Почетна / Наша тема / ИМА ЛИ ПОНУДЕ С ИСТОКА?

ИМА ЛИ ПОНУДЕ С ИСТОКА?

Председник Србије Александар Вучић већ неко време јавно говори да Србија од Запада не добија никакве понуде за компромисно решење косовског питања. Има ли, међутим, понуде с Истока и какве? Шта нам о томе говори управо завршена посета премијера Руске Федерације Дмитрија Медведева

Русија се залаже искључиво за мирно решавање косовског проблема на основу Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, изјавио је премијер Русије Дмитриј Медведев у говору пред Народном скупштином Републике Србије. Иако је његов говор обиловао заиста важним тачкама и ставовима, управо се овај може сматрати суштински најважнијим, с обзиром на међународне изазове с којима се Србија суочава. Не покушавајући да свој и до сада безброј пута поновљени став Москве упакује у било какве дипломатске обланде, ни због нас, нити због наших „западних партнера“, Медведев је јасно и гласно рекао да проблем Косова и Метохије може бити решен „искључиво“ у складу и на основу Резолуције 1244. А у тој Резолуцији 1244 се, да подсетимо, подједнако јасно и гласно наводи: „Потврђујемо посвећеност свих држава чланица (УН) суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава у региону, као што је наведено у Завршном акту из Хелсинкија и анексу 2 (Резолуције 1244). Потврђујемо позиве из претходних резолуција за суштинском аутономијом и значајном самоуправом на Косову.“

НЕДИПЛОМАТСКА ЈАСНОЋА Дакле, потпуно је недвосмислено да Русија, макар за сада, а надамо се да тај став неће променити, једино могуће решење косовског питања види у оквиру Резолуције 1244, односно у оквиру поштовања територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије, као правне наследнице СР Југославије. Истоветан став изнео је и председник Русије Владимир Путин приликом посете Србији пре девет месеци, 17. јануара ове године. „Што се тиче Косова, наш став је познат, залажемо се за постизање одрживог решења на основу Резолуције 1244“, рекао је тада Путин. Током посете Београду јула 2018. овај став изнела је и портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова рекавши да је „решење косовског проблема могуће искључиво у условима који су прихватљиви за Србију“, те да је „позиција Русије да процес преговора треба да се одвија уз поштовање међународног права, а да је камен темељац за решење косовског питања Резолуција 1244, у складу са којом је Косово саставни део Србије“. Паралелно с боравком Захарове у Београду огласио се био и врло утицајни заменик секретара Генералног савета Путинове Јединствене Русије и члан Одбора за међународне односе Државне думе Русије Сергеј Железњак рекавши да његова земља неће подржати никакав „сепаратни договор са самопроглашеном Приштином, на који спољнополитичка служба ЕУ присиљава власти Србије“.
Председник Вучић већ неко време понавља да Србији од Запада није стигла никаква понуда у вези с компромисним решавањем косовског питања и некаквог евентуалног разграничавања, што је последњи пут поновио у интервјуу „Спутњику“ датом непосредно по одласку Дмитрија Медведева, и да на све своје конструктивне предлоге добија одговор: „Не може! Косово је независно у целини територије, али разумемо ваш проблем, и у овом тренутку немамо много тога да понудимо.“ Сада можемо са сигурношћу да кажемо да Србији никакве понуде не стижу ни са Истока. Судећи по свим овим изјавама које су само део онога што званична Москва изнова и изнова понавља, Русија ће подржати само решење које је у складу с Резолуцијом 1244 и поштовањем територијалног интегритета Србије, што не подразумева било какво „разграничавање“.

ШТА ЋЕ БИТИ НА КРАЈУ? У овом контексту београдски дописник телевизије „Клан“ Идро Сефери делимично је у праву када каже да ће „Србија на крају морати да ’замоли’ Русију и Кину да прихвате чланство Косова у Уједињеним нацијама (УН)“. Заиста, судећи по свему овоме, Србија би, ако би пристала на некакав „сепаратни споразум“, за чланство „Косова“ у УН морала да моли Русију и Кину. Питање је само да се Идро Сефери, као и многи други, није мало залетео када је разматрао опције о томе какав би могао да буде тај „крај“. Фасцинантна је самоувереност не само дописника Сеферија него и многих других из албанске заједнице на Косову, и њихова убеђеност да се дијалог Београда и Приштине не може окончати никако другачије него „међусобним признањем“. У крајњој линији, све и да Београд на крају поклекне и прихвати Москви неприхватљиви „сепаратни споразум“, шта Приштини гарантује да би Москва или Пекинг прихватили молбу Београда? Па имају Русија и Кина, као што нам стално указују сународници из друге Србије, неке своје интересе којима се воде, и њихов однос према Београду није у коначници плод само љубави и жеље за правдом. Да ли би Пекинг заиста таквим потезом отворио пут за независност Тајвана, Тибета, или Хонгконга? Баш бисмо морали да их молимо. Да не помињемо зид пред којим се дијалог Београда и Приштине и овако налази већ скоро годину дана. Смена власти до које долази у Приштини тешко да ће, судећи по досадашњим изјавама и ставовима највероватнијих нових лидера, ту нешто променити.
Најважније од свега, а то се често губи из вида, јесте чињеница да се и Резолуција 1244 на коју се позивају и Београд, и Москва, у суштини већ, таква каква јесте, заснива на компромису. И то на компромису на који су и Београд, и Москва пристали у тренутку када су били најслабији, а Запад у зениту своје моћи. Ако Запад 1999. године није могао Београд, па ни Москву, да присили на било шта друго од документа који, истини за вољу предвиђа и повлачење војске, полиције и одређених институција, цементира поштовање суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије, односно Србије и говори о „суштинској аутономији“ и „самоуправи“ на Косову, зашто би ико разуман данас, када су се међународни односи недвојбено променили, могао да очекује ишта више? Једначина је врло проста. СР Југославија је 1999. године на компромис у виду Резолуције 1244 пристала под жестоким 78 дана дугим бомбардовањем и претњама да ће оно постати још жешће без могућности да Москва то икако спречи. Напротив, из тада сломљене Русије стизала су упозорења да се понуђено мора прихватити. Једнострана независност проглашена је у тренутку када су власти у Србији у доброј мери биле наклоњене безусловној кооперативности са Западом, а Русија се још опорављала од колапса из деведесетих. Такође, све јасније се види и да они који су мислили да имају неспорну подршку „најмоћније“ земље на свету могу врло лако, преко ноћи, остати без те подршке и бити препуштени на милост и немилост својих непријатеља према којима су се до јуче односили бахато и с презиром. Попут Курда, да не помињемо неке друге примере.
Док са Запада, како Вучић каже, не добијамо никакве компромисне понуде осим ултиматума да признамо једнострану независност Косова, ни с Истока нам не стижу било какве другачије поруке него да се мора поштовати Резолуција 1244. То је њихова „искључива“ понуда. Сада је само питање ко се у свему овоме мало прерачунао. Све опције су и даље отворене, а понуде на столу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *