Има ли Сајам књига будућност?

Меркантилистичка смотра и долазећа епоха усамљености

Ова издавачка и књижарска манифестација, једна од ретких у којима се култура и масовност сусрећу на плодотворан начин, и ове, 2019. године, 64. пут, потврђује извесну врсту геопоетичког престижа којим бивша престоница Југославије одише. Као што и даље пресудну потврду књижевног статуса доноси објављивање књиге у Београду, тако и њено присуство на Сајму има извесну драж

Октобар у Београду тренутно је незамислив без Сајма књига (пун назив: Међународни београдски сајам књига). Ова манифестација, једна од ретких у којима се култура и масовност сусрећу на плодотворан начин, и ове, 2019. године, 64. пут, потврђује извесну врсту геопоетичког престижа којим бивша престоница Југославије одише. Као што и даље пресудну потврду књижевног статуса доноси објављивање књиге у Београду, тако и њено присуство на Сајму има извесну драж. Та драж, разуме се, има и квазитржишну исплативост, па тако већ годинама постоје издавачке куће које примају новац од аутора да би им књига била изложена на Сајму, но то је само једна од нуспојава меркантилизације културе, која је најдоследније изведена на пољу књижевности.
У економској теорији, тај процес се зове монетизација. Неко процени да је одређена врста капитала (у овом случају симболичког) „заробљена“ и онда се ствар изнесе на тржиште: ако је зграда, продате је, ако је сајамски простор, испарцелишете га, продужите време трајања Сајма, пренамените комплетан изложбени простор у продајни и ето резултата. Додуше, временом су са Сајма избачени киосци с пљескавицама, а њихово место заузели су билборди – с књигама, наравно, али каквим?
У том смислу Сајам књига је верни приказ књижарског тржишта у Србији данас. Најпрофитабилнији простор равноправно (још увек) деле монополски издавачи – „Лагуна“ и „Вулкан“, око њих су распоређени мање велики, док одређени староседеоци срца „арене“, попут Српске књижевне задруге, стоје у сенци двоспратних монтажних грађевина сећајући се бољих времена. Али овај текст неће бити јеремијада, као низ текстова различитих издавача који се серијски објављују ових дана у листовима „Политика“ и „Данас“ већ нека врста трезвене процене. Јер дух тржишта је пуштен из боце, издавачке куће су му се прилагодиле и тешко је и замислити да може бити повратка назад. Зашто би, наиме, издавачи плаћали ионако папрену цену закупа штандова на Сајму ако не могу све време да продају књиге? Такође, зашто би и сам Сајам одустао од зараде тако што би смањио цену закупа (која лагано расте сваке године), а све у синергијском кретању ка рекултивизацији? Чак и да се тако нешто деси (у шта сумњамо), такву цену себи би могли да приуште само највећи, или државно спонзорисани издавачи, па би ефекат био још гори. Коначно, ако би, којим случајем, одбор Сајма одлучио да смањи мегаломанске површине највећих штандова, да ли би могао да буде сасвим сигуран да највећи издавачи такође не би прогласили бојкот, као њихове мање колеге које то већ годинама раде? Колико новца би тада Сајам изгубио? Укратко, једном када културну вредност претворите у монетарну, процес је неповратан.
Међутим, може да се поправи рад на мотивисању посетилаца Сајма књига да на њега дођу. Без обзира на статистичке податке, онај ко би више дана провео на Сајму голим оком би могао да увиди да број посетилаца опада. То се посебно види у салама (у анексу Хале 1) где се одржавају иначе веома интересантни књижевни програми, и који у седам дана Сајма нуде заправо оно што је његово културно и књижевно срце: комуникацију аутора и критичара с публиком. У маркетинг ових догађаја се мало улаже (они готово да не постоје нпр. на друштвеним мрежама), не снимају се (што је штета, јер би после могли да се прегледају на Јутјубу) и остају неоправдано заборављени – као да се, без обзира на труд уредника књижевних програма, с њима не рачуна озбиљно већ тек декоративно. (С тим у вези, некада је био обичај да се на крају сајамског дана зачује спонтани аплауз оних који су преживели цео дан на Сајму. Садашња тишина као да поручује: „У реду, одрадили смо, идемо кући.“)
Интернет као простор купопродаје књига је у доброј мери пореметио пулс Сајма, што се најбоље види по демотивисаности антиквара на галерији Хале 4 да значајније унапреде своје присуство – књига која код њих кошта 500 динара, на интернету се може купити и за 100, некад и без трошкова доставе. О свему томе требало би да размисли неко ко има моћ да утиче на сајамску динамику, док не буде касно. Можда делује сасвим неважно, али ознака #sajamknjiga на друштвеној мрежи Инстаграм има мање од 10.000 објава, што показује да пажњу генерација које долазе на Сајам књига неће заокупљати. Тек тада, наиме, читава „монетизација“ Сајма показаће се као дугорочно промашена стратегија, али биће касно. Колоне посетилаца већ сада лутају од штанда до штанда понашајући се као у виртуелном простору: дезоријентисано, без комуникације, тражећи боље и примамљивије за нижу цену. Слика посетиоца Сајма који излази натоварен кесама ни по чему се не разликује, дакле, од слике посетиоца неког тржног центра. Када би у тим кесама, међутим, били садржаји који оплемењују личност а не само задовољавају некакву врсту потребе, онда би то нешто значило. Али већ годинама су најпродаванији наслови на Сајму књига они који су најпродаванији и мимо њега, уз наслове на распродаји, који нису имали ту срећу да буду „најпродаванији“ на време.
Познајући овдашњи менталитет, тек ћемо слушати јеремијаде и тугованке, с тим што ће будућа „боља времена Сајма“ бити ова сада, комерцијализована до саме границе. Отуда, ако дугорочно жели да живи, Сајам књига мора да промени свој лик јер долази епоха усамљености. Књиге ће читаоцима стизати на кућну адресу (као што већ сада масовно стижу), а виртуелне књижевне промоције, у којима се аутор уживо обраћа публици путем профила или страница издавача на друштвеним мрежама, док један администратор контролише питања и коментаре који такође симултано пристижу – замениће оне класичне. Актуелни тренд замене културних простора алтернативним (нпр. скупина кафеа у Цетињској улици у Београду као нека врста постмодерне Скадарлије) само је одлагање неизбежног.
Парадоксално, надолазеће време нужно ће довести овај и овакав Сајам књига пред свршен чин. У времену интернета, меркантилистички Сајам књига постаће беспредметан. Једини његов квалитет који може преживети јесте она неутажива динамика личног, физичког сусрета писаца, критичара и издавача с публиком, које све више нема! Сајам књига мора да се трансформише, постепено, у место сусрета и аутентичне, људске комуникације као нечега суштински различитог од пулса времена. Таква комуникација је међу најдубљим вредностима књижевне уметности и кључна могућност сагласја између Сајма књига и књижевности. Дакле, треба нам старо у новом руху, нека врста археофутуристичке синтезе. Да ли за ово постоји слуха, ако већ постоји потреба? Или ако слуха нема, можда да почнемо да замишљамо октобар без Сајма, макар у Београду…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *