Империјин страх од Хандкеа: О једној неочекиваној награди

НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА КЊИЖЕВНОСТ 2019. И НОВА-СТАРА СПОРЕЊА

Због чега се чини да је човек који је комплетан књижевни углед без кајања ставио на коцку бранећи српску ствар хтео да, у тренуцима када награду њему доживљавамо као правду за нас, поручи да још увек нисмо освестили своју позицију у свету и њен дубоки смисао и да је, можда, баш овај повод прави подстицај за то!

Нобелова награда за 2019. годину Петеру Хандкеу готово све је дочекала неспремним. Кладионице и парауметнички кругови који се баве предвиђањем добитника нису му давали велике шансе, док је у добром делу европске и овдашње, балканске (постјугословенске, ексјугословенске, регионалне, „наше“) књижевне јавности одавно отписан у прећутној сагласности да никада не може добити ову награду јер је подржавао српску страну у распаду Југославије. Међутим, упркос тој сагласности, или разумевању шта Нобелова награда за књижевност јесте (и још више шта није), Хандке је овогодишњи лауреат. Ретроактивно, у сваком смислу (чак и родноравноправном) награду за 2018. годину оправдано је добила пољска књижевница Олга Токарчук и, сасвим неоправдано, тиме пала у сенку аустријског књижевника.

Хандкеова сенка, међутим, није уметничке природе, нити има везе с односом женских и мушких добитника најпрестижније књижевне награде (с тим у вези, Токарчукова је била лауреат и Међународне Букер награде) већ с тзв. морално-политичком подобношћу добитника. Од тренутка проглашења, одређени политички кругови, предвођени министарством спољних послова Косова*, Албаније, Хрватске и америчким ПЕН центром прогласили су Хандкеа неподобним, доделу награде контроверзном и читав догађај „срамотним“. На страни оптужбе нашли су се, између осталих, и Славој Жижек и један Салман Ружди, обојица потакнути наводном неморалношћу награђивања аутора који није припадао унисоном хору глобалиста деведесетих година. (Интересантно би било, мада овде нема простора за то, самерити интензитет ових реакција с реакцијама на доделу награде Харолду Пинтеру.)
[restrict]

СПОНТАНА РАДОСТ И УМЕРЕНО МОРАЛИЗАТОРСТВО С друге стране, неспутана радост пројавила се у српској јавности, такође уз честитке одређених државних званичника, дочим је у БиХ, као и иначе, ова подела постала интерна: званични кругови ФБиХ су упутили протест, а РС честитку. У књижевној јавности, поред морализаторског становишта које очекивано има своје заточнике, постоје и они (попут Дејана Илића на Пешчанику) који покушавају да изнесу нијансиранији став, тумачећи његову подршку званичној Србији у ширим оквирима осуде западне империјалне политике крајем 20. века. Ова, умерено морализаторска позиција, која је и преовлађујућа у англо-америчкој јавности (погледати неколико текстова нпр. на сајту британског Гардијана), подразумева разделницу између два пола Хандкеовог лика, џекиловског (неоавангардни књижевник високих естетских домета) и хајдовског (апологета Милошевићеве политике). Обе морализаторске позиције су плод духа времена.

Прва, у којој књижевне судије стају фактички у исти ред са Вљором Читаку или Едијем Рамом, не прави разлику између Нобелове награде за мир и за књижевност, односно књижевност суштински посматра као још једно поље простирања моћи. У том смислу, нема велике разлике између својевременог Жижековог цитирања Мажуранићевих стихова као Његошевих и одсечног „Не“ косовске амбасадорке у САД на питање Нобеловог комитета да ли је читала нешто од Хандкеових дела, када већ започиње полемику. Оба геста имају исту унутрашњу логику по којој идеолошка сврха мишљења о књижевности има превласт над садржајем тог мишљења, па је потпуно неважно да ли сте изрекли неку глупост ако сте идеолошки у праву.

Умерено морализаторска позиција је интересантнија јер прећутно подразумева да је морализаторство у стварима књижевности приличан промашај. Но одељивање Хандкеовог уметничког дела од политичког ангажмана одвећ је тужно: личи на правдање неком невидљивом ауторитету (комитету?) зашто неког волимо да читамо иако је „политички морон“, како Хандкеа карактерише Басара. Као да се морализаторима признаје моћ, али им се истовремено оспорава компетенција, премда довољно неупадљиво да ауторитет не буде суштински оспорен.

ЛАУРЕАТ КЊИЖЕВНО НЕСПОРАН Зато ствари треба сагледати из другог угла. Петер Хандке је Нобелову награду добио тек када је она изгубила макар део свог друштвеног угледа на таласу откривања сексуалних скандала у западном културном и политичком естаблишменту. Отуда, награда му је додељена, као и Олги Токарчук, у покушају да се њен углед поврати (мада има и тумачења да је у питању покушај да се скрене пажња) и то превасходно у оном пољу које је за ову награду примарно – пољу књижевности. То, даље, најексплицитније потврђује већ одавно познату (али некако увек релативизовану) чињеницу да упркос свему међу књижевном струком на европском нивоу постоји готово консензус о Хандкеовој уметничкој величини. У извесном смислу, одлука Нобеловог комитета је на тај начин и порука упућена конзервативнијем, или макар традиционалнијем полу књижевне Европе, као што је награда Олги Токарчук пружена рука оном полу који се налази лево од центра. Нобелов комитет није у овоме био једини: Хандке је или добио или је макар био номинован за низ других престижних европских награда, између осталог и за Ибзенову. Отуда, са чисто књижевне тачке гледишта, лауреат је неспоран. Са исте те тачке гледишта, питање да ли је он подржавао Милошевића и шта је под том подршком заиста мислио, потпуно је беспредметно, и сваки пут када читамо Хандкеову прозу на таква питања заборавимо.

Како стоје ствари са сасвим разумљивим одушевљењем у српској јавности? Ако се мало боље погледају ствари, видеће се да и оно, колико год било аутентично, не допире сасвим близу суштини симболике овог чина. Наиме, прилично је сигурно да Хандке Нобелову награду није добио за књиге написане о Србији, упркос њиховој вредности, већ за његов особени, високомодернистички или чак неоавангардни књижевни и драмски лик мимо тих књига. Између експерименталних прозних почетака и нпр. Моравске ноћи немала је поетичка разлика, док су његова најбоља прозна дела, попут Голмановог страха од пенала, Ужаса празнине или Поуке планине Сен Виктоар настала пре чувеног и прокаженог путописа Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију (изузимајући, можда, роман Велики пад, недавно преведен и на српски). Међутим, његово сагледавање човекове егзистенције и положај српског народа деведесетих година спаја појам маргине: као да је Хандке препознао у српској позицији нешто од онога што га је у уметничком смислу заокупљало деценијама.

У том пресеку поетике и политичког ангажмана није био једини. И други модернистички писци немачког језика спајали су у себи антивестернизам и уметнички модернизам, довољно је само сетити се Готфрида Бена или Ернста Јингера, али нико није био на тако радикалним уметничким позицијама као Хандке. У том смислу, он се критиковањем западног удела у распаду Југославије супротставио својој генерацији, управо оном нараштају чији културнополитички успон коинцидира с његовим – генерацији шездесетосмаша.

СРБИЈА КАО САВЕСТ ЕВРОПЕ Када се јавио као неоавангардни драмски, а нешто касније и прозни писац, Хандке је био у синхроном ритму са својом генерацијом, да би деведесетих година, када шездесетосмаши попут Хавијера Солане или Била Клинтона преузимају полуге моћи, стао насупрот истом оном поретку културне моћи у чијим је врховима био. Тим чином је хтео да поручи да је комплетан западни културнополитички дискурс био дубоко лажан (присетимо се да пацифистичка странка Зелених у Немачкој гласа за скидање ограничења употребе Бундесвера, што је одмах примењено на тлу бивше СФРЈ), те да се у његовој перспективи, Хандкеовој личној, аутентичност помера ка позицијама које су оглашене као непријатељске. Када је говорио да је „Србија слика и савест Европе“, он је баш то и мислио.

Отуда, можда, и благи иронијски призвук у одговору на питање новинара Вечерњих новости да прокоментарише то што су „Срби веома срећни“ због награде: „Драго ми је! Да се Срби не радују само због Ђоковића!“ Чини се да је човек који је комплетан књижевни углед без кајања ставио на коцку бранећи српску ствар хтео да, у тренуцима када награду њему доживљавамо као правду за нас, поручи да још увек нисмо освестили своју позицију у свету и њен дубоки смисао и да је, можда, баш овај повод прави подстицај за то.
[/restrict]