ратова и Првог светског рата; човек од поверења престолонаследника Александра; уручилац српског ордења цару Николају и организатор српских добровољаца у Русији; сведок Фебруарске и Октобарске револуције, који се среће и с њеним вођама, укључујући Троцког; бранилац Аписа пред међународном јавношћу; осуђеник у одсуству на Солунском процесу; емигрант на просторима од Јапана до Италије; робијаш по повратку у Краљевину СХС, одакле, после две године тамновања, бива послат за нашег конзула у Чикаго, па у Њујорк; један од кључних људи за формирање прве српске епархије у САД; супруг жене која је помирила Пупина и Теслу; наш дипломата у рангу опуномоћеног министра у Албанији (успоставља авионску линију Београд–Тирана ); уз Иву Андрића, човек од највећег поверења Милана Стојадиновића; пензионисан и повучен из Тиране на захтев Мусолинија; оснивач, са остракизованим Стојадиновићем, Српске радикалне странке и борац против србофобне неправде зване Бановина Хрватска; ухапшен од Немаца и бачен на Бањицу; одличан приповедач и врстан публициста; умро 1942. у окупираном Београду – сасвим заборављени Радоје Јанковић…
На велика врата се у нашу културу вратио захваљујући труду донедавне директорке Градске библиотеке у Чачку Данице Оташевић, која је, на основу богатог архивског материјала, приредила Јанковићев дневник У вихору октобарске револуције (1916–1918). Књига се чита у једном даху и доживљава снажно као проза Џона Рида или Ејзенштајнов филм. Пред нама оживљавају ликови Керенског и Лењина, јављају се значајни Срби на служби у Русији, букти пожар револуције… Издавачи, у оквиру чудесне едиције „Србија 1914–1918“, новосадски „Прометеј“ и РТС.

РАСПРШЕНЕ ИЛУЗИЈЕ

Андрићев институт, плод визије најутицајнијег српског уметника – антиглобалисте Емира Кустурице, објављује књиге светионике које нам помажу да не залутамо у мору истиноликости која је лаж, у вировима „постмодерне“ и међу хридима виртуелности. За Сајам нам стиже још једно светионичко издање: књига Криса Хеџиза Империја илузије / Крај писмености и тријумф спектакла. Извршен је, по поглављима, разобличитељски удар на илузије писмености, љубави, мудрости, среће и, на врхунцу, на илузију Америке.
Хеџиз иде јасно и до краја, указујући на дворјане са двора Цара Ништавила: „Ми верујемо дворјанима напудерисаних лица који нас обмањују у име новинарства. Ми верујемо дворјанима у нашим политичким странкама када обећавају да се боре за наше интересе, а онда изгласавају један закон за другим да би продужили унедоглед корпоративну превару и злоупотребу. Ми то осећање које у нама изазивају дворјани бркамо са правим информацијама, чињеницама и знањем. То је опасност која прети од културе преплављене квазидогађајима.“ Потражите Хеџиза! Нећете се покајати! Јер добро обавештен човек је упола спасен човек. Обавештен је и о будућности на коју је указао забринути амерички сенатор Френк Черч још 1975. године: „Ако би ова влада икада постала тиранија, ако би диктатор икада преузео власт у овој земљи, технолошки капацитет који је обавештајна заједница пружила влади могао би да јој омогући да наметне потпуну тиранију, и неће бити начина како да се узврати ударац, јер ма колико се пажљиво и у највећој тајности удруживале снаге које би се супротставиле влади, њој је надохват руке да сазна за такве активности. Таква је способност ове технологије…“
После Асанжа и Сноудена, знамо да смо стигли на одредиште. Ипак, Хеџизова књига је доказ да се не треба предати.

НОВО ЧИТАЊЕ КОСОВСКЕ ЧИТАНКЕ

Књига Александра Петровића и Дарка Камчевског Косово на крају историје / Сажета анализа привида, у издању Косовскометохијског одбора Матице српске, по ко зна који пут доказује да је тема наше Заветне Земље неисцрпна и непотрошива. Од анализе везе између Бретон Вудса и постструктурализма, преко демитологизације приче о Скендербегу као „оцу албанске нације“ (православни хришћанин, борац против Турака, српске крви и суштински повезан с Хиландаром постао је, на основу интереса великих сила, претеча џихадиста који освајају српске земље) и подробне анализе појма „Албанија“, све до указивања на Гандијева искуства као извор надахнућа за српску борбу, књига Косово на крају историје показује колико се иновативно може приступити теми над темама српског идентитета. Аутори сматрају да до Косова води само уска стаза: „Оно је пре свега питање истине или лажи, свести и савести, а много мање историје, њеног илузорног напретка, која се може отети или по вољи кривотворити као и све друго. Тако је од почетка, јер је српска култура на уској стази знања вековима на Косову и Метохији остављала бројна сакрална, а много мање световна здања. И можда највеће духовно здање, заветну борбу кнеза Лазара против најезде ентропије, расуте и смрвљене личности која не зна за себе, већ само за слике којима ће се покорити, потом с њима поистоветити и на крају нестати.“

ОЗНА: ПОЧЕЦИ ЈЕДНОГ КРАЈА

У издању „Катене мунди“ појавила се и књига ОЗНА: документи о политичкој репресији у Србији 1944–1946, коју су приредили, озбиљно и одговорно, историчари Срђан Цветковић и Немања Девић, а за коју препоруку пише Леон Којен. Како је ОЗНА све дознала? Како су обављана стрељања без суђења и како су прикривани трагови? Шта је значило затирање српске грађанске класе? Зашто су сви који се идеолошки нису слагали с комунистима постали народни непријатељи? Популарно речено (с језом у позадини исказа), „must read“.

ДУХОВНИ ПУТОКАЗИ

За оне које занима православна духовност, ту су књиге Образа светачког и Очевог дома. Ове године добили смо могућност да се сретнемо с најпознатијим руском духовником друге половине 20. века, старцем Тројице – Сергијеве Лавре Кирилом Павловим у књизи Спаси, Господе, љубављу Својом. Ту је књига Сусрет са Богом, с беседама два савремена грчка духовника – оца Јефрема Аризонског и архимандрита Андреја Конаноса. Оживи ме, Господе, по милости Твојој је књига одговора на питања савремених православних хришћана, а Жалосна је душа моја до смрти бави се духовним лечењем депресије. Птице небеске говоре о савременим светогорским старцима. Сунце кроз сузе је збирка истинитих прича из свакодневног живота: од проналаска Христа после дугих лутања пустињама нашег доба до одлуке да се роди дете с Дауновим синдромом. Добротољубље за сваки дан је избор поука из најзначајније књиге православне духовности.
Једном речју, изволите на Сајам књига.

Наставиће се