БОРБА ЗА ДУШУ ЕВРОПЕ

фото: Jan Reinier van der Vliet

ДУЕЛ ДЕСЕТЛЕЋА: ДУГИН ПРОТИВ ЛЕВИЈА

Институт Нексус организовао је 21. септембра, поводом 25 година рада ове престижне холандске организације, дуел између двојице најистакнутијих представника две потпуно супротстављене животно-филозофско-политичке школе – филозофа либерализма и атлантизма, Француза Бернар-Анрија Левија, и водећег мислиоца револуционарног конзервативизма, традиционализма и евроазијства, Руса Александра Дугина. Печат, ексклузивно, објављује први превод на српски језик транскрипта историјског дуела – у целини, како га је и објавио Институт Нексус

Роб Римен: Средиште Чаробног брега чини сукоб два ривалска погледа на свет који се боре за душу Европе. Таквим дуелом почећемо и данашњи Нексус симпозијум. Драго ми је што су два храбра филозофа прихватила позив да дискутују о премисама и последицама својих потпуно супротстављених и ривалских светоназора. Називам их храбрим, јер је постало изузетно ретко да се два филозофска супарника заиста суоче очи у очи. Они који су прочитали роман Чаробни брег знају да на крају долази до правог физичког обрачуна. Нафта изазива Сетембринија, Сетембрини одбија да пуца и онда Нафта извршава самоубиство. На сву срећу, ово се данас неће догодити. Молим вас да топло поздравите Леа Нафту, познатог и као Александар Дугин, и Лудовика Сетембринија, познатог и као Бернар-Анри Леви.

Александар Дугин: Пре свега, увек више волим борбу идеја од физичког рата, и веома сам срећан што сам у прилици да имам ову размену с Бернар-Анријем Левијем, чувеним у глобалним размерама, размену која није у форми физичког двобоја – јер се понекад налазимо на истим линијама фронта, али смо на различитим странама – већ ћемо овде размењивати идеје, што ми је драже, уместо да се физички сукобимо. Можда је то и једини начин да се то избегне (физички сукоб – прим. прев) или да, макар, покушамо.
Пре свега, желео бих да кажем да је председник (Француске Емануел) Макрон недавно рекао да је хегемонија Запада окончана. Наш председник (Владимир) Путин рекао је исто за либерализам, или глобални либерализам. Недавно је изашао и број „Форин аферса“ у којем је објављен чланак Фарида Закарије посвећен опадању западне силе. Мислим да је очигледно да такво опадање заиста постоји. У вашој књизи Империја и пет краљева приметили сте веома занимљиву ствар – нестајање америчког присуства на Блиском истоку у случају Курда. Мислим да се приближавамо крају, не крају историје, како је Фукујама рекао, него крају политичке модерне. А то је крај нечега веома, веома важног – крај западне хегемоније, америчке доминације или глобалног либерализма. То је нешто историјско само по себи, а не техничко.
То тумачим тако – послужићу се Ничеовим речима – да су, на почетку модерне, људи убили Бога како би се ослободили. Али то је било самоубиство. Убијајући Бога, ми смо убили сами себе, а сада дочекујемо последњи стадијум нихилизма.
Интересантно је да, у вашој књизи, америчку империју или глобални либерални систем дефинишете као систем нихилизма заснован на ништавилу. То је веома интересантна идеја, и питао бих вас због чега и даље браните тај све отвореније нихилистички систем, зашто се борите за ту трулежну и опадајућу модерну и зашто улажете своју интелектуалну снагу како бисте је бранили?

Бернар-Анри Леви: Наравно, ја се свакако не борим за нихилизам. Напротив, борим се против нихилизма. Борим се за политичку модерну, јер она представља демократију, слободу, једнакост између мушкараца и жена, секуларизам и тако даље. Иако је политичка модерна вероватно у кризи, одбијам идеју њеног неповратног опадања и, још горе, њеног нестанка. Одбијам то јер чврсто верујем да је опстанак либералне демократије позитиван за читав свет. Сада, посветимо се нихилизму. И ја сам прочитао ваша дела. Ви сте мој супарник. Ми смо супротстављени у већини тема. Али ја признајем ваш значај, макар на руској сцени. Због тога сам вас пажљиво читао. За мене, данашње отелотворење нихилизма сте ви. И ваши пријатељи. И евроазијска струја. И морбидна атмосфера која испуњава ваше књиге. И начин на који растварате саму идеју људских права, личних слобода, појединости, стављајући их у некакве велике блокове заједница, великих религија, светих извора и тако даље. Можда постоји криза демократије, али свакако постоји и мирис нихилизма који ме постиђује када читам вашу Конзервативну револуцију и сва ваша дела о Евроазији од почетка деведесетих.

Дугин: Занимљиво. Ако ви поистовећујете нихилизам и одбијање западног тумачења људских права, слободе и либералне демократије, сложићу се у том смислу. Ја сам против тога, јер за мене то нису универзалне вредности. Мислим да се демократија, њено значење, мења. Разговарао сам једном с Фукујамом и он је модерно схватање либералне демократије дефинисао као владавину мањина над већином, јер се већина увек може преобразити у популизам, фашизам, комунизам. Мислим да је то потпуно нова идеја. Не делим то ново схватање либералне демократије. Оспоравам то да би субјект слободе требало да буде индивидуалан, а то је суштина, осовина идеологије људских права. Сматрам да идентитет људи, људске културе, друштва не може бити сведен на индивидуалност. На пример, у нашој руској традицији субјект слободе није индивидуалан него колективан. Тако је било у време царева, тако је то дефинисала црква, а потом комунизам. Али колективни идентитет је увек био доминантан у нашој култури, као што је и у кинеској, индијској и, у извесној мери, исламској култури.
Мислим да сам нихилиста у смислу да одбијам универзалност модерних западних вредности. Не мислим да су оне универзалне. Мислим да су западне, да су модерне. Мислим да је Запад и даље веома моћан и да их веома снажно брани. Ја само оспоравам да је једини начин тумачења демократије владавина мањине над већином, да је једини начин тумачења слободе индивидуална слобода, да је једини начин тумачења људских права пројектовање модерне, западне, индивидуалистичке верзије онога шта значи бити хуман на друге културе.

Леви: Ви боље познајете своју традицију, руску традицију, од мене. Али довољно сам близак Русији да бих знао да је ово што сте рекли о позицији субјективитета у руској традицији неистинито. Имате и традицију Херцена, Пушкина, Тургењева, делимично Сахарова, читаву славну традицију дисидената који су се борили против тоталитаризма Совјетског Савеза и који су ту борбу водили у име индивидуалности, права поданика и људских права. Не можете рећи да тај елемент није део руске традиције. И, поново, велики део свог живота посветио сам одбрани Русије од ропства, тоталитаризма и тако даље, да могу рећи овако нешто.
Сада, шта је демократија? Нисам присуствовао вашој дебати с Фукујамом, али рекао бих да је демократија комплексан концепт и комплексан процес. То је владавина већине, али и владавина мањине. То је владавина народа и владавина парламента. То је веома комплексна архитектура која временом еволуира, која се обогаћује, и разлика између демократије и свих врста ауторитаризма, укључујући и онај Путинов у данашњој Русији, јесте у томе што је демократија увек отворена, увек отворена за промене, увек отворена за напредак, увек отворена за обогаћивања, опозивања, све то.
О нихилизму. Ви говорите о Ничеу као најбољој дефиницији нихилизма. Уозбиљимо се! То још имамо у сећању. То је Русија са 24 милиона мртвих током Великог патриотског рата. То је Европа окупирана нацизмом. И то су Јевреји, мој народ, који су готово уништили, свели на ништавност најгори нихилисти свих времена. Да, постоји једна истинита дефиниција нихилизма и то је: они који су починили те злочине. А ти људи, ти нацисти, нису пали с неба. Они су проистекли од идеолога. Од Карла Шмита. Од Шпенглера. Од Стјуарта Чемберлена. Од Карла Хаусхофера. Све људи које, нажалост, ви симпатишете, цитирате и у чијим речима налазите инспирацију. Дакле, када кажем да сте нихилиста, када кажем да је Путин нихилиста, када кажем да у Москви постоји морбидна атмосфера нихилизма, која, успут, доводи до неких стварних смрти – Ана Политковскаја, Борис Њемцов и многи други убијени у Москви, или Лондону – ја то и мислим. И мислим да, нажалост по ту величанствену руску цивилизацију, данас постоји лош, мрачан ветар нихилизма у буквалном смислу речи, онај који је нацистички и фашистички смисао, а који дува у великој Русији.

Дугин: Слажем се. Мислим да феномен фашизма или националсоцијализма заиста јесте нихилизам и не браним га, јер је то модеран феномен. У мојим очима, сва модерна је потпуно нихилистичка. Либерализам је нихилизам, комунизам је нихилизам, као и фашизам. И мислим да се слажем с вама у вези са злочинима које је починио Хитлер, јер је и мој народ веома патио. Изгубили смо много, милиони су убијени јер су били Словени. У истом обиму као и Јевреји. Наш народ, совјетски народ, руски народ, борио се у Патриотском рату како би зауставио фашизам у Европи, у Русији и како би спасио све народе који су патили у тој ситуацији. И снажно осуђујем све облике расизма. Тако да ако налазим нешто интересантно код Хајдегера и Шмита, у конзервативној револуцији у Немачкој, то су одређени аспекти политичког реализма, или геополитичке мисли, или традиционализма, те критика модерне која је била својствена том конзервативном покрету, али не расизам. Довољно сам храбар да, када бих се залагао за фашизам или расизам, то и признам. Износим многе одважне изјаве због којих ме коре. Ја сам против либерализма, против индивидуализма, против људских права као идеологије, али сам и против расизма и то је јасно. Ја то не браним. Али расизам је англосаксонски либерални конструкт заснован на хијерархији између народа. Мислим да је то злочиначки. И мислим да сада глобализам понавља тај исти злочин, јер глобалисти, либерали попут вас и људи који подржавају ваше идеје постављају за универзалне вредности оно што су једноставно модерне, западне, либералне вредности. А то је нова врста расизма – културног, цивилизацијског расизма. Ви кажете: свако ко прихвата отворено друштво је добар, сви који одбацују отворено друштво су – као што Попер наводи у поднаслову своје књиге – непријатељи отвореног друштва. Дакле, постоји нова манихејска подела, нови расизам. Они који су за западне вредности су добри, сви који то оспоравају у исламској традицији, у руској традицији, у кинеској традицији, у индијској традицији, било где, они су популисти и сврставају се у фашисте. Мислим да је то нова врста расизма.

Леви: Међу нама у ствари постоје три значајне тачке неслагања. Пре свега, када говорите о глобализацији, ви о томе имате ограничену идеју. Постоји лоша глобализација, наравно, она која представља униформизацију света. Али глобализација како је виде многи западни мислиоци, и како је видим и ја, не значи униформност, него отвореност другоме, мостове између цивилизација, нексус између култура, увоз и извоз речи, теорема и тако даље. Глобализација може бити и то. Верујте ми, на Западу су многобројни они који се за то боре.
Под два, када кажете да је вера у универзалне вредности нови облик тоталитаризма и тако даље, жао ми је, али то је кратковидо. Поента је да у свакој цивилизацији постоје сјајне ствари које су измишљене. Ваша, руска цивилизација, којој се дивим и коју поштујем, измислила је, на пример, кроз Александра Солжењицина идеју борбе против тоталитаризма. Значајно је то што је Солжењицин учинио и нико од руске културе неће отети ту величанственост. Толико је западних мислилаца покушавало да мисли о слободи против тоталитаризма, шта је она, против чега се мора борити, шта је концентрациони логор итд. Рус је успео да направи такво ремек-дело као што је Архипелаг гулаг. Ништа, нико то неће одузети руској цивилизацији. У истом смислу, и Европа је осмислила неке ствари које су на добробит читавог човечанства. На пример, једнака права између мушкараца и жена. На пример, да нико не буде мучен, окован или поробљен. То право је универзално. То је, када се исправно спроведе, напредак, побољшање за читав универзум. Али чињеница је да га је измислила, остварила филозофија која се зове филозофија просветитељства и чије је родно место Европа. Дакле, идеја није наметати образац другима. Ради се о узимању из сваке цивилизације онога доброг за читаво човечанство. Једно од тих добара из Европе је цивилизација људских права, слобода, појединачног достојанства итд. То заслужује да буде универзално. То треба схватати, осим ако сте расиста, као корисно за читаво човечанство.
Сада, да ли сте ви, господине Дугин, расиста? Драго ми је што чујем да тврдите да не волите расизам. Али нисам сигуран да сте искрени. Читао сам пре неколико дана вашу књигу Конзервативна револуција. На страни 256 говорили сте о Јеврејима. Не брину мене само Јевреји, ја сам забринут за све, али овде се радило о Јеврејима. Ви на тој страници говорите о метафизичком ривалству и рату између аријеваца и Јевреја и кажете да је то изазов, дебата не само за овај век него за сва времена. Према томе, јасно сте антисемита. И нисам изненађен јер сви које цитирате и из којих црпите инспирацију – Шпенглер, Хајдегер, који је, наравно, велики филозоф, и други – јесу контаминирани, искварени, заражени том кугом антисемитизма. Нажалост, и ви. Ваше дебате с Аленом де Беноа у Француској, ваше везе с Аленом Соралом, који је писао предговор за једну од ваших књига и који је међу лидерима француског антисемитизма – све то говори само за себе. Па како сада можете рећи да вам је расизам стран?

 

Дугин: Потпуно ми је стран. Мислим да народи имају своје анђеле, своје архетипе. Народи нису само колективна тела која су физички присутна, народи имају душу. А имамо и душу јеврејског народа којој се дивим и коју поштујем. Имам многе пријатеље у Израелу, у традиционалистичким израелским круговима који деле моја мишљења. То су Јевреји који верују у Бога. За разлику од вас који себе дефинишете као Јеврејина који не верује у јеврејског Бога. За моје пријатеље то би било потпуно антисемитски, јер су Јевреји народ Божји и то је суштина. Дакле, без Бога Јевреји губе своју суштину, своју религијску мисију, своје место у историји. Важно је да постоје разлике између народа и ја инсистирам на разлици између душа народа, између анђела народа. Али сам против било какве хијерархије и расизма. Не кажем да су индоевропска, или грчка, или европска, или немачка, или индијска, или иранска цивилизација боље, да је исламска или јеврејска традиција боља – ја мислим да су различите.
И што се тиче процеса глобализације који сте описали, да јесте онако како сте рекли, не бисмо му се противили. Да постоји дијалог у којем свако учествује – хришћани, муслимани, Кинези – те брани свој вредносни систем, да је глобализација отворена и праведна, да је заиста демократски дијалог у којем се тражи најбоље у свим тим цивилизацијама, нико јој се, верујем, не би противио. Макар јој се ја не бих противио. Али сада је то западна пројекција западних идеја о томе шта је добро, а шта лоше за универзалне вредности. Капитализам, тржишна економија, идеологија људских права, индивидуалне слободе, хедонизам, технократија. Све су то елементи западног историјског и друштвеног искуства који се пројектују на светском нивоу и то се назива универзализам. Ја сам против тога.
Што се тиче Солжењицина, и ја га пратим јер је био славенофил. Борио се против комунистичког ауторитаризма баш у корист руског народа као колективног идентитета. Ја сам против совјетског тоталитаризма, ја не браним комунизам. Осамдесетих сам био дисидент. Али попут Солжењицина, нисам пролиберални дисидент – као Солжењицин, ја сам антилиберал. Поменули сте и Херцена. Поменули сте нека имена из руске историје. Они су махом били западњаци. Етнички или културолошки су били Руси, али идеолошки то нису били, нису следили нашу традицију. Наша традиција се заснивала на потпуно другачијој антропологији и онтологији. Занимљиво је да је Херцен био западњачких погледа и емигрирао је, али се касније вратио с врло националистичким ставовима. Тургењев није, али Херцен јесте. Дакле, вођа руских западњака се, искусивши западну културу у емиграцији, вратио изразито националистичким идејама, као уосталом и многи наши дисиденти по повратку са Запада. Мислим да би требало да пажљиво чувамо те идентитете – јеврејски, семитски, исламски, руски, европски – у различитим облицима, и покушамо да нађемо нексус између њих. Да избегнемо ту симплицистичку верзију тоталитаризам против демократије. Хана Аренд, којој се такође дивим, рекла је да је тоталитаризам модеран феномен, а не традиционални феномен. Тако да, ако просто супротставимо демократију и либерализам фашизму или комунистичком тоталитаризму, то је симплицистичка верзија. Мислим да сада треба да замислимо нешто друго, нешто изнад модерне и, у том смислу, све три политичке теорије – либерализам, комунизам и фашизам – представљају идеологије које морају бити превазиђене, морамо отићи даље од њих. Али постоји и нешто интересантно код неких комунистичких мислилаца, попут Грамшија, или неких француских комуниста као што су Батај или Дебор. Има толико занимљивих мислилаца да не би требало да Батаја идентификујемо с гулагом, или Хајдегера с Аушвицом, или да инсистирамо на томе да су сви либерали злочинци који су бомбардовали Хирошиму. Морамо пронаћи нешто здраво у свим тим традицијама или, боље, да их надиђемо, да закорачимо даље од њих.

Наставак у следећем броју

(Са енглеског превео Филип Родић)

3 коментара

  1. Мала примедба Ф. Родићу за превод иначе захтевног текста.

    Руси рат против Немачке зову Вели́кая Оте́чественная война́, што ми преводимо као Велики отаџбински рат, а не Велики патриотски рат (енгл. The Great Patriotic War).

    3
    1
  2. Душан Буковић

    У овом контексту, имајући на уму масонски и комунистички-интернационалистички, противманархистички, противсрбски и противруски програм, који је остварен у трагичном двaдесетом столећу.

    У енглеском листу “Truth” (“Истина“) објављен је програмски чланак познатог европског масона и главног уредника Хенрија Лабушера (Henry Labousher) под насловом „Кајзеров сан“ (“The Kaiser’s Dream”) са географском картом новог еврпског републиканског и федеративног поретка на којој је Србија приказана као Аустро-Угарска република а, Русија као „Руска пустиња“ – “Russian desert…” (Види: Henry Labousher , The Kaiser’s Dream, “Truth”, London, England, December 1890).

    Нема никакве сумње да су подјармљени руски као и „српски“ масони и комунисти-интернационалисти спровели буржоаске, експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да их потпуно поживинче, у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства пред материјалним прогресом, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:

    „Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе.

    Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).

    Не улазећи ни у какве друге коментаре, цитирали бисмо чланак М. С. Максимовића, који је објавио под насловом „Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…“, где између осталог, стоји:

    „Из наше прошлости

    АКАДЕМИЦИ НЕЋЕ НИ КРАЉА НИ КНЕЗА – Краљ Милан Обреновић и кнез Никола Петровић нису добили потребан број гласова за чланство у Српској краљевској академији наука

    Осмог јануара 1893. године претседник Краљевско-српске академије наука Димитрије Нешић, извештава министра просвете и црквених послова Јована Ђорђевића:

    ‘да су на главном скупу Академије, 28. децембра прошле године кандидати за Академију била ова лица …’

    Шест дана касније, 14. јануара 1893, министар просвете и црквених послова, Јован Ђорђевић, упућује следећи допис:

    ‘Српској краљевској академији

    Из накнадно потраженог извештаја Академије од 8. о. м. Бр. 286 дознао сам да су међу кандидатима за нове академике била и два српска владаоца, један бивши и један садашњи и да су при избору обојица остали у мањини.

    У име владе његовог величанства (Александра I Обреновића – М.С.М.) морам приметити Академиј, да се у овом случају поступало противно и најобичнијим правилима куртоазије.

    Ако је Академија желела у броју својих чланова имати и две тако узвишене личности, требало је да њиховој кандидацији претходи:

    Прво: споразум чланова Академије, да ће тако високо лице бити изабрано не простим гласањем, већ једногласном акламацијом, а затим

    друго: пристанак тог високог лица, да ће се и примити таког једногласног избора.
    Како од овога двога ниједно није учињено, то се бојати, да је место почасти нанесена увреда двема високим личностима, од којих је једна доскора била владалац Србије и основала саму Српску краљевску академију – а друга је суверен наше једнокрвне браће, с којом нас од векова везују најтешње везе сродства и истоветности интереса и с којом стојимо и желимо свагда стајати у искреним и ничим непомућеним пријатељским односима.

    Влада његовог величанства сажаљева, што се тако што могло догодити у крилу ове корпорације, која је у првом реду позвана да унапређује народну образованост и да брижљиво отклања све што би сметало општој слози и духовној заједници нашрга народа’.

    Академици, дакле, нису хтели да приме у своје редове ни краља ни кнеза. Занимљиво је да и министар просвете и црквених послова Јован Ђорђевић, који је Академији упутио наведени прекор, није био боље среће. Три месеца раније, 15. новембра 1892. године, приликом избора за редовне чланове Академије из редова Српског ученог друштва он није добио потребан број гласова…

    Тако министар Ђорђевић, редовни члан Српског ученог друштва, које је закон укинуто 16. Новембра, није од чланова тог друштва изабран за редовног члана Српске краљевске академиије“ (Види: М. С. Максимовић, Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…, „ПОЛИТИКА“, Београд, 10. март 1991).

    1
    1
  3. Душан Буковић

    Уобличавање безбожности у Европи, давање замаха оним големим рушилачким снагама
    безбожја, извршено је кроз марксизам у свим његовим облицима, било да је реч о
    национал-социјализму, бундизму, фабијанизму, бољшевизму, фашизму, америчком кејнизму и текућем мултикорпоративном социјалистичком поретку, којег пропагирају извесни „велики изабраници и кадрови“ , идолатристи, окултисти, ритуалисти и езотеристи у дегенерисаној и безбожничкој Европи. Достојевски је пророчки сагледао суштину модерног мултикорпоративног социјализма. Он је рекао:

    “Социјализам већ по суштини својој мора бити атеизам, јер је од прве своје речи јасно
    обзнанио да је он склопа атеистичког и да сав свет намерава уредити искључиво
    на начелима разума… Социјализам није само радничко питање, него је по
    превасходству атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање
    вавилонске куле, која се зида без Бога, не зато де се са земље дође до неба,
    него да се небо свуче на земљу…”

    Све је то само је свођење биланса погрешног постављања пројекта о којем је 1877. године
    Достојевски писао:

    „Европу очекују огромни преврати, такви да ум људски одбија да верује у њих сматрајући њихово остварење као нешто фантастично. Над целом Европом већ несумњиво кружи нешто кобно, страшно и што је главно, блиско…“

    Три године касније, Достојевски је писао:

    „Европа се налази уочи пада, пада свеопштег и ужасног… Настаће нешто што се неда ни
    замислити… Крајње разрачунавање, плаћање рачуна, може се догодити и много пре
    него што би и најача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам
    стародневни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити
    као почетак свему. А како би могао бити природан, када се неприродност налази у
    основама и сакупљала се вековима…? Та неприродносрт и та ‘нерешива’ политичка
    питања морају на сваки начин довести великом, крајње расправљачком рату у који
    ће сви бити умешани… Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената
    као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом и само чека прву
    варницу…“

    Такође, Достојевски је пророчки предвидео догађаје који су настали у данашњој дегенерисаној и безбожничкој Европи, која је изгубила своје јединство и своју водећу политичку и културну улогу у свету, рекао је да ће се нови људи одрећи слободе и да ће рећи Великом Инквизитору: „Држите нас поробљене, али храните нас“.

    У овом контексту указали бисмо и на дело Освалда Шпенглера, које је објављено под
    насловом „Две Русије“, где између осталог, стоји:

    „Ми људи Зaпада смо религиозно довршени. У нашим градским душама се интелектуализирала рана религиозност већ одавна у ‘проблему’. Црква је завршила свој развитак са Тридентским сабором. Из пуританизма настао је капитализам, из пијетизма социјализам. Англо-америчке секте претстављају само потребу нервозних пословних људи, да забаве своје душе теолошким питањима. Ништа не може бити бедније од покушаја једног извесног протестантизма да своју лешину оживи трљањем са бољшевичким ђубретом…“( Види: Освалд Шпенглер, Две Русије, Библиотека
    „Хришћанство и култура“, Свеска IV, Хановер, Немачка, Септембар 1948, стр. 7-8, 41-42, 56).

    Узгред бисмо цитирали Питера Jyстинова ( Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 –
    28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег председника тзв.
    „Светске Федералне Владе“ чије се седиште налази у Њујорку у Сједињеним
    Америчким Државама ( “He was also a respected intellectual and diplomat who, in
    addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for
    UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који је објавио веома
    интересантну и инструктивну књигу под насловом „Dear me“, где дословно стоји:

    „Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог, јер чекају трећег ( “They have brought fort both Jesus Christ and Karl Marx, and have, in most cases, indulged in final luxury of following neither, whilе waiting for a third” )…

    Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за
    револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису
    били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јоффе, Литвинов, Радек,
    листа је бескрајна и ја сумњам да би Руси икад били способни да поставе такве
    идеје у праксу а да не би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у
    свету мисли…“ (Види: Peter Ustinov. Dear me, London – Boston, 1977, стр.
    257-258; Peter Ustinov, My Russia, London, England, 1983, стр. 164-165).

    Jyстинов се изјашњавао и као руски Jевреј. Био је руског, пољско-јеврејског, немачког и
    етиопског порекла — ‘“… was of Russian, Polish Jewish, German and Ethiopian noble descent…“ (Види: Sir Peter Ustinov, Wikipedia, the free encyclopedia…). Он се јавно изјасно деведесетих година ХХ века шта мисли о Србима:

    ”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.“ (Види: http://www.vijestio.com/vij…. )

    1
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *