ИЗ ГРЕШКЕ У ГРЕШКУ, ДО КОНАЧНЕ ПОБЕДЕ!

Пише Радивоје Микић

Како је читав колоплет непријатних питања око стања на Филолошком факултету у Београду изашао из факултетских оквира баш захваљујући неуобичајеним жељама проф. др Љиљане Марковић, декана овог факултета, и како је ова професорка показала да је, у исто време, поборник и правног нихилизма и правне алхемије?

Проф. др Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета у Београду, нашла се, током летњих месеци, у врло неугодној ситуацији, ситуацији на коју, изгледа, није навикла, пошто јој се, доста дуго, повлађивало. Наиме, од ње се траже бројни одговори. Она треба да каже, после објављивања извештаја Државне ревизорске институције о пословању у 2017. години, како је располагала факултетском касом, зашто је, на другој страни, дозволила да факултет остане без Савета и без са Законом о високом школству и Статутом Универзитета у Београду усклађеног Статута, а чује се већ понешто и о њеној библиографији, тачније о томе да су њене научне монографије којима је, поред осталог, стекла и највише професорско звање урађене у стелт технологији и зато нико не може нити да их види, нити да их набави чак ни у библиотекама на Филолошком факултету који је, наводно, издавач неких од тих књига (међу њима су: „Микроекономија за менаџере“, „Логика економске организације“, „Цивилизација Јапана у средњем веку“, „Јапан – нова парадигма модернизације“). А те књиге немају ни Народна библиотека Србије ни Библиотека Матице српске, које, по закону, морају имати примерке свих публикација заиста објављених у Србији. Пошто проф. др Љиљана Марковић не жели да на питања која су јој постављена да одговоре члановима Наставно-научног већа, нити широј јавности, сасвим је реално да ће бити још питања и да ће се она, можда, тицати и њеног менторског рада, који је, барем засад, остао у сенци других њених активности.

НЕПОТПИСАНИ ПАПИРИ УМЕСТО ОДГОВОРА Кад баш мора да одговори неком од колегиница и колега или кад добије саопштење неке катедре Филолошког факултета, као што је то био случај са заједничким саопштењем Катедре за англистику и Катедре за германистику од 23. 9. 2019. године, проф. др Љиљана Марковић то увек чини преко воље и тако што се одлучује за крајње необичну форму. На захтев аутора ових редова, упућен изричито њој као декану Филолошког факултета који је јавна установа, од 12. 6. 2019. године да, после објављивања извештаја Државне ревизорске институције која је испитивала пословање Филолошког факултета у 2017. години, саопшти имена запослених који су остваривали зараде у распону од 492.000 динара до 290.000 динара месечно, проф. др Љиљана Марковић је одговорила тако што се сакрила иза Финансијске комисије Филолошког факултета. У одговору те петочлане Комисије наведена су имена четворо чланова. Једино нема имена продекана за финансије, иако сви знају да је проф. др Љиљана Марковић самој себи била и продекан за финансије. Сумњамо да ју је скромност водила у изостављању свог имена са овог дописа. Осим печата факултета на допису (који сам добио на кућну адресу) нема потписа ниједног члана Комисије, што је сасвим неуобичајено за комуникацију овакве врсте у универзитетској средини. Горе од потписника овог текста прошле су Катедра за англистику и Катедра за германистику. Током седнице Наставно-научног већа, одржане 25. 9. 2019, члановима Већа је подељен непотписани папир чији је аутор „Декански колегијум Филолошког факултета“. Иако су колегинице и колеге са ових катедри врло прецизно указали на озбиљно одступање од законских норми у раду управе Филолошког факултета, на крају дописа „деканског колегијума“ им се препоручује да убудуће „мишљење граде на утемељеним чињеницама“.
Иако, сасвим је то очигледно, не воли јавност и не воли да се за оно што ради чује и изван факултета, чудо се догодило. Проф. др Љиљана Марковић се два пута огласила. Први пут у „Вечерњим новостима“ 6. 9. 2019., а други пут у НИН-у, одговарајући на чланак Стефана Славковића, 12. 9. 2019. И у једном и у другом случају, проф. др Љиљана Марковић се више обраћа људима на власти него својим колегиницама и колегама и јавности. Зашто се она обраћа људима на власти? Па, превасходно, зато што им се директно наругала, што је показала да не поштује њихове одлуке, нити спроводи њихову политику. Наиме, током 2017. године сви запослени у јавном сектору и пензионери, осим оних с најнижим пензијама, примали су, у оквиру владиних мера штедње, умањене плате и пензије. Од те мере је проф. др Љиљана Марковић својевољно изузела део запослених на Филолошком факултету и омогућила им да примају вишеструко увећану зараду. Зато она и каже да за те неразумно увећане зараде није трошила новац из државног буџета већ „из сопствених средстава факултета“, и да је тако награђивала појединце чија имена упорно скрива, а који су (ту као и увек тражи да јој се верује на реч) кроз додатни рад обезбедили приходе факултету. Она, додуше, пропушта да каже о којим и коликим приходима је ту реч. Она, сасвим свесно, пропушта да каже да је у питању нешто што се први пут јавља у дугој историји факултета на коме су као наставници и сарадници деловали највећи српски филолози (Александар Белић, Павле Ивић, да останем код примера са србистике) који ето, нажалост, нису умели да доносе приходе свом факултету и да стигну до зарада од 500.000 динара месечно данас, а сутра, зато што сви видови зараде улазе у основ за пензију, и пензија које ће бити много више од пензија колега у истом звању и с истом дужином радног стажа. Али колега који нису умели да дођу до астрономских зарада.

КО ЈОШ РЕСПЕКТУЈЕ МОРАЛНИ АСПЕКТ Проф. др Љиљана Марковић не каже ништа ни о томе ко је и према којим критеријумима и у складу с којим актима Филолошког факултета и Универзитета у Београду донео одлуку да се одабранима исплаћују овакви месечни приходи и колико дуго је та пракса трајала (тешко је и отети се помисли да је тога морало бити и пре 2017. године, а и после ње, пошто једна воља већ доста дуго управља факултетом, посебно кад је финансијски аспект у питању). Мимо сваке логике је да се од осталих наставника и сарадника скривају имена оних који умеју да доносе тако високе приходе факултету, пошто као педагози ми остали знамо и за васпитно дејство примера и за добру праксу да се успешнима честита. Како честитати ономе ко се крије? А кад смо већ код додатног рада, спада ли у то и да неко ко је и декан и продекан за финансије, а ко руководи и Центром за докторске студије и још којечиме (у инвентарисању факултетских функција проф. др Љиљане Марковић стигло се до броја пет), ко током године обиђе бројне „земље и градове“ потписујући бројне протоколе о сарадњи, стиже да држи, само на докторским студијама, наставу из више од десет предмета и курсева? Ко то још чини на БУ, или другде на иоле озбиљној високошколској установи? Један од професора Филолошког факултета који је имао углед са којим нико од данашњих наставника овог факултета не може да се мери, покојни академик Никола Милошевић, током читаве своје академске каријере је на постдипломским студијама предавао цигло један предмет, Методологију науке о књижевности, и то тако што је и овај предмет делио са исто тако угледним академиком Светозаром Петровићем. Али да би се разумела потреба за оволиким бројем предмета и курсева на докторским студијама, довољна је само једна напомена: све то се посебно плаћа, мимо плате коју наставник редовно прима.
И Државна ревизорска институција и проф. др Љиљана Марковић, она, наравно, потпуно свесно, заобилазе једну ствар. А то је морални аспект исплаћивања високих зарада на Филолошком факултету. Ко, наиме, у оваквим приликама и то као неко ко је, уз све друго, и педагог, ма колико да се код нас рад на факултету одваја од педагогије, сматра да је нормално да свој рад вреднује тако и толико? И ко, редовно, пропушта да каже шта сам мисли о таквим зарадама! И ко, уз све друго, мисли да има право да дужност декана Филолошког факултета обавља у још једном мандату. А читав колоплет питања око стања на Филолошком факултету је и изашао из факултетских оквира баш захваљујући тој и таквој жељи проф. др Љиљане Марковић. Очито желећи да што пре и што брже стигне до још једног деканског мандата (продеканских има више од било кога на Универзитету у Београду), проф. др Љиљана Марковић је показала да је, у исто време, поборник и правног нихилизма и правне алхемије. Наиме, у тренутку кад је покренут поступак њеног реизбора Филолошки факултет је имао Савет коме је мандат истекао још 2017. године и Статут који није усаглашен са изменама и допунама Закона о високом образовању и са Статутом Универзитета у Београду. А зашто је то тако? Можда и зато што носилац још неке јавне функције по нормативима ових нових аката не може да буде и декан, а проф. др Љиљана Марковић је била одборник у Скупштини града Београда. Кад јој је на то скренута пажња, она је тврдила да има решење Агенције за борбу против сукоба интереса и да може да се кандидује. Тек кад јој је са Универзитета писменим путем стигло упозорење, она је покренула поступак избора новог Савета факултета и поднела је оставку на одборничку функцију. Дакле, јавно је признала да у тренутку кад се кандидовала за још један декански мандат није могла бити кандидована, јер то акта Универзитета у Београду не допуштају.

ПОКЛОЊЕЊЕ ПРАВНОМ НИХИЛИЗМУ Тако је проф. др Љиљана Марковић, доста дуго, била поклоник правног нихилизма и сматрала је да то што нема Савет у регуларном мандату и Статут усаглашен са одговарајућим актима не значи ништа кад она жели да буде декан. А та жеља је тако јака да ју је претворила и у поборника правне алхемије, тачније уверења да из неправа може да настане право. Иако је изборну процедуру покренуло тело коме је истекао мандат, иако она сама није могла да буде евидентирана као кандидат, проф. др Љиљана Марковић сматра да такав изборни процес треба да буде доведен до краја и да она буде, коначно, опет изабрана. А то што је Савет изабран тек после интервенције са Универзитета и што се доношење новог Статута отегло и што га прате уистину уникатне околности, ником ништа. Кад је реч о припреми Статута који ће бити усклађен са изменама и допунама Закона о високом образовању и са Статутом Универзитета у Београду, вреди поменути оно најважније. Статут је, наводно, почела да припрема Статутарна комисија која је изабрана још 2011. и која је радила на Статуту који је усвојен 2013. године, али се она, благо речено, и таква распала, ваљда уморна од тако дуготрајног рада (то је, сасвим сигурно, најдуговечнија комисија на БУ). Револтирани и тиме што је једна седница у 12 сати заказана за 14 сати истог дана, проф. др Јован Делић, председник Комисије, и проф. др Анете Ђуровић и проф. др Зоран Пауновић, чланови, поднели су оставке. Упркос томе, Комисија је наставила да ради, чак је и в. д. секретара Правног факултета позиван у помоћ, као правни консултант. Није, наравно, тражена помоћ с једино надлежне адресе, а то је Универзитет у Београду. Када је проф. др Љиљани Марковић, на седници Наставно-научног већа, скренута пажња на то да није згодно да она, као декан и кандидат за још један мандат, буде члан Статутарне комисије, она је добила прилику да још једном демонстрира своју моралну неосетљивост. Рекла је, наиме, да њој не смета да ради на Статуту који треба да утврди, између осталог, и процедуру за избор декана. А у том процесу њу посебно жуља тајност изјашњавања о кандидатима и на Наставно-научном већу и на Савету Филолошког факултета. Ту тајност би она да избегне, по сваку цену.
Поновном избору проф. др Љиљане Марковић на место декана Филолошког факултета супротстављају се и запослени на факултету и, још моћније, јасне правне процедуре, које она упорно игнорише. И ту смо на трагу још једног парадокса. Наставници и сарадници са четири катедре (Катедра за српски језик и јужнословенске језике, Катедра за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, Катедра за англистику и Катедра за германистику), али и никако занемарљив број наставника и сарадника с других катедара, доведени су у ситуацију да они штите законитост рада од руководства факултета коме је то обавеза. Ова инверзија није само још један доказ да живимо у поремећеним временима већ и доказ да данас имамо прилику да се срећемо с једном посебном врстом људи. Та врста људи има интересе, али нема моралне ставове, па, самим тим, ни потребу да делује у складу с њима. Зато је и било могуће да проф. др Љиљана Марковић направи највеће грешке тамо где је имала потпуну контролу над стварима. Као продекан за финансије и као руководилац Центра за докторске студије. Зашто је то тако? Зато што она спада у нову врсту људи који се могу посматрати као оличење вишепартијског живота у једном човеку. Наиме, пошто имају интересе а немају уверења, ови људи лако иду из странке у странку, увек гледајући да се усидре у оној која је носилац власти, да би, кад западну у тешкоће које сами призову, могли њој да изврше трансфер одговорности и да би од ње тражили заштиту као тобожња жртва.
Шта наше странке тера да прихватају овакве људе и ко у тим странкама верује да им користе људи чије је руководеће начело: из грешке у грешку, до коначне победе? Додатна невоља је кад овакве појаве стигну до образовних установа, као што је, у овом случају, Филолошки факултет, и кад овакви људи за позорницу свог деловања бирају места на којима су млади људи који све чешће одлазе из ове земље! Дају ли им овакве појаве било какав разлог да одустану?

Аутор је редовни професор Филолошког факултета БУ