Почетна / Уводник / ОДА РАДОСТИ

ОДА РАДОСТИ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Ако је одсуство радости највећи човеков грех – као што нас је на то мудро упозорио митрополит загребачко-љубљански Порфирије – може се потврдити да су у протеклој недељи Срби колективно били на путу снажне безгрешности у овом смислу. Већ десетак дана наиме траје непомућена национална радост која је напросто експлодирала када је у прошли четвртак, 10.октобра, Нобелов комитет објавио да је овогодишњу награду за књижевност доделио аустријском писцу Петеру Хандкеу. (Наше новине су већ биле у штампи, тако да се медијском и општем слављењу придружујемо с малим закашњењем, но и с предношћу посматрача јавног дискурса успостављеног у непосредним реаговањима на овај догађај.) О домашајима националне усхићености признањем Хандкеу речито је проговорио здушно понављани коментар да смо ми, Срби, управо „добили другог нобеловца“, јер је после Андрића сада награђен и наш искрени пријатељ, један од ретких нама постојано наклоњених писаца из елитног светског литерарног сазвежђа. Одлука Нобеловог комитета јесте за свет неочекивана. Познаваоци традиције и праксе Шведске академије, те поретка који се у западној култури строго уважава, доделу Нобела Хандкеу тумаче као готово мистериозан чин. Покушаји да се тајна одгонетне у средишту су европске, па и шире светске пажње (наводно изненађујућа равнодушност бележи се у Русији!). Свеприсутно критичко хорско понављање: јесте Хандке један од најбољих писаца данашњице, али није јасно зашто награда иде баш њему, узгред нам открива и сав апсурд и хипокризију духа времена утемељеног у такозваном срцу таме! Да ли су на правом трагу гласови уважених београдских интелектуалаца који примећују да је овај догађај у функцији намерно изведеног „жестоког ударца поретку који се распада“?

Препоручујући пажњи разматрања Печатових аутора који у овом броју пишу о противречјима обележеној балканској и широј рецепцији овогодишњег књижевног Нобела, на овом месту указујемо на чињеницу да речена вест није међу свим Србима добродошлицом поздрављена. Као контраст интонацији поменуте масовно исказиване оде радости „обичног“ народа, али и делова његових елита, Хандкеов изненадни тријумф понегде су дочекали елегични тонови коментаторских тужбалица, праћени пркосно-пакосно-увредљивим песмицама. Збуњеност немале друштвене групе која иначе ведри и облачи српском културом и медијима (групе којој је познати проницљиви посматрач великодушно наденуо не једно већ неколико имена називајући их – случајним Србима, аутошовинистима и аутоколонијалистима) била је тако силовита да је моментално провалила брану подразумеваних манира доброг васпитања. У одсуству радости, није било демонстрирано учтиво ћутање него агресивни, отровни говор о награди, добитнику, Нобеловој академији. На Пешчанику између осталог читамо да „српску епизоду у Хандкеовој биографији пре треба видети као небитни ексцес и као део једне општије битке коју Хандке води негде другде, а не као формативну фазу у његовом интелектуално-политичком сазревању“. Такође и „Хандкеова књижевна каријера и интелектуално назадовање преломили су се на неутаживој страсти да распад Југославије искористи за успон према слави – онаквој какву су већ зграбили француски аутори Хандкеове генерације – Бернар-Анри Леви, који је изабрао Босну, и Ален Финкилкрот, који је изабрао Хрватску: Хандкеу је остала Србија“.

Хандке но пасаран, поручује се из ових и иних другосрбијанских кругова који, управо у духу крилатице – неће проћи, најављују спремност да по сваку цену од непријатеља одбране своје право на непогрешивост. Привилегије се поготово штите од уљеза који је у име захтевања правде за Србе и дубоког разумевања њихове националне трагике показао искрени презир према Западу и његовим неприкосновеним вредностима. У лекцији важној за разумевање функционисања поретка моћи и утицаја у српском друштву једноставно се поручује – Хандке не сме проћи, јер ако се његов тријумф без отпора прихвати, може се догодити да одликовање великом писцу буде претходница и весник многих, једнако неприхватљивих догађаја, најава неког будућег опасног друштвеног и вредносног поретка! Да ли се то, уз предосећање долазећих већих невоља, овде и сада заправо брани „поредак који се распада“?

Можда најтачније објашњење мотива за показивање зловоље према писцу који је за Србију увек имао посебно разумевање („Престаните да говорите о Србији као малој земљи. Ви сте велика земља, можда досадна, али велика земља“), недавно је, пишући о „демонстрацији моћи дубоке ’друге Србије’“ и случају удаљавања из факултетске наставе једног истакнутог српског интелектуалца, изнео социолог Слободан Антонић: „Биће цензурисани, медијски сатрти и статусно маргинализовани сви који се супротставе паразитској структури што је, попут осмог путника, запосела српско друштво (…) када падну њихове posh маске, видимо их као касту трутова спремних на сваку грађанску нискост, не би ли одбранили своје одвратне привилегије.“

За разлику од овог „црно на црном“ портретисања миљеа којем, готово без изузетака, припадају и сви Хандкеови подсмешљиви критичари, митрополит Порфирије, премда хришћански склон онима који у срцу носе радост, изражава сажаљиво очинско разумевање за све, па и ове, мрзитеље: „Одсуство радости показује да имамо немир, да смо са неким у завади. Да смо оптерећени мислима о њему. Да неког не волимо, па и кад није пред нашим очима да се њиме бавимо, и на јави и у сну.“ (Дијагноза српског епископа, чини се, указује на озбиљно забрињавајуће душевно стање.)

Познато је да се Хандке клонио мржње и гадио мрзитеља. Због НАТО агресије на СР Југославију говорио је да „осећа гађење према људској врсти“. Осврти у медијима ових дана подсећају и да се јавно противио независности Косова, уз категоричну тврдњу – „Држава се не може градити на мржњи, а мржња према Србима је једино што води Албанце“.

У образложењу за доделу Нобела Хандкеу каже се: „Због утицајног рада који са лингвистичком генијалношћу истражује периферију и посебност људског постојања“. На трагу ове опаске Нобеловог жирија је и пишчева тврдња: „За моју епопеју о људскости нема веродостојнијих трагичара од Срба.“

Промишљајући околности поводом доделе награде „српском пријатељу“, потом и низ сложених психолошких и социјалних подстицаја за радост коју Срби тим поводом исказују, можемо ли данас да потврдимо усамљеничку, у светским размерама јединствену, и несумњиво трагичну ситуацију Срба? Потврдан одговор нас упућује на ново, важније питање: Да ли нам, осим „сатисфакције“, преко Хандкеа у овом тренутку стижу и значајнија судбинска усмеравања? Предлози за размишљање и делање? Занемаримо ли поменуту недоличну зловољу, као безначајност у стварима вишег друштвеног и судбинског реда, шта можемо да појмимо из неочекиваног геста Нобеловог комитета? Свакако не да је реч о бизарном ексцесу који ће бити „неутралисан“ настојањима да се „поредак у распадању“ ресетује – да би све остало исто! У тренутку када се геополитичке околности и интереси Империје поново претеће надвијају над Србијом, притисцима и журбом најављујући могуће тешке обрте у решавању судбине нације и државе, вест о Нобелу за Хандкеа постаје изузетно значајна. Део радости коју тим поводом осећамо без сумње чини и у националној свести обликована слутња да је другачији свет не само могућ већ да се закорачило њему у сусрет. Ако Империја страхује од писца, не страхује само од њега.        

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *