Почетна / Србија / ОЛАКО ОБЕЋАНА БРЗИНА

ОЛАКО ОБЕЋАНА БРЗИНА

О чему су разговарали Александар Вучић и Ричард Гренел, и какве то везе има с Орденом Светог Саве који је српском председнику уручен приликом обележавања 800 година аутокефалности наше цркве

Прошло је, ево, недељу дана откако је српски председник Александар Вучић разговарао са специјалним америчким изаслаником за преговоре Београда и Приштине Ричардом Гренелом, и дан мање од тих недељу дана откако је рекао да му је потребно време да промисли о том разговору како би јавност упознао с његовим детаљима, а никаквих детаља још нема. Па ипак, у међувремену је изговорено довољно да – под условом да је то што је изговорено истина, макар и само делимична истина – довољно да можемо да наслутимо у каквој се ситуацији у овом тренутку налазимо. У најкраћем, ситуација можда и јесте тешка као што тврде Вучићеви сарадници, али је зато избор који је пред нама лак утолико што је сасвим поједностављен…

ГРЕНЕЛОВА МИСИЈА Америчка амбасада у Немачкој, у којој Гренел иначе столује као тамошњи амбасадор САД, саопштила је после његових прошлонедељних састанака у Приштини па у Београду да се он састао са читавом политичком елитом с овог простора – од Хашима Тачија, Аљбина Куртија, Исе Мустафе, Кадрија Весељија и Рамуша Харадинаја у Приштини до Александра Вучића и премијерке Ане Брнабић у Београду – да је с њима разговарао о економском развоју, пословима за младе и сличним трицама које лепо звуче али ништа не значе, и – једина опаска заправо вредна икакве пажње – да им је поручио да „две стране морају да раде блиско и брзо, гледајући према будућности“.

Шта то конкретно (треба да) значи, остаје нејасно јер нема наговештаја да је Гренел, било нама било онима у Приштини, понудио икакву нову или барем епохалну идеју за убрзавање замрлог процеса дијалога каква се досад није нашла на столу. Што ће рећи да жеља за брзином, коју је исказао у саопштењу своје амбасаде, има све услове да остане управо то, само пука жеља и ништа више од тога. Ово тим пре што, у једначини каква је сада постављена, недостају два фактора без којих се очигледно не може. То су Русија и Кина и њихово право вета у Савету безбедности, преко кога самопроглашено Косово једноставно не може да постане пуноправна чланица Уједињених нација. И то је Америци јасно таман колико и свима другима.

А када је о брзини реч, још једна околност на коју смо указали на страницама „Печата“ у нашем прошлом броју поводом нечим изазване изборне победе Аљбина Куртија и његовог „Самоопредељења“. Подсећања ради, изборне бројке показују да је досадашња владајућа коалиција Хашима Тачија (Кадрија Весељија), Рамуша Харадинаја и Фатмира Љимаја сад освојила 50 хиљада гласова више него пре две године, али је њихов излазак у три различите колоне, захваљујући чему је Курти и избио на прво место по броју освојених гласова иако није освојио много више гласова него 2017, лидера „Самоопредељења“ довео у прилику да формира нову владу у Приштини. Зашто је то битно? Зато што нас логична претпоставка, да су Американци натерали челнике ОВК коалиције да на изборе сад изађу одвојено уместо заједно као 2017 – ово насупрот елементарном инстинкту за политичко преживљавање који је морао да буде снажнији од свих њихових несугласица, њихове крваве несугласице уосталом трају још од 1999. када су загосподарили нашим Косметом – доводи до следеће претпоставке. А она каже да се свем том предизборном инжењерингу прибегло управо с намером да се Курти доведе у Харадинајеву премијерску канцеларију.

Имајући пак у виду да је Курти још мање расположен за било какву идеју компромиса с Београдом него што је то Харадинај (ако је то икако могуће), и да је приде додатно ослабљена позиција Тачија који је према некаквом прагматичном договору изгледа био мање гадљив него ова двојица, не може се избећи – признајемо, екстравагантна – помисао да се, ма шта нам саопштавао Гренел посредством своје амбасаде, Американцима заправо уопште не жури као што се у цитираном саопштењу тврди.

Или су, насупрот свему овоме, Куртија одабрали косметским Албанцима из уверења да он, управо због своје репутације, може Србији да да оно што његови опоненти нису смели ни да помисле? Отприлике по моделу по коме је Први бриселски споразум на дневни ред дошао тек после промене власти у Србији.

ОРДЕН СВЕТОГ САВЕ Елем, журило се Американцима или не – а својим поступцима они тек треба да нас увере да би заиста да пожуре с решењем косметског проблема који су сами закували – сва је прилика да је на онај састанак с Вучићем Гренел донео само понуду да (им) дамо све у замену за ништа, за коју би, и он и они који су нам га овамо послали, унапред морали да знају да не може да буде прихваћена.

Јер рекао је Вучић дан после сусрета с Гренелом, „нико нам не нуди поделу, нико нам не нуди ништа. Неће да нам дају ништа“.

Да се Американцима жури као што тврде, Вучићу би ваљда понудили нешто што је он могао да назове компромисом. Овако пак нешто, дакле: ништа, не може да прихвати ниједан политичар у Србији. А најмање председник државе који је од патријарха српског управо добио Орден Светог Саве поводом осам векова аутокефалности наше цркве.

Премда је исправније приметити да је ово високо одликовање, у метафоричком смислу а Косово је ионако наша највећа метафора, Вучићу, заправо, позајмљено. Као вересија, обавеза коју мора да испуни. Јер, поручио је патријарх Иринеј, као да је желео да га опомене и обавеже, сасвим субверзивно ако би власт заиста била склона да прихвати неки делић Косова у замену за признање остатка: „Оно што се силом узме, то се врати, али оно што се поклони, то се никада не врати! Не смемо поклонити ни педаљ наше земље… Чињеница је да судбина Косова у највећој мери зависи од нас. Зато га молим да у будућности чини оно што чини данас. Прихватамо компромис и договор, али поклон – не.“

И то је, у овим зачудним временима пуним велеобрта, и најмудрија државотворна стратегија коју је могуће осмислити. Не само зато што другачијег избора заправо и немамо, почев од тога што нам нико ништа и не нуди а ми смо Резолуцијом 1244 и Уставом Србије ионако већ дали све што можемо, него и зато што не можемо ни да претпоставимо шта сутра може да нам донесе.

Уосталом, ено нам Сирије да о њој промислимо и из нашег угла. Повлачењем из (највећег дела) ове земље, буквално до јуче и буквално незамисливим, Америка није само признала свој пораз у Сирији већ је тиме и њу и добар део Блиског истока препустила својим ривалима и њиховом утицају. При чему не треба ни напомињати колико је – немерљиво – тај део света за Америку и њену империју битнији од Балкана. Па, ако су могли оданде…

Према томе, нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може. Јер је и то почело да се догађа, па зашто не би и нама? А на нама је само да то и заслужимо.           

Победа у Интерполу

Самопроглашено Косово доживело је још један пораз на међународној сцени. Поново је пропао покушај власти у Приштини да своју државолику творевину уведу у пуноправно чланство у Интерполу.

„Велика победа Србије и међународног права! Захваљујући огромном раду делегације Републике Србије, апликација такозваног Косова је повучена непосредно пред почетак Генералне скупштине Интерпола у Сантјагу!“, поручио је из Чилеа преко свог твитер налога министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић.

Како преносе овдашњи медији позивајући се на незваничне изворе, приштинске власти свој су захтев за учлањење у међународну полицијску организацију повукле свега сат пре почетка седнице Генералне скупштине Интерпола, након што им је постало јасно да њихов захтев неће проћи.

С друге стране, одлазећи премијер „Косова“ Рамуш Харадинај је, како преносе медији из наше јужне покрајине, у писму чланицама Интерпола своје повлачење оправдао изборима: „Имајући у виду да су на Косову 6. октобра организовани избори за парламент, љубазно вас молим да захтев за нашу апликацију за чланство буде одложен до следећег заседања Генералне скупштине Интерпола.“

Сва је прилика, ипак, да је овим писмом Харадинај само покушао да ублажи бруку, јер да су косовски избори заиста били разлог за одустајање кандидатуре, Приштина би то учинила и много раније а не тек сада, након што је постало извесно да неће проћи.

Нити би се делегација из наше јужне покрајине, на волшебан начин, уопште и нашла у Сантјагу. Јер, изјавио је „Танјугу“ председник чилеанског парламента Иван Флорес Гарсија, његова држава приштинским властима уопште и није послала позивницу за учешће на годишњој скупштини светске полицијске организације.

„Чиле остаје при ставу о подршци територијалном интегритету и Србију видимо као јединствену земљу“, рекао је Гарсија и нагласио да се његова земља „придржава међународног права и Резолуције 1244 СБ УН“: „Косову није упућен позив из Чилеа, јер је Чиле увек водио кохерентну политику. Не знам, просто, на који начин делегација Косова присуствује Генералној скупштини.“

Ово је, иначе, био четврти неуспели покушај самозваног Косова да се учлани у Интерпол. Прошле године, у Дубаију где су се увукли на мала врата и кршењем усаглашених процедура, њихов захтев за учлањење одбачен је у оба круга гласања.

8 коментара

  1. Mislim da je krajnje vrijeme da se smogne hrabrosti i da se u analizi situacije na KiM spomene i Slobodan Milošević !!!
    Njegov “ odlazak “ sa političke scene označio je početak sunovrata Drzave Srbije …. u moralnom , vojnom , ekonomskom,
    Političkom tj. u svakolikom pogledu !!! Poslije Miloševića Srbiju pretstavljaju , od Amerike instalirani, VELEIZDAJNICI boreći se protiv vlastitog Naroda i USTAVA !!! Naš strah o budućnosti KiM a nestati če onog momenta kada politički vrh Srbije bude sastavljen od patriota, časnih ,moralnih i stručnih lica. Trenutni odnos snaga u svijetu, ali i sama situacija u vezi KiM daje čvrstu garanciju cijelovitosti Drzave Srbije, i samo VELEIZDAJA moze ludjačkim poklonom dijela teritorije
    osakatiti Drzavu Srbiju !!!!




    8



    0
  2. rodoljub, unutrašnji dijalog

    CITIRAM izjave A. Vučića: „Niko nam ne nudi podelu, niko nam ne nudi ništa. Neće da nam daju ništa“. Vučić zamajava narod, ogradjuje se od svoje sedmogodišnje politike „predaje teritorije KiM“ korak po korak, puzeća veleizdaja. Kako može da ubedjuje Srbiju da ništa neće da nam daju, nedaju podelu, – a on lično ništa nije tražio (Kiparski model dva entiteta pola-pola da sačuva integritet države) – nego je, sa dolaskom na vlasti, u startu potpisao Briselski sporazum kojim je Kosovo dobilo sve atribute albanske države, a nakon potpisivanja i priznanja Briselskog sporazuma sprovodi dogovore i sporazume sa Tačijem kako da preda Kosovo, a srpskoj javnosti da prikaže kako je KiM i dalje naša južna Pokrajina: što to ne piše u Briselskom sporazumu? Laže srpski narod u zdrav mozak! BS, medjunarodni akt-dokument se potpisuje na kraju sporazuma-finalizaciji, kada se usaglase i usvoje odluke sporazuma, a ne u startu prednacrta teksta? Sada je žurma da se pronadje „kompromis“ (neki izgovor-izmišljotina) da Kosovo udje u Ujedinjene Nacije. Znači…
    — Briselski sporazum je prihvaćen od Srbije na osnovu Vučićevog iskrivljenog tumačenja sporazuma – a ne na osnovu suštinskih Odredbi sporazuma za odredjivanje statusa KiM (koji do danas nije dostavljen skupštini na debatu, da vidi narod šta tamo piše)?
    POLITIČKA PASIVIZACIJA o KiM je podsticala otimanje teritorije. SAD-EU državnici-parlamentarci su još krajem 90-tih god., po pitanju rešavanja Kosova, upozoravali da neće dozvoliti „da ponovo naprave grešku kao sa Kiprom, kada su prihvatili podelu Kipra“ na grčki i turski deo, dva entiteta pola-pola (kaju se što nisu ceo Kipar predali Turcima). Iako je to bilo očigledno upozorenje i znak da će Kosovo postati država Albanaca(!)? Gde je tada bio Vučić, gde je bila Vučićeva mudra vizija da hoće da nam otmu KiM. Ko mu je branio da patriotski brani integritet SRB? Još sa prvim odlaskom Vučića u Americi, pri povratku u Srbiji govorio, citiram: „čekaju nas teška i bolna rešenja za Kosovo“ – a ćutao… ni reč ne kaže u čemu… (prihvatio da će pregovorima predati KS)?
    NE-REALNOST NA KOSOVU: U nastavku političke scene nakon 2000-te, Srbija prihvata albansku REALNOST na Kosovu (navodno ima 2 miliona Albanaca – nima pripada Kosovo). A Srbija pasivna, ćuti i prihvata diktat. Zašto Srbija nije propgirala srpsku REALNOST NA KOSOVU: Da je višedecenijskim etničkim čišćenjem Srba, raznoraznim zulumima-pritiscima i enormnim natalitetom sprovedena albanizacija KiM – da se otme KiM?
    OD 2000-te do 2008 god govorilo se javno-medijski o modelima za rešenje statusa Kosova – Srbija opet ćutala oslanjajući se na Ustav i medjunarodno pravo… a očigledno na terenu preovladavala medjunarodna kampanja da Kosovo dobije nezavisnost (a danas etnički čistu državu Kosovo)? Zbog srpskog ćutanja (ćutanje je kapitulacija) – Kosovo dobilo signal-zeleno svetlo da proglasi nezavisnost(!)? GDE JE, OPET, BIO VUČIĆ da se bori protiv antisrpske politike (unutrašnje i spoljne) da se otme teritorija KiM? STOP Briselskom veleizdajničkom sporazumu!!!…




    7



    0
  3. Pretpostavljam da je mnogo varijanti u „nagađanju“ šta ko misli u ovoj najnovijoj partiji šaha oko KiM. Ono što je izuzetno važno to je šta misli Srbija, hoće li konačno pokrenuti poluge koje joj stoje na raspolaganju (R1244, podrška Rusije i Kine), ili će svaki potez meriti „bezalternativnom EU“. Dok Srbija ne bude jasna, neće ni „aktivnosti“ ostalih aktera biti jasne. Svi veliki će raditi u svom interesu, a Srbija bi trebalo da realno meri podudarnost tih interesa sa svojim.




    7



    0
  4. Душан Буковић

    Карактеристичноје да су за време тзв. „Хладног рата“ у току 1960. године извесни амерички империјалисти-тријалисти кроатофили у Вашингтону отворено стали на страну хрватских усташа и тзв. “Независне Државе Хрватске“. Гласали су за резолуцију о тзв. „хрватској голготи у Bleiburg-у и Maribor-у…” – “By and large, world public is unaware of the tragic events that occurred in the Bleiburg-Maribor area along the Austrian-Yugoslav border at the end of World War II. But some details have found their way into the Congressional Record of the United States:

    On May 16, 1945, eleven days after the war was over, the Croatian Golgotha began at the
    Austrian-Yugoslav border. Tens of thousands of Croatian soldiers and civilians were encamped on a large field near Bleiburg on the Austrian side. After the Croatian soldiers were asked to lay down their arms by the British authorities, and then forced to return home, they were fired upon by the Tito partisans from the nearby forests. On the Bleiburg field, an estimated 50.000 Croatian soldiers were slaughtered…

    … The Bleiburg massacres were only the beginning… According to eyewitness reports, the greatest massacre on Yugoslav territory took place near Maribor in Slovenia… The motto was the ‘Croatian soldiers must die in order that Yugoslavia may live’ (Congressional Record, May 30, 1960)…” (Види: Congressional Record, May 30, 1960; Stephen Sisa, The spirit of Hungary, Morristown, New Jersey, 1995, стр. 206).




    2



    0
  5. Душан Буковић

    У овом контексту указали бисмо на извесну активност римског католичког естаблишмента у србофобичним Сједињеним Америчким Државама под чијом заштитом је стајао хрватски ратни злочинац Андрија Артуковић и на кроатофилску активност некадашњег гувернера Калифорније, Роналда Регана, републиканаца који је у Калифорнији прогласио „10. април као дан Хрватске независности“, иако је тзв. „Независна Држава Хрватска“ објавила рат у децембру 1941. године Сједињеним Америчким Државама. Срби у Калифорнији одмах су предузели акцију на челу са послаником Ђорђем Зеновићем и професором Милорадом Драшковићем, после чега је Представнички дом у Калифорнији поништио одлуку гувернера Регана или „Рогана“ како су га извесни Срби називали.

    Зеновић је био један од вођа Демократске странке у калифорнијском Представничком дому. Он је у историјском говору који је одржао 1968. године, рекао „да би проглашење 10. априла за дан хрватске независности значило слављење једног нацистичког режима који је објавио рат Сједињеним Америчким Државама и побио стотине хиљада невиних Срба, Јевреја, и Цигана…“ (Види: „Американски Србобран“ од 13. маја 1968, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).




    1



    0
  6. rodoljub, unutrašnji dijalog

    OLAKO OBEĆANA BRZINA za konačno rešenje Kosova je u smeru pritiska na Srbiju, a ne u smeru pravednog rešenja. To što od promene vlasti na Kosovu Amerika očekuje političku fleksibilnost-obrt u pregovorima sa Srbijom (kao što je promenom vlasti u SRB, sa Vučićem, prihvaćen Briselski sporazum- predaja teritorije) – pretstavlja manipulativni oblik pritiska da Srbija požuri sa prihvatanjem bilo kakvog izmišljenog „kompromisa“ da se istorijski završi-preda Kosovo.
    Grenelova misija je na tom zadatku (da im damo sve u zamenu za ništa). To kaže i Briselski sporazum: postavljena carinska granica, ugašene institucije Srbije, Srbi integrisani u albanske institucije. Nije jasno zašto su bila očekivanja da Grenel donese nekakav konkretan predlog za kompromis kada je to unutrašnja stvar Srbije (bez obzira što sama luta u traženje kompromisa za svoju teritoriju KiM… za učlanjenje KS u UN).

    ORDEN Svetog Save Vučiću,predvidjeno, pretstavlja potsetnik da se zakleo pred ustavom i SPC da će čuvati teritorijalni suverenitet i integritet Srbije.
    Vučićeve češće izjave pred finalizaciu Briselskog sporazuma (predaju teritorije) da: „niko nam ne nudi podelu, niko nam ne nudi ništa. Neće da nam daju ništa“ (!) – a srpska teritorija – pretstavlja manipulativnu zamenu teza, skretanje sa tme, zamajavanje naroda, jer je on lično sa Dačićem potpisao Briselski sporazum (sam je rekao više puta), instaliran od Amerike da preda teritoriju, i lavovski se bori, kako je rekao patrijarh Irinej, ne da sačuva nego da istorijski preda KiM? …




    3



    0
  7. Prošao je 19. i 20. oktobar, 75. godišnjica oslobođenja Beograda od fašista. Glavni strani gost je bio premijer Rusije Medvedev. Da li je moguće uočiti nešto važno u ovoj poseti, ako izuzmemo sam ceremonijalni deo. Mislim da je moguće. Posete najvišeg i visokog ranga se prate i pre same realizacije. Tako je i sa ovom. Moguće je prokomentarisati mnoge elemente posete, ali meni se čini da je pitanje KiM posebno interesantno. Posebno, zato što je to uvek prilika da se kaže, „pošalje poruka“ šire. Ovoga puta je ona poslata, pa ko kako razume. Medvedev je pred posetu u intervju „Večernjim novostima“, u istupanju u Skupštini Srbije, kao i na press-konferenciji, potvrdio neizmenjenu poziciju Rusije, tj. da bilo koje rešenje o „Kosovu“ mora biti zasnovano na R1244 SBUN. U Skupštini to nije izazvalo veliki aplauz. Pošto AV ima druge „ideje“ u vezi „Kosova“, sumnjam da mu se ova poruka dopala. To je za AV velika glavobolja. Sa tom porukom AV će putovati u Soči u decembru (valjda) kod Putina. Tamo će je Putin zacementirati, tako da više neće biti poruka. Nije sporno da je Rusija pri tome dala ili će dati Srbiji. Srbija (ili Balkan) jeste za Rusiju važno pitanje, ali nije životno. Životno pitanje za Rusiju (kao i za Kinu) je poštovanje međunarodnog prava. Prevedeno to su, između ostalog, rezolucije SB, odnosno neometano funkcionisanje UN.




    4



    0
  8. Nazalost sve ovo vreme nas predsednik i njegova vlada se jos nisu otvoreno obratili gradjanima po pitanju KiM kako bi objasnili sta se tu ustvari desava, sve je u domenu nagadjanja, a da ni jednog momenta niko nespominje, “ A sta to zeli srpski narod“ i to traje predugo i iscrpluje nas narod sve vise i vise. Mi danas imamo i poziciju i opoziciju koji su se debelo ogresili o ustav i zakletve koje su polozili, a da za nista neodgovaraju iako su naneli podosta stete i drzavi i narodu. Danas imamo Srbiju u kojoj vrvi od izdajnika i koji gledaju samo da zadovolje svoj licni interes, tako da bi najbolje resenje bilo da se vise nebave politikom, vec da se uspostavi “ Vlada nacionalnog spasa“ od najumnijih Srba koje imamo, a imamo ih podosta. Zasto se nejde u otvoren savez sa Rusijom i Kinom i trazi njihova zastita to je pitanje za drzavno rukovodstvi, jer bi se tada mogli kao drzava okrenuti ekonomiji,standardu i uredjenju drzave da bude pravna uz postovanje zakona i razvijanje drzave kao celina gde bi svi gradjani zadovoljili svoje potrebe, a ne da ne beze u inostranstvo sto je sada popularno. Da smo kao narod sposobni jesmo i ustanju smo podigniti drzavu i standard visoko samo ako bude volje i to opet kod politicara koji su za sada alfa i omega Srbije.




    2



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *