Печат недеље

Златна српска одбојка

Кошаркаши су нас разочарали тек петим местом на недавно завршеном Светском првенству у Кини, фудбалери нас разочаравају константно па то и није нека вест, али зато ту је одбојка да нам залечи спортске ране.
Мушка репрезентација Србије је, захваљујући убедљивој игри и победи над Словенијом у финалу (3:1 у сетовима, и то после почетног вођства противника), у недељу постала нови шампион Европе!
Не мањи подвиг наши одбојкаши постигли су у полуфиналу, победивши у Паризу, пред 15 хиљада домаћих навијача, фаворизовану Француску – која је до сусрета са Србијом изгубила само један сет – с 3:2.
За најбољег играча турнира проглашен је примач у нашој репрезентацији Урош Ковачевић.
Уочи Европског првенства није се чинило да имамо много чему да се надамо. За разлику од кошаркаша који су на Светско првенство испраћени са, испоставило се, превеликим очекивањима, одбојкаши су на Европско првенство отишли после смене селектора (Николу Грбића је због недовољно добрих резултата заменио његов некадашњи колега из репрезентације Слободан Ковач) и без много медијске помпе.
Успех мушке одбојкашке репрезентације Србије надовезао се пак на успех који је постигла женска одбојкашка репрезентација наше земље, која је пре три недеље – после светске титуле којом се окитила прошле године – у Турској освојила златну медаљу на Европском првенству. Србија је, тиме, објединила европска одбојкашка злата у мушкој и женској конкуренцији, што је тек трећи пут да се овако нешто догодило у овом веку – претходно, то је успело Русији 2013. године, и нашој Србији 2011. Ово је, иначе, треће европско злато наших одбојкаша.
Да је Србија, заиста, одбојкашка велесила, показује још један податак. Саберу ли се, наиме, све медаље које су у 21. веку на највећим такмичењима – европска и светска првенства и Олимпијске игре – заједно освојили одбојкашице и одбојкаши, долазимо до броја 15, колико има и Русија. Испред нас је Италија с једном медаљом више, али с три златне медаље мање од Србије која их има 7.
Сјај свих ових медаља има, међутим, и своје наличје. Специјализовани спортски портали указују да је „пет од шест клубова ове сезоне одустало од еврокупова због финансијске ситуације“, те да „нам је шампион (Војводина) из истог разлога прешао да игра другоразредни ЦЕВ куп“, а некадашња капитенка наших одбојкашица Весна Читаковић Ђуришић јавно је упозорила после злата у Турској: „Ова медаља крије све тренутне проблеме. Али бојим се да ће доћи дан када ћемо се пробудити из овог дивног сна… Истина је тужна. Нико нема пара. Клубови се боре како знају и умеју да обезбеде услове, али не могу. Углавном успеју да обезбеде да се тренира у топлом, превоз на утакмице и неку стипендијицу. И то је то… То никоме није занимљиво, а јесте да се слика када се освоји злато. На финалу у Анкари разни ’пријатељи и гости’ обучени у опрему репрезентације… Прошле године, после Светског првенства, најављени су темељи за одбојкашки центар. И? Шта је било? Где су ти темељи данас?“
Кад утихне славље, можда ће надлежни наћи времена да размисле о овим проблемима и невеселим перспективама, иако нам искуство говори да вероватно неће. А прославило се како и доликује, и како су златни српски одбојкаши и заслужили. За химном „Боже правде“ у париском „Берсију“ уследила је песма наших репрезентативаца „Ој, Косово, Косово, земљо моја вољена“, а у Београду их је, традиционално, пред Скупштином града дочекало више хиљада раздраганих навијача.
Одбојкаши ће имати мало времена за славље и предах. Већ почетком јануара их, наиме, ишчекује квалификациони турнир за олимпијске игре у Токију. Србија је у групи с Француском, Бугарском и Холандијом, у другој су Словенија, Немачка, Чешка и Белгија, а само победник турнира квалификоваће се за одлазак на олимпијаду…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *