Писма из Тамног вилајета – На силу држава

Како је, бауљајући кроз идеолошку маглу пласирану из Странке демократске акције, најрадикалнији дио бошњачког гласачког тијела подржао Жељка Комшића

Ако Драган Човић побиједи и уђе у Предсједништво БиХ, Милорад Додик ће уз његову помоћ ослабити заједничке институције, паралисати законодавну функцију БиХ и зауставити евроатлантски пут земље.“ Бауљајући кроз ову идеолошку маглу, пласирану из Странке демократске акције, најрадикалнији и, усуђујем се рећи, најпримитивнији дио бошњачког гласачког тијела подржао је Жељка Комшића и уселио га у Предсједништво БиХ. Да ли су на тај начин Бошњаци гласали за рат?

ИМА ЛИ МУДРЕ ГЛАВЕ? Тешко би било извршити прецизну диференцијацију Комшићевог гласачког тијела, па утврдити који су међу њима глупи, а који радикални, када се глупост и радикализам у Босни и Херцеговини преплићу, помажу и надопуњују. Али ништа лакше није у цијелом Сарајеву наћи једну главу, довољно мудру, да објасни заведеним гласачима да је Босна и Херцеговина резултат договора великих сила, затим сагласности око тог споразума коју су дале Србија и Хрватска, те на крају само прихватања локалних и завађених страна у самој БиХ.
Истина је да о опстанку заједничке државе, и њеној евентуалној подијели, ни сад ни икад неће одлучивати ни Човић ни Комшић. Али каква ће та држава бити у стварности и како ће функционисати – одлуку ипак доносе и у живот спроводе искључиво локални фактори. Како у овом тренутку изгледа слика назор-државе, тј. државе на силу?
СДА (Изетбеговић), ДФ (Комшић), ХДЗ (Човић), СДС (Шаровић) и ПДП (Иванић и Бореновић) искористили су петогодишњу владавину, обиљежену криминалом, корупцијом и безбједносним хаосом, да онемогуће законодавну активност земље; да спријече функционисање Представничког и Дома народа Парламентарне скупштине БиХ и да не дозволе избор Савјета министара, који је у начелу носилац свих активности везаних за одлуке и законе, међународну сарадњу, али и именовања у више од 64 агенције које дјелују на заједничком нивоу. Парадокс је да колико год БиХ има екстремистичких, вехабијских комуна бар толико има и агенција које с вехабијама дјелују комплементарно. Управо та гарнитура која влада пет пуних година успјела је да у потпуности заустави евроатлантски пут Босне и Херцеговине, а затим да за исто оптужи Милорада Додика, СНСД и Републику Српску.

ТЕРЕТ, А НЕ РЈЕШЕЊЕ Иако су га сами блокирали, сада очекују од Додика да им тај пут одблокира, прихвати НАТО и европске интеграције, те да гурне БиХ у загрљај Западне алијансе. Успут, све гласнији су они који у име Сарајева очекују да Додик утиче на Човића и да покрене муслиманско-хрватски ентитет ФБиХ, који је паралисан и обезглављен по „Мостарском моделу“. Ни више – ни мање…
Босна и Херцеговина је у потпуности посвађана са реалним животом. У овој се квазидржави не граде путеви, не брине о образовању, здравственој или социјалној заштити… Она нема своје пензионере, ни своје ратне ветеране. Она само љубоморно чува право на репресију и обавјештајне подвале: то неуставно право стечено притисцима на Републику Српску. Отуда оваква заједничка држава није ријешење него терет. То је најуочљивије сада када је Бакир Изетбеговић, уз помоћ Комшића и других партнера, блокирао државу и наставио да је, уз отворену америчку подршку, разграђује.
С друге стране, ситуација у Републици Српској је јасна: Милорад Додик је са својим сарадницима формулисао интересе и циљеве српског народа у БиХ. Кроз политичку борбу за државотворни капацитет Републике Српске искристалисале су се тежње народа да кроз Додиково лидерство изгради функционалну државу, с модерним законским рјешењима и снажним институцијама. Тај изазов Додик је прихватио отворено се супротстављајући пропагандним стереотипима о рату у БиХ и улози српског народа у њему, док су многи политички актери тзв. Савеза за промијене кукавички подвијали реп, мирно слушајући лажи и оптужбе на рачун властитог народа.

И БЕЗ РАТА… Истовремено и Русија се показала поузданим партнером Републици Српској, помажући политичким утицајем и улагањима као пети инвеститор по значају у БиХ. Иако су та улагања више израз културно-историјске повезаности и пријатељства него посебних економских интереса, Русија је величином инвестиција одмакла далеко испред свих исламских земаља: Турске, Саудијске Арабије и Кувајта, које нису ни међу десет највећих улагача у БиХ. Наравно, то није тема у Сарајеву. Чаршија бистри радикалне пројекције новог уређења БиХ, декларацију која отворено руши Дејтонски споразум, као и учестале објаве рата, пријетње сукобима и „црвеним линијама“. Теме које су „принца исламизма“ Бакира Изетбеговића доводиле с маргине интересовања јавности у фокус и чиниле га наводно важним политичким фактором. Но и чаршија показује прве знаке умора. После свих промашених политичких потеза и одлука СДА, моћ Бакира Изетбеговића видно слаби а Бошњаци сами себе маргинализују на путевима напретка и регионалне сарадње, док се споља наметнута идеја заједничке државе распада као мјехур од сапунице. И без рата…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *