Почетна / Репортаже / Братија по профиту јача од државе

Братија по профиту јача од државе

 Репортери „Печата“ на Старој планини, месту где нечовек бије човека и убија природу

Како мештани села Раките телима бране реку, свесни да ће градњом минихидроелектрана, с нестанком воде, те и ретких биљних и животињских врста, нестати и они

Опрости им, Боже наш, Створитељу свега света, они се не моле Теби већ Мамону! Не знамо ко су, али осећамо да су верујући у свог мајмуноликог прапретка, моћни и недодирљиви, и након што су убили Тебе, убијају и Твоје дело – човека и природу која му живот даје.
Ова мисао, и незадрживе сузе, једини су могући одговор раба Божјег кренулог пут земаљског раја на Старој планини, кад у селу Ракита угледа две бистре речице како, поскакујући од извора до ушћа у такође невелику Ракитску реку, теку у цеви у које их неко силом „улива“, а онда, немилосрдно, гвозденим чудовиштима, затрпава земљом обрушеном са шумовитог брда…
Баш ту, на месту где се Горњомалска и Вучиделска речица уливају у реку од које живе бугарски печалбари, давно пристигли да у негдашњем руднику зараде хлеб за себе и своју чељад, живот се, у времену које живимо, бори против оних који га силом гасе. Јер, aко без борбе дозволе насилницима да уруше природу, овде више неће бити воде за рибе којима су се хранили, ни ретких биљних и животињских врста због којих се ово подручје зове заштићеним. Уместо њих овде ће, одскора, у малим хидроелектранама (МХЕ) успевати једино киловати електричне енергије који ће чудовиштима из сенке, онима који не ходају с нама по земљи и не додирује их њена лепота, подстицати привид вечне моћи. У овом случају вода која смртнима живот значи, претворена у струју њима даје задовољства којих им никад доста…

КРОТЕ РЕКЕ, СЕКУ ШУМЕ Сунчано летње јутро учинило је да се природне лепоте Србије дуж 350 километара пута од Београда до Раките, села на обронцима Старе планине, покажу у пуном сјају. Назив Звонце за село у подножју планине, до кога се долази кроз чудесан тунел саздан од камених сводова и крошњи шумског дрвећа које засењују узан пут, праћен речним коритом с бистрим бујичним водотоком, као да вас упозорава да сте пристигли на праг једног сасвим чаробног света. И одједном схватите да јесте, јер време је овде „закључано“ у столетним рушевним кућицама од набоја разасутим по обронцима планине. Усред села стоји путоказ за Ракиту после кога смо улево прешли преко каменог мостића и одмах, тик уз пут, угледали новосаграђени машински објекат у коме ће генератори Ракитску реку претварати у киловате електричне енергије. Био је то знак да смо на правом путу до циља.
Наставили смо узаним шумским путем узбрдо и једва се мимоишли с неочекивано великим камионом, натовареним огромним посеченим трупцима. И само што смо се мимоишли, угледали смо огромне металне цеви постављене уз ивицу пута, спремне да их чудовишта од багера, пошто прошире корито реке, спусте на њено дно. Пошто смо застали да осмотримо шта се ту дешава, нашим колима се приближавао крупан, млад човек у црној тренерци и с качкетом намакнутим на очи. Схватили смо да смо опажени и пре него што је стигао до нас, кренули смо даље узбрдо.
Недуго после тога, у центру села, наишли смо на групу људи испред невелике зграде која служи као канцеларија месне заједнице. На њеним зидовима стоји графит „Стоп окупацији“, а на продавници у близини и „Даћемо живот, али не и реку“. Ово су поруке огорчених мештана због „еколошког убиства“ природе, започетог с изградњом мале хидроелектране на њиховој реци.
Десимир Стојанов, кога зову Деско, на челу је отпора који овде постоји од првог дана откако су непознати типови и њихове машине пристигли у село да укроте реку у корист нечијег личног профита. Отад је херој Раките и свеопштег протеста Старопланинаца против незаконитог и насилног присвајања воде као општег добра.
„Сада ћете видети шта извесни Горан Белић, који се овде појављује као инвеститор, иначе ратни војни инвалид из Босне, покушава да уради с нашом реком и нама“, каже Стојанов док нас води на место где се две речице уливају у Ракитску реку и одакле цеви треба да буду постављене низводно у дужини од 2.317 метара.

КАД СВЕ КРЕНЕ НАОПАКО Док смо се приближавали том месту, грдосија од багера чупала је стабла на брду изнад реке и обрушавала земљу с приватног имања мештанина Драгана Илијева како би проширила корито реке.
„Поменути наводни инвеститор, стар око 55 година, има инвалидитет у пределу десне шаке. Све да је и тотални инвалид, и да је добио највеће могуће обештећење од државе, тим средствима не би било могуће да се изгради МХЕ, и ми га дефинитивно видимо као извршиоца радова за налогодавца из сенке који му је дао право да нас батина, да нам отима наше поседе и, по свему судећи, и да нас убије ако му засметамо у остварењу циља. За градњу МХЕ сазнали смо тек јуна 2017. када су у село почели да довлаче ове велике машине. Наводно је информација о томе била постављена на неком сајту, али ми овде у 90 одсто кућа немамо компјутере. Ако је неко мислио да је тиме што је на интернет окачио грађевинску дозволу, пројекат, или било шта друго, завршио причу с локалним становништвом, тај се грдно преварио.“
Како Деско каже, од самог почетка све је кренуло наопако, јер је неко „паметан“ одлучио да се најпре подигне машинска зграда, а онда с радовима крене узводно, према селу. Траса цевовода је пројектована тако да делом иде кроз корито велике воде, а делом излази на пут Ракита–Звонце који је по конфигурацији терена такав да у труп пута никако нису могле да буду постављене цеви.
„Ту смо одмах дошли у сукоб с пројектантима и инвеститором јер једино тим путем можемо да изађемо из села, а они нам нису обезбедили алтернативни пролаз. Инвеститор је МХЕ Ракита, која засад постоји само у катастру, а планирана је у средини села, на 10 до 15 метара од кућа. Наша месна заједница је захтевала да се та МХЕ изузме из катастра, да се обрише, јер се овај водозахват налази на делу сеоског школског игралишта које је, такође делом, 1982. у бујичној поплави однесено и никада више није стављено у функцију. Од ’Србијавода’, које газдују тим земљиштем, захтевали смо да га не да инвеститору за изградњу МХЕ. Међутим, ’Србијаводе’ су му то, ваљда у име државе, очигледно дозволиле“, говори Стојанов.

ПОЛИЦИЈА НЕМО ПОСМАТРА Због тога што нема ко да брани мештане од насилника који у Ракиту долази с батинашима, јер је полиција само неми сведок дешавања, Стојанов се обратио људима из канцеларије ЕУ у Скопљу за које је спремио комплетну документацију.
„Нажалост, натерали су нас да се за воду, која је опште добро, боримо изван граница наше земље, уместо помоћу српских институција. Наша имања су под багерима, све је прекопано, урушавају нам шуму. Белић потпуно девастира корито реке коју је затровао јер у бетон меша разне адитиве.“
У Ракити живи свега око 160 становника, већином старије доби. Скоро да и нема радно активних, већину чине пензионери с веома ниским примањима, али због мирног отпора арчењу њихове приватне имовине и отимања воде, без које им нема живота, судија за прекршаје из Пирота непрестано их новчано кажњава.
„То је велики удар на наша бедна, једина примања. Да иронија буде већа, Белић је тужио нас за ометање поседа јер смо му због застоја радова, наводно, нанели око 20 хиљада евра штете. Богу хвала, нашао се један нормалан и свестан судија који је одбацио Белићев захтев и казнио га са 150 хиљада динара. Онда сам поново тужио ја њега. Пре неки дан је дошао у село у пратњи више лица која га обезбеђују. Сигурни смо да иза њега стоји неко толико моћан да корист појединца стави изнад интереса народа и државе“, наводи Стојанов.
Он додаје да се чини да је министар за заштиту животне средине у суштини немоћан да спроводе закон јер је изнад њега много јача братија по профиту.
Шта значи ако министар донесе решење које нема ко да изврши? Апсолутно ништа. Јер решењем Министарства за заштиту животне средине потврђена је одлука инспектора Штетића из Пирота да цевовод не може да се гради у кориту великих вода и да изграђена траса од око 350 метара мора да буде одстрањена, при чему инвеститор има право жалбе која не одлаже решење. То је тај зачарани круг у коме право тумачи ко како хоће, јер решење досад није извршено и инвеститор наставља с градњом. 
Стојанов, истина, напомиње да ни у кога не може да упери прстом и каже – то је тај моћник који нам уништава природу и животе, будући да до села допиру разне приче, али нити за једну од њих нема конкретног доказа.
„Нама и није важно ко је то, јер противзаконитим радњама и криминалом треба да се баве институције државе. Важније нам је да изградњу МХЕ одмах неко заустави, јер на потезу од Раките до села Звонце, низводно, више нема ни реке ни бројних заштићених биљних и животињских врста (рибе, ракови, жабе), које су у њој постојале. Поред тога, Белић сече шуму и никога не пита, мада овде без дозволе ’Србијашума’ нико не сме да посече ни своје дрво.“

НЕМОЋ СРБИЈАШУМА У немоћ „Србијашума“ уверили смо се и сами, јер кад смо шумаре упитали да ли инвеститор има дозволу за сечу шуме, одговорили су нам да нису надлежни да нам одговоре. Сила Бога не моли…
Деско објашњава да је инвеститор неколико пута мењао корито реке, а за тај злочин, каже, најодговорнија је општинска управа у Бабушници која мештанима Раките није дала право да се референдумом изјасне о изградњи МХЕ.
„Све правне могућности смо искористили у тражењу заштите. Обраћали смо се и Министарству грађевине, и Министарству за заштиту животне средине, и општинској управи, начелнику за привреду и финансије у општини Бабушница, која је по статуту морала да нам да право на референдум. Они нам то право нису омогућили и поред тога што смо им поднели бројене пријаве против извођача и неправилности које је починио. Где је одговорност надлежних кад се уруши катастарски пут, кад се изазове клизиште, шта они предузимају кад се тако нешто деси? Ништа. Напросто, неко је хтео да се овде ’учипи’, да направи водозахват за цеви фи 700 мм чији је водени стуб висине 107 метара. Да ли је та снага потребна за 390 киловата? Шта ће њему толике цеви, зашто ће њему толика висинска разлика кад му је генераторско постројење 390 киловата? Или он покушава да направи ново постројење с много већом снагом и да надмудри све у ланцу који су му издали грађевинску дозволу, па да то не буде машинска зграда за 390 киловата струје у јединци времена него, на пример, три пута више.“
Изненађени Десковим техничким знањем услова под којима се овде гради МХЕ, питали смо га шта је по струци.
„Ја сам грађевинац, радио сам по иностранству, знам како треба да се гради и како је у свим државама цела процедура подвргнута ригорозним мерама. Ми свакодневно имамо проблеме јер се овде све ради наопако, али нас нико неће да заштити. Белић је, на пример, по дозволи ’Србијашума’ овде добио 255 квадрата, а на огласној табли стоји 497 квадрата. Нико не може да нам објасни како је 255 квадрата нарасло на 497. Или како је могуће да градилиште постоји већ две године а да нема тоалет за запослене? Може Белић на нашим имањима да направи и Ајфелову кулу, али она неће постојати, биће склоњена. Значи, његов водозахват биће порушен, и ми ћемо се сигурно изборити с овим злом. Нас је река судбински везала за овај крај, да није било реке, не би било ни нас.“
Деско је ово обећање дао јавно, и непрестано га понавља, упркос батинама које је недуго пре тога добио.
„Пре десетак дана хтео сам да фотографишем тренутак у коме је инвеститор овде покушавао да постави цеви иако му је инспектор Штетић забранио радове. Али он је са собом довео десетак телохранитеља од којих су двојица носили ознаке ’Протекте’. Шесторица њих искочили су из џипа и почели да ме шутирају, узели ми телефон, разбили га, одузели ми наочаре. То није дуго трајало јер су из села почели да наилазе неки људи а они нису желели да имају сведоке. Ударали су ме ногама по бутинама, поцепали ми тренерку, и ја сам тако ишутиран и исцепан отишао код лекара који је констатовао повреде. Онда сам против њих поднео кривичну пријаву и сад чекам да видим шта ће урадити тужилац.“
Становништво које живи у Ракити, каже Деско, сто одсто је бугарско, али је одувек лојално држави Србији, и говори искључиво српским језиком.
„Никада, али баш никада нисмо имали проблем с државом. Изузев с Општином Бабушница, која игнорише сваки наш предлог и захтев, поготово откад је дошла актуелна власт. Досад уједињене мештане неко покушава да подели тако што је поједине борце за реке означио као примаоце донација из иностранства и на тај начин створи раздор међу људима. То само показује да смо одлично интегрисани у српски народ, и да смо озбиљно почели да ’оболевамо’ од српске неслоге. Али наћи ћемо ми лек и за то, и одбранити и своје реке и себе“, поручио је Стојанов.
Драган Илијев, чије имање је инвеститор узурпирао без питања, озбиљно је оболео откако се заједно са осталим мештанима бори против насилне изградње МХЕ.
„Полиција ми је изненада упала у кућу, након чега је моја мајка доживела мождани удар и после три дана умрла. После смо нас четворица, наводно због неке бомбе, ишли на полиграф, а онда су ми поново пет инспектора у цивилу и два полицајца претресали кућу, тако да сам добио притисак 240 са 140. Сад морам свакога дана да идем од лекара до лекара, јер откад сам показао да сам против терора који се овде врши, добио сам и шећер. Полиција је најмање 50 дана улазила у моју кућу, добио сам више од 20 пријава зато што сам бранио своје имање. Сад имам укупно 33 пријаве, а пензија ми је 14.500 динара, па не знам како са оваквом ногом и толико мало пара могу уопште да одем до Пирота. А неки Марјановић, шеф градилишта, гурнуо ме је у канал и пошто имам протезу на нози, због задобијених повреда четири дана сам био у болници. А по целом Београду сам градио, по Русији, Казахстану, али ово што се овде ради нигде нисам видео. С тим незнањем и бахатошћу не могу да се помирим. Кад су долазили инспектори у цивилу, један честит полицајац ме је молио да се склоним јер хоће да ме ухапсе“, рекао је Илијев за „Печат“ у нашем разговору који је вођен пре него што се он, нажалост, преселио у вечност последњих дана септембра.

Трајно забранити МХЕ

Белић је, тврди Стојанов, на самом почетку пројекта изашао из оквира грађевинске дозволе и почео да подиже преградни праг на месту где му није било дозвољено. Одмах је обавестио надлежну инспекцијску службу у Бабушници, писао пријаве општинској управи и грађевинском инспектору, али нико није реаговао. И после седам или осам месеци, уместо да изградња МХЕ буде трајно обустављена, инвеститор је супротно закону добио грађевинску дозволу. Најпре једну, онда и другу. Забрану од стране инспектора за заштиту животне средине да цеви не могу да се постављају у кориту велике воде он је једноставно прескочио. То сведочи о противзаконитим радњама, корупцији, миту, криминалу и насиљу у изградњи, па ће насиљем ови објекти, како каже Деско, бити порушени. Јер мештани неће дозволити да нелегално саграђени објекат инвеститор озакони и добије употребну грађевинску дозволу.

У наредном броју: МХЕ – мала корист, велика штета

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *