Инстант класик – успех за сва времена

После светске премијере Скорсезеовог новог дела у Њујорку

Филм чувеног Мартина Скоресеза „Ирац“, троипочасовна гангстерска сага која се одвија током друге половине прошлог века у окриљу аутентичног света криминала с обе стране правде, наилази на хвалоспеве публике и критике и с правом се сматра једним од најбољих остварења чувеног синеасте, али у себи носи и извесне фрагменте који имају моћ да утичу на будућност филмске индустрије

Не само да је ново дело с правом легендарног њујоршког синеасте Мартина Скорсезеа, „Ирац“, убедљиво најнестрпљивије и с највећим надама очекивани филм ове године (мада, не само ове, пошто је помињан, најављиван, припреман скоро десет година) већ је после његове недавне светске премијере на Филмском фестивалу у Њујорку постао и најхваљенији филм године, али и један од оних који коначно могу да се придруже класицима овог аутора попут „Разјареног бика“, „Добрих момака“ или „Казина“, поменимо само неке од бројних којима је Скорсезе купио вечну славу и посебно место у историји филма, а који су стилски и најпре наративно у истом окриљу. Не, није реч о сада већ константном рециклирању исте матрице неинвентивног Холивуда који се налази у стању безизалазног и перманентног очаја. „Ирац“, напротив, није уопште инфериоран у Скорсезеовој пребогатој филмографији. Још мање је неинвентиван или недовољно свеж, моћан и богат да би с правом заузео важно место у тако импозантном опусу легендарног синеасте који својим минулим радом може да држи комплетни или бар најважнији сегмент било које кинематографије на свету. И овога пута је снимио филм који је на сваки начин испунио срца и најзахтевнијим филмофилима, укључујући и најригорозније скорсезефиле. За разлику од Тарантиновог новог остварења, такође с посебном пажњом, највишим очекивањима и изузетним нестрпљењем очекиваног „Било једном у Холивуду“, који је подбацио у испуњавању оправдано превеликих жеља публике, обожавалаца најпре, а и критике, то никако неће бити случај са Скорсезеовим „Ирцем“. Из много разлога.

Историјски значајни састојци

Најпре, „Ирац“ носи мноштво занимљивих „револуционарних“ или барем историјски значајних састојака. То је први, да се послужимо рогобатним англицизмима, „блокбастер“ који неће млатити паре у биоскопима! Наиме, то је први филм ове магнитуде (не само због буџета од минимум сто педесет милиона долара) који је урађен за стриминг компанију! „Ирац“ је „Нетфликсово“ чедо и иако је премијеру (уступак најпре Де Ниру, као пријатељу и продуценту) доживео на филмском фестивалу у Њујорку, дакле у биоскопима, и без обзира што ће се обрети и у биоскопској дистрибуцији, али ограниченог обима, његов живот и експлоатација ће се, како то налаже „Нетфликсова“ платформа, одвијати на интернету. Што је истински преседан своје врсте и најава даље трансформације филмске производње и прекомбиновања статусног и пословног фокуса у Холивуду. Даље, „Ирац“ је нова сарадња сигурно најуспешнијег и најнаграђиванијег тандема у историји Холивуда, Скорсезеа и Де Нира, али после скоро четврт века дуге паузе од последњег заједничког рада. То је и филм који је пред камере вратио самопензионисаног Џоа Пешија, такође Скорсезеовог миљеника, који годинама пре овога ништа није радио. И, да, то је филм у коме су на истом послу поново Де Ниро и Ал Пачино, два супертешкаша америчке кинематографије који су познати по томе да избегавају да играју заједно, а чија је најчувенија, прва, сарадња, у Мајкл Мановом крими-хиту „Врелина“ доведена у питање тврдњама да су дублови њих двојице снимани одвојено. „Ирац“ је и мала-велика револуција у шминки, протетици, специјалним ефектима када је реч о дочаравању разних животних доби протагониста. Тако, Скорсезе у свом епско-гангстерском „Ирцу“, чија се радња одвија у распону од пола века (друга половина прошлог столећа), приказује Де Нира као тумача насловног лика, мафијашког професионалног убице, у свим могућим узрастима, од младалачких година, до позне старости. И не само њега. За комплетну ауторску моћ многих светских кинематографија би била ноћна мора снимити филм који се овако комплексно, па и дрско према законима и видљивим отисцима времена на људима, позабавио темом која не само због физичког изгледа и стања његових јунака већ и због свих других логистичких изазова које носи задатак аутентичног дочаравања полувековног раздобља представља скупоцену и на сваки начин максимално захтевну мисију. Скорсезе је, делује, без грешке и без компромиса, како потпуно примерено кажу, снимио инстант класик. „Ирац“ је без сумње управо то. Још један врхунски ауторски допринос овом жанру који је поред вестерна свакако најзначајнији сегмент најбољих прилога историји америчке кинематографије од стране њихових највећих аутора.

Али овога пута редитељ није стао само на описивању комплексног насилничког примитивизма људи с дна социјалне лествице који су се као гангстери попели до њеног самог врха најбруталнијим насиљем и најгрознијим злочинима, као што је, рецимо, био случај с „Добрим момцима“ и „Казином“. У овом случају троипосатна сага о мафијашком убици из наслова филма и породици за коју је радио има и дубоки социјално-политички корен који урања у истините нити америчког друштва друге половине 20. века. Посебно, међутим, политичке пошто се у причи значајно обраћа пажња на наводно мистериозни нестанак лидера синдиката америчких возача камиона, чувеног Џимија Хофе (изазов за Ала Пачина који је, кажу, маестрално искористио сву сочност овог лика у своју корист, до те мере да је „појео“ Де Нировог Ирца, и по многим прогнозама „сигурно“ зарадио Оскара!) који је имао мноштво контроверзних политичко-пријатељско-пословних веза и комбинација са опасним људима из подземља, корумпираним политичарима и уопште сумњивцима с врха друштвене пирамиде Америке тог периода. Никада се није сазнало шта се заиста с њим догодило, није пронађено његово тело нити било какав његов траг. Скорсезе нуди верзију која је наводно најприближнија истини, али је далеко значајније на који је начин дошао до таквог закључка с обзиром на то да је у том периоду филма супериорна игра између тројице глумачких асова (Де Ниро – Пеши – Пачино) до те мере забавна, вешто изведена и вођена од стране Скорсезеове најпре визије, а онда и његовог духа, стила и руке, да у сваком смислу може да се назове срцем филма и главним разлогом његовог успињања до помињаног статуса инстант класика.

Уз могуће вишеструке историјске последице

Иако није намерна компарација с актуелним политичким односима у америчкој власти и друштву уопште, не би ли се помодно заузео став око онога што је текући политички проблем земље, политички капацитет „Ирца“, наизглед склоњен у други план, јесте и те како намерно присутан и утицајан. Као и на многим другим местима на свету, мада се може рећи и свим, овакве приче из прошлости којима се дочарава време корупције и злоупотребе власти, крваве везе најгорих криминалаца и оних који их наводно гоне, у најкраћем политике и криминала, заправо никада немају крај. Отуда нису ни историјске. Оне се непрестано одвијају укруг. Као центрифуга. Бескрајно се окрећу у истом смеру, са истим последицама и резултатима. Ништа се не мења нигде јер нигде ништа и не сме да се мења. Људи повремено пролазе, нестају (као Хофа), одлазе, мрви их време или њихова похлепа, али је позорница овог театра зла, смрти, корупције и насиља, бескрајне саможивости, похлепе и бездушности свих њених играча и учесника, непроменљива и незаменљива. То је на истински епски, уметнички моћан и наративно и стилски скорсезеовски у сваком погледу врхунски начин дочарао и „Ирац“. Поред његових техничких и уметничких вредности тај је социјално-политички коментар модерне западне (мада, сада, и комплетне) цивилизације једнако значајан састојак величине и значаја овог филма Мартина Скорсезеа који ће се сасвим сигурно још дуго помињати и гледати широм света. Инстант класик ће оденути патину вечног класика која му нема сумње у потпуности припада. А тај његов, види се већ сада, успех за сва времена, свакако ће бити иницијална каписла за ново пословно калибрирање и даље, надајмо се, квалитетно трансформисање продукције и уопште функционисања такозване онлајн кино-индустрије. Ово је прекретнички тренутак у пословању „Нетфликса“, али и свих његових постојећих и будућих конкурената и следбеника, а сасвим је могуће и датум коначне смрти онога што се у најпозитивнијем смислу називало ауторским холивудским филмом јер он већ дуже време више не станује на тој адреси. А делује, посебно после „Ирца“, да више и неће, да је трајно пресељен на боље и од свих стега слободније „онлајн“ место. Дакле, „Ирац“ је филм који поред врхунске забавне и уметничке компоненте има потенцијал да буде памћен и као дело с вишеструким историјским последицама на филмску индустрију која после овог искорака сигурно више неће бити иста.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *