Почетна / Свет / О ПРЕРАСПОДЕЛИ СВЕТСКОГ БОГАТСТВА У КОРИСТ САД

О ПРЕРАСПОДЕЛИ СВЕТСКОГ БОГАТСТВА У КОРИСТ САД

Недавни напад беспилотних летелица и крстарећих ракета на две рафинерије нафте у Саудијској Арабији додатно је подстакао прерасподелу нафтног тржишта у корист САД. Овај процес је почео 2011. године, агресијом на Либију, где је од тада настао хаос. Пре рата Либија је производила до 1,6 милиона барела нафте дневно, а данас тек нешто више од милион барела, док је нападима на нафтна поља угрожен поменути ниво производње

Као резултат напада на рафинерије, у Абкајку је онемогућен рад постројења за раздвајање гасова (gas oil separation plant, GOSP), које је и било слаба тачка целокупне нафтне инфраструктуре Саудијске Арабије, а њен капацитет производње износио је седам милиона барела дневно. У фабрику у Абкајку транспортује се нафта са налазишта Гавара (једно од највећих на свету) и Шајбах. Објекат напада је стратешки правилно изабран, јер његово избацивање из погона паралише рад целокупне нафтне привреде Арабије. Поправка оштећених саудијских постројења може трајати и до годину дана, извештава „Волстрит џорнал“. Истовремено, велика прецизност удара на објекте саудијске нафтне индустрије могла се постићи само навођењем крстарећих ракета и дронова (беспилотних летелица) уз помоћ сателита који немају ни Хусити ни Иранци, приметио је руски војни аналитичар Александар Собианин у интервјуу Фонду за стратешку културу.
Следеће што светске ресурсе гура у наручје САД су санкције Ирану и Венецуели, јер слабе позиције ових држава на тржишту нафте.
Истискивање Либије, Венецуеле, Ирана и сада Саудијске Арабије с нафтног тржишта Сједињених Држава неће престати. Напротив, примећени су и напори да елиминишу Русију са европског тржишта гаса, а сада су познати и њихови планови и за избацивање Русије с Арктика.

РАТ НА АНТАРКТИКУ Пентагон такође има планове за рат на Антарктику, што је 30. јула 2019. обзнанио командант америчких ваздухопловних снага у индопацифичком региону, генерал са четири звезде (генерал армије) Чарлс Браун. Према његовом мишљењу, Вашингтон планира милитаризацију Антарктика, по обрасцу који се примењује на Арктику. Рат, верује генерал, почеће 2048. године, када престаје важност Антарктичког уговора, којим се предвиђа демилитаризација шестог континента и његова употреба искључиво у мирољубиве сврхе.
Инсистирајући на неопходности престанка важења овог уговора, професор геополитике на лондонском универзитету Клаус Додс напомиње да иако су Антарктичким уговором „промовисана научна истраживања и међународна сарадња, спречавао је милитаризацију… и јачао заштиту животне средине“, а државе које су потписале Уговор (САД, Велика Британија, Аустралија, Нови Зеланд, Русија, Норвешка, Немачка, Чиле и Аргентина) изгубиће у будућности „могућности и подстицаје за развој ових подручја“. „После 2048. године Антарктик се може поделити између држава, као и било који други део копна и океана који га окружује да би се експлоатисали његови ресурси“, наглашава британски аналитичар.
Прошле године аргентински председник Маурисио Макри одобрио је отварање три америчке војне базе у земљи. Прва база ће се налазити у провинцији Неукен, у близини џиновског налазишта гаса Вака Муерта, које експлоатишу „Шеврон“, „Ексон мобајл“ и „Рока груп“. Друга војна база, која пресеца пут ка југу, подићи ће се у Ушуаји, главном граду Огњене земље, најјужније провинције Аргентине, одакле се може контролисати Антарктик „у сарадњи с британским партнерима Сједињених Држава који узурпирају Малвинска острва“, пише познати аргентински писац и политичар Мигел Бонасо, који се борио у редовима партизанске организације Монтонерос. Трећа база налазиће се у провинцији Мисионес, у близини тромеђе Аргентине, Парагваја и Бразила. Испод ове територије налази се џиновски извор питке воде Гуарани, трећи највећи извор слатке воде на свету. „ Наравно, све је то случајност“, иронично додаје Бонасо.

ДУГИ ПРСТИ ИЗРАЕЛА Француски публициста Тери Мејсон недавно је у једном чланку објављеном на порталу voltairenet.org открио пројекте Велике Британије, Израела и Чилеа на територији Аргентине. Мејсон пише да су по завршетку Фокландског рата контролу ваздушног простора у јужном делу Аргентине, као и над Антарктиком, преузеле војноваздухопловне снаге Уједињеног Краљевства, а Аргентина је имала обавезу да информише Британију о свим својим операцијама у региону. Почетком 2000. година Велика Британија и Израел су на југу Аргентине, у Патагонији, почели реализацију новог пројекта. Новцем британског милијардера јеврејског порекла Џоа Луиса купљена је огромна територија Огњене земље. Затим је саграђен аеродром с пистом од два километра за примање цивилних и војних транспортних авиона. Мејсон пише да су Индијанци из племена Мапуче, а који живе у аргентинској и чилеанској Патагонији, били невероватно изненађени појавом у Лондону организације „Resistencia Ancestral Mapuche“ (Отпор древних Мапучеа) која је одмах затражила државну независност староседелачких народа од Аргентине и Чилеа. Тренутно се ова организација сматра легалним сепаратистичким Мапуче покретом, мада његове вође финансира Џорџ Сорош, тек да се зна. Све наведено говори да је циљ САД и њених савезника (Израела и Велике Британије), како наводи Бонасо, „успостављање стратешке контроле у регионима с великим природним ресурсима“.
Нова борба за прерасподелу светских тржишта, контролу (нових) трансконтиненталних путева и тржишта новца јужни део Атлантског океана претвара у једну од арена повећане војностратешке активности и борбе. Колико је ово тачно показује и чињеница да је недавно немачки Фонд Маршала припремио студију у којој говори да ће Јужни Атлантик у блиској будућности постати центар експлоатације енергената, који по богатству не заостаје за Блиским истоком. Осим САД, Израела и Велике Британије у борбу за ресурсе овог дела света укључују се и Бразил, Кина и Индија.
У септембру 2018. Америчка национална геопросторна обавештајна агенција (NGA), задужена за картографску подршку војним операцијама америчке војске, издала је карту Антарктика високе резолуције с детаљима до величине аутомобила, која је названа „Reference Elevation Model of Antarctica“ (Референтни модел рељефа Антарктика). Карта обухвата 98 посто површине шестог континента и омогућава гледање објеката величине од два метра.
Додајмо и да Пентагон разрађује планове против конкурената САД у јужном делу планете. Међутим, тежећи да преузму контролу над ресурсима целог света, САД се могу наћи у ситуацији каде ће се против њих окренути остатак планете.

ДЕВЕТ НАЈПОЗНАТИЈИХ РАТОВА ЗА РЕСУРСЕ У ИСТОРИЈИ

Револуција у САД и устанак против Велике Британије у 18. веку, уз подршку Француске, прва је на листи борби за ресурсе. Француска је помагала устанике у САД због жеље да уклони британску флоту да би преузела контролу над трговачким морским путевима, а осим тога желела је да се домогне и одређених пољопривредних производа, чију су трговину контролисали из САД компаније из Лондона, наводи „Бизнис инсајдер“.
Друга је Битка код Плесиа или Палашиа (Индија), вођена на обалама реке Бхагиратири у Западној Бенгалији 23. јуна 1757. године између британске војске (тачније војске Источне компаније) и војске Бенегала, коју је помагала Француска. Војска британске Источне компаније је победила и преузела контролу над целокупним ресурсима Индије, као и путеве њиховог транспорта.
Грађански рат у САД је трећа борба за ресурсе, иако се у јавности представља као борба за укидање ропства. Међутим, не треба заборављати да је ропство било уграђено у основе производње памука, као и других пољопривредних производа. Последица грађанског рата је био дефицит памука и Европи.
Совјетско-фински рат (прва половина 20. века) четврта је позната борба за ресурсе. Наиме, Совјетском Савезу је била потребна руда никла за војну индустрију. Финци су, међутим, заузели рудник у Петсаму, што је довело до рата и чувене битке (код Петсама).
Пети рат за ресурсе је напад јапанске армије на Перл Харбур. Јапан је желео да преузме контролу над великим налазиштима нафте у југоисточној Азији, али и над рудницима и путевима транспорта хране.
Други светски рат се такође тумачи као рат за ресурсе. Немачка је тежила да освоји налазишта нафте у Русији, пољопривредно земљиште, али и руднике и друга богатства СССР-а.
Седми рат за ресурсе је упад Ирака у Кувајт 1990. године – Кувајт је оптужен да краде ирачку нафту. Ирак је имао план да уништи нафтну индустрију Кувајта, као и да оствари скок цене нафте и тако отплати свој огромни дуг настао током рата с Ираном. У сукоб Ирака и Кувајта умешале су се САД, које су желеле стабилну испоруку нафте.
Територијални спорови у Јужном кинеском мору имају основу у сукобу око нафте. Главни учесници у борби су Кина, Јапан, Тајван и Вијетнам. Кина претендује на налазишта која нису ништа мања него она у Саудијској Арабији, али друге државе региона то оспоравају. Конфликт још није завршен, но ако се посматра војна активност, онда аналитичари указују да је она на страни Кине (уколико се власништво над налазиштима буде решавало ратом).
Рат за Фокландска острва, како се тада сматрало, у основи је имао спор око налазишта нафте. Међутим, данас се виде и други аспекти. Острва се налазе у близини аргентинске обале, а власт над острвом су имали Британци. Рат је почео када су британске компаније почеле да истражују нафтна налазишта око острва.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *