Почетна / Друштво / Надметање топонимима

Надметање топонимима

Географски називи прецизно одређују идентитет и припадност простора. Сви окупатори, новоформиране државе или победничке идеологије покушавају да променама топонима истакну сопствено обележје, демонстрирају моћ и верификују (гео)политички концепт

Креатори и овог „новог светског поретка“ настојали су да промене геополитичка правила, односе и вредности, те да, следствено, успоставе и адекватну пратећу терминологију. Нови појмовни апарат намењен је преумљавању и уподобљавању поданика, упркос томе (или баш зато) што се по правилу одликује теоријском неухватљивошћу. Читав „пакет“ тенденциозно осмишљених неологизама у сврху распојмљивања (С. Стојановић) и појмовне мимикрије (М. Стефановски) био је намењен централном, источном и југоисточном делу европског континента на који се излио „велики потоп“ експанзије таласократског Запада после пада Берлинског зида. На мети се посебно нашао постјугословенски простор, где су се, с једне стране, споља усађивали транзициони појмови, новоговор и политички коректни наративи, а с друге стране, у унутрашњу употребу трагикомично уводиле „етнички чисте“ речи, рогобатне кованице, архаизми и туђице које је требало да послуже као доказ како древног порекла, тако и новог идентитета.

ГЕОПОЈМОВНИК ЈУГОСЛОВЕНСТВА Топоними прецизно одређују идентитет и припадност простора. Сви окупатори, новоформиране државе или победничке идеологије покушавају да променама географских назива истакну сопствено обележје, демонстрирају моћ и верификују (гео)политички концепт. Тако је, на пример, монархистичко југословенство намеравало да интегралност манифестује територијалном организацијом државе у виду бановина, али на начин да се оне ни по коју цену не зову националним именима, већ на основу хидронима (река) – Дравска, Савска, Дринска… У „другој“ Југославији култ „највећег сина наших народа и народности“ ширио се тако што је у свакој републици и покрајини по један град испред свог постојећег имена додавао и Његово. Предњачили су Црногорци који су не само своје средиште преместили из историјске престонице Цетиња него и име новог главног града променили из Подгорица у Титоград (1946–1992), а није искључено да ће га у част „оца нације“ поново тако назвати. Још „за Титина вакта“ у БиХ се протурала шала зашто његовим именом није почаствовано место где је одржано Друго заседање АВНОЈ-а 1943. него је ипак било прикладније да то буде оно одакле се успешно извукао пред немачким десантом 1944. Показало се да је много озбиљније и геополитички индикативније што се уместо традиционалног српско-православног хоронима Стара Рашка или Рашка област у употребу увео окупациони термин Санџак, који потиче од заједничке именице за многобројне османске административне јединице, а тенденциозно се одомаћио ради истицања његовог муслиманског идентитета и антисрпске фрагментационе улоге. Још упечатљивији је пример бивше југословенске републике, а сада државе (Северне) Македоније, чији замрзнути конфликт је само привремено гурнут под тепих, а корен му је у титоистичком транслирању имена античке области Македоније далеко на север, у јужни део историјско-географске целине Старе Србије.

НАЦИОНАЛНА МОЋ ГЕОГРАФИЈЕ Епидемија прилагођавања географских појмова „новим реалностима“ раширила се из лабораторије где је вршен in vivo експеримент насилног разлагања Југославије. Ко ће бити перјаница деструкције видело се непосредно пред ратни обрачун, када су „хрватскији“ ојконими (имена насеља) враћени 1990. Томиславграду (раније Дувно) и 1991. Широком Бријегу (раније Лиштица) у западнохерцеговачком (нео)усташком гнезду. Убрзо је, прво за спољну, а потом и за унутрашњу употребу, почело све редовније да се из имена „најјугословенскије републике“ избацује превише српски назив Херцеговина, који и дан-данас смета унитаризацији земље с муслиманским, тј. бошњачким/босанским предзнаком. Модел за такав наум дало је 1968. елиминисање Метохије из назива јужне српске покрајине како би нестао доказ да се ради о манастирском (православном, српском) поседу. Пуно име Косово и Метохија враћено је у Устав Србије 1990, али га и даље „заборављају“ не само арбанашки сецесионисти и њихови западни покровитељи већ често и српски званичници. Штавише, коришћење „крњег“ или читавог назива Покрајине постало је индикатор разлике у (гео)политичком ставу о њеном статусу – реинтеграцији или разграничењу. Или пак хипотетичкој размени по генијалној формули „своје за своје“, где у оптицај улази и простор назван Си-Ен-Еновим термином Прешевска долина, који географски не постоји.

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ ТЕРИТОРИЈЕ Исти „принцип“ важи за многобројне топониме широм постјугословенског простора – инсистирањем на сопственом називу показује се став не само о припадности већ и о аспирацијама. Тако, спорећи се око морске границе, исти севернојадрански залив Хрвати зову Савудријска вала, а Словенци Пирански залив. Такође, за највишу коту у Жумберачком горју (1.178 мнв) на коју обе земље полажу право због важних војних и телекомуникационих инсталација, први користе ороним Света Гера, а други Трдинов врх. Ето, две чланице НАТО-а и ЕУ боре се за сваку стопу територије, док Србе убеђују да се одрекну Косова и Метохије. Чудо! Хрватска, која има 1.777 км јадранске обале (са острвима 5.835 км!) и не помишља да се одрекне блокаде словеначког приступа отвореном мору, нити Превлаке (рт Оштро) којом контролише „врата“ Боке которске. Она је без икаквих проблема Моравицама у Горском Котару укинула придев Српске, али када су становници Хртковаца у сремском делу Србије хтели да их преименују у Србиславце – то је, уз констернацију страних и домаћих душебрижника, спречено. Република Српска била је приморана да Србињу врати име Фоча, Српском Сарајеву једва је дозвољено да постане макар Источно Сарајево, Српски Брод (предратни Босански) сведен је на само Брод, а Србобрану, који је припао Федерацији БиХ, поново је додељено име Доњи Вакуф.

ПРЕИМЕНОВАЊА И ПРЕТЕНЗИЈЕ Арбанашком расрбљавању топонима ради насилне идентитетске конверзије простора нико ништа не може нити хоће: Метохију већ одавно зову Дукађин, Проклетије су постале Албански Алпи, Урошевац је преименован у Феризај, Србица у Скендерај, Подујево у Бесиану, Ново Брдо у Артану… Југословенством опијени Срби приштинском аеродрому уместо „Слатина“ нису правовремено дали име „Кнез Лазар“ или „Војвода Вук“, али су га Арбанаси зато хитро званично прозвали „Адем Јашари“. Нови ауто-пут „Арбен Џафери“ од Приштине ка Скопљу, заједно с раније изграђеним „Ибрахимом Руговом“ ка Призрену и даље ка Драчу, очигледно је у служби лакшег уклињавања НАТО-а у средиште Балкана и формирања комуникацијског скелета „Велике Албаније“, а место пред македонском границом поред кога пролази није више Ђенерал Јанковић већ Елез Хан. Има и биће још сличног егзибиционизма на овом нашем трусном Западном Балкану. Западном Балкану, који у географској науци не постоји!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *