Да преживимо, али и да не поклекнемо

Обележена осамстогодишњицa аутокефалности Српске православне цркве (1219–2019)

Поводом обележавања најзначајнијег историјског јубилеја за Србе – осам векова независности СПЦ – патријарх српски Иринеј са свим архијерејима упутио је монаштву, свештенству и верном народу саборску посланицу, подсећајући да је пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Српска православна црква добила своју самосталност, тј. аутокефалију.
„Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота (…) Oн је издејствовао аутокефалност Српској цркви и као њен први архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом Храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу, тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болница у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима.“

Указујући на одговорност пред значајем личности и догађаја који прослављамо, архијереји Српске православне цркве упутили су посланицу како би, како кажу, истовремено поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо.
„Почетком 13. века, када је великог жупана Стефана Немању на престолу већ стабилне државе, која је први пут објединила скоро све српске земље, наследио његов син Стефан Првовенчани, Србија, чији положај, величину и углед уважавају и Исток и Запад, коначно постаје хришћанска краљевина. Млада краљевина је поставила политичке оквире и дала замајац узрастању и ширењу православне вере и стварању чвршћих институционалних оквира Српске цркве и државе. То ће у једном значајном тренутку Свети Сава цару Теодору Ласкарису рећи знаменитим речима којима је започела његова мисија стицања аутокефалије: ’Скрбно и печално ми је, царе, јер моја земља нема свог архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем.’ Српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Но то није спречило него је надахнуло Светог Симеона Мироточивог и његове свете синове Саву и Стефана Првовенчаног да мудро и благоразумно воде двоједини брод српског народа, брод Српске цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукоба Истока и Запада који нису били мањи од ових данашњих.“

Свети Сава, подсећају наши архијереји, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, Светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа.
„Он, у доба када је православно Источно римско царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, сам поставши први Архиепископ свих српских и приморских земаља.“
Добијање аутокефалије за Српску цркву, стоји у Посланици, јесте првенствено црквени догађај, али онај који је имао и велики политички значај.
„Области са различитим политичким традицијама, окупљене у једну државу, сада су повезане у јединствену духовну целину. Несумњиво је да је Свети Сава, тражећи аутокефалију, имао у виду и национални, државни интерес српског народа. Због тога је већ на повратку из Никеје у Србију уредио Законоправило (Номоканон), књигу која је уз црквено-канонска правила обухватала и грађанско-правне норме.“

Плодови стицања аутокефалности су непобитни и далекосежни. Они, стоји у Посланици, „обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, духовности и државности – једном речју, идентитета и самог историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архиепископ Сава, са седиштем у манастиру Жичи, успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот. У томе је тајна духовног, материјалног и политичког успона Србије у средњем веку. У томе је тајна златних векова српске средњовековне државе (…) Захваљујући опредељењу Светога Саве омогућено је и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. То Савино опредељење формирало је посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српског народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. Захваљујући томе, преживели смо и победили сијасет искушења и невоља које су пратиле, а, како видимо, и данас прате историјску судбину нашег народа“.

Верност Светосавском Завету, стоји у Посланици, омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. „Није довољно само преживети, поучава нас Завет: треба усправно стајати! (…) У знаку Распећа и Васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. Страдале су светиње и са њима културна и историјска добра. Но и поред тога светосавски дух чини да и даље, у истој мери, Црква ствара, преображава и спасава своју децу. Зато се у нади молимо да верност светосавском Путу који у живот води и Светосавском Завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силника овога света са циљем да их насилно и неправедно отму.“
Од времена у којима је Свети Сава стекао аутокефалију па до данас прошло је осам векова, а духовна снага наше цркве, истиче се у Посланици, чврсто и непроменљиво усмерава све велике догађаје у историји српског народа. Штавише, без ње као носиоца и сведока вечних истина и непресушне духовне снаге, наша историја и наш опстанак на тлу увек немирног Балкана, раскрсници многих етничких кретања, духовних и културних утицаја и разних освајачких амбиција, не може се ни замислити.
„Наш народ у највећем периоду своје историје није био обједињен унутар истих државних граница, па ипак није изгубио свој идентитет, јер га је чврсто укотвио у Цркви. Тако и данас, тамо где је присутна у српском народу, Црква чини темељ његовог идентитета. Посебно у крајевима где је угрожен, народ у Цркви Светосавској налази снагу за даљи опстанак, налази тихо пристаниште и утеху за свакодневни живот. Зато рецимо јасно и гласно: без Светосавске Српске православне цркве, ми Срби, као народ, данас не бисмо ни постојали!“

Жича, родно место наше аутокефалности

Централном прославом у Жичи, манастиру у којем је после стицања аутокефалије 1219. успостављено седиште архиепископије, у присуству патријарха Иринеја, српских архијереја, свештенства и на хиљаде пристиглих верника, обележен је историјски јубилеј – осам векова независности Српске цркве.
„Ево нас у нашој највећој светињи. Око ње се народ сабирао, молио, веру своју ширио и јачао. Овде је пре осам векова почела историја наше аутокефалности. Стефан Немања и Свети Сава овде су стварали планове. Знали су да народу треба организована и самостална Црква и држава. Њих су оснивали свети људи, велика династија Немањића. Темељи су наши свети. То је тајна на основу које је наша црква после многих страдања опстала. Наше светиње су страдале. Оне су биле по лепоти понекад и изнад великих византијских светиња. О томе сведочи и наша Жича“, истакао је патријарх српски Иринеј у својој беседи.
Обележавање јубилеја настављено је на Косову, посетом манастирима Високи Дечани и Пећка патријаршија, где је служена Света литургија и свечаном академијом која је под називом Завет Светог Саве одржана у Центру „Сава“.
У оквиру обележавања великог јубилеја отворена је и изложба у Музеју СПЦ Осам векова уметности под окриљем СПЦ, која ће трајати до 9. децембра. На изложби су приказани уметничко-духовно-културни предмети од 13. до 20. века, који долазе са свих простора на којима су православни Срби живели, а изложено је и око 135 рукописних књига из богатог фундуса који постоји у ризницама СПЦ, као и рукописне књиге од 12. до 13. века на пергаменту с дивним, сребрним, уметнички обрађеним оковима.

фото: Зоран Јовановић /Новости/

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *