Почетна / Друштво / Битка за сваку зграду и улицу

Битка за сваку зграду и улицу

Ослобађање Београда пре 75 година

У Београду је октобарских дана 1944. године извршена до тада највећа концентрација снага НОВЈ на једном правцу. У седмодневним уличним борбама наше јединице успешно су се користиле подршком тенкова, артиљеријом и инжињеријским јединицама Црвене армије

Ослобађање Београда у Другом светском рату представљало је сложену операцију у којој су учествовале две војске, Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ) и Црвена армија. Београдска операција је у нашој историји означена као једна од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату. Трајала од 21. септембра до 22. октобра 1944, кад је окупатор протеран до линије с које артиљеријом није могао да туче Београд.

1.287 ДАНА ОКУПАЦИЈЕ Београдска операција представљала је део опсежног оперативног плана НОВЈ и Трећег украјинског фронта Црвене армије, надовезујући се на операције у источној Србији.
Две војске објединиле су снаге 10. октобра код Велике Плане. Одлучна битка је започела два дана касније и трајала до 20. октобра 1944. године, када је Београд коначно ослобођен. Здружене јединице НОВЈ и Црвене армије нанеле су у овој операцији немачкој Армијској групи „Србија“ тежак пораз, ослободиле Београд и велики део Србије.
Битком за наш главни град окончана је 1.287 дана дуга немачка окупација Београда. То је (уз делимично Париз) био једини главни град у Европи у чијем је ослобађању са армијама великих сила равноправно учествовала регуларна национална војска, Народноослободилачка војска Југославије. Београд је по ослобођењу постао војни, политички и административни центар нове Југославије.

ПРАВЦИ НАСТУПАЊА Београдска операција обухвата заједничка дејства јединица НОВЈ и Црвене армије за ослобођење Београда. Процењујући велики политичко-стратегијски значај Србије, и посебно Београда, Врховни штаб НОВЈ је правовремено оријентисао своје главне снаге са суседних оперативних подручја (Црна Гора и источна Босна) ка том простору. Успешним дејством 1. армијске групе НОВЈ у западној Србији и Шумадији, 13. и 14. корпуса Главног штаба Србије у јужној и источној Србији и избијањем снага 3. украјинског фронта и делова 2. украјинског фронта Црвене армије на југословенско-румунску и југословенско-бугарску границу, немачке снаге на Балкану (око 350.000), посебно група армија Е која је тек почела да се повлачи из Грчке, нашле су се у тешком положају. Да би обезбедила извлачење снага с југа, немачка команда је формирала армијску групу Felbe која је требало да брани Србију до доласка тих снага, када би се формирао нов скраћени фронт на линији Дунав – Велика Морава – Западна Морава. У склопу тог плана посебну важност има шири мостобран јужно од Дунава и Саве с Београдом као значајним оперативно-стратегијским чвором и упориштем у даљој одбрани. Његовим падом не само да би биле отежане стратегијске могућности немачке Врховне команде у погледу организовања стабилног фронта јужно од Дунава и Саве већ би и врата за Панонску низију била отворена.
У таквој ситуацији је Јосип Броз Тито отпутовао 21. септембра у Москву и постигао споразум о будућим заједничким дејствима НОВЈ и јединица Црвене армије, а убрзо потом почеле су операције за ослобођење Србије које су као главни стратегијски циљ имале ослобођење Београда. Све јединице 1. армијске групе предузеле су обимне припреме за извођење ове крупне операције.
Народноослободилачка војска Југославије имала је 12 корпуса и 37 дивизија, знатан број самосталних бригада и партизанских одреда с ратном морнарицом и ваздухопловством. Наше снаге у то време представљају респектабилну војну силу – полумилионску армију ‒ која је ослободила две трећине Југославије и кренула да ослободи Србију.

ДАПЧЕВИЋ И ЖДАНОВ У ослобођењу Београда учествовала је Прва армијска група коју су сачињавали Први пролетерски корпус и 12. ударни корпус, у чијем саставу је било 9 дивизија јачине 60.000 бораца. Командант наше Прве армијске групе био је Пеко Дапчевић, а 12. корпуса Данило Лекић. Укупно с наше стране ангажоване су снаге еквивалента 9 дивизија или 30 бригада.
Од јединица Црвене армије у београдској операцији главна снага је био 4. механизовани гардијски корпус под командом генерала Владимира Ивановича Жданова. То је била покретна група Трећег украјинског фронта, убачена за продор ка Београду после преласка Велике Мораве. Корпус је бројао 17.022 борца.
У операцији са стране ЦА подршку јединицама пружао је 9. мешовити авио-корпус 17 ваздухопловне армије као и Дунавска флотила. Авијацијом је командовао генерал Владимир Александрович Судец а Дунавском флотом Сергеј Георгијевич Горшков.
С непријатељске стране оперативну зону Београда бранила је група „Шнекенбурген“ јачине 30.000 војника, којој се прикључила корпусна група „Штетнер“ која је такође имала око 30.000 војника.
У одбрану Београда биле су укључене и снаге генерала Милана Недића градске полиције, делови Српске државне страже и добровољачког корпуса и руског белогардијског заштитног корпуса укупне јачине око 10.000 војника.
Немци су Београд правовремено припремили за одбрану. Ослонцем на Авалу изграђен је спољни систем одбране, док је на прилазима граду организован одбрамбени појас који се ослањао на упоришта Чукарица, Баново брдо, Кошутњак, Дедиње, Бањички вис, Коњарник, Велики Врачар, утврђен рововима пуног профила и противтенковским упориштима. Организована је линија одбране на трговима и важнијим раскрсницама у граду, изграђени су различити бункери, где су постављена артиљеријска и друга оруђа.

НАПАД У ЧЕТИРИ КОЛОНЕ Многе улице и зграде биле су миниране или припремљене за минирање а био је направљен и план рушења важних објеката у случају повлачења (мостови и командни објекти). Најважнија упоришта била су Калемегдан с тврђавом, Теразије с раскрсницама, рејон Савског моста, Главна железничка станица, блок зграда министарства на углу Немањине, Кнеза Милоша, Сарајевске улице, затим Чукарица и Велики Врачар.
У 9 часова 14. октобра Штаб 1. армијске групе издао је заповест за напад на Београд, којом је изражена основна замисао да се расецајућим ударима главних снага с фронта пробије унутрашња линија немачке одбране, брзим продором избије на Саву у рејону Чукарице, железничког моста и кроз центар града на Калемегдан, заузме из покрета мост на Сави и раздвоје немачке снаге по деловима, а затим да се одвојене групе блокирају и униште.
Напад на град почео је 14. октобра по подне неједновремено ‒ како су пристизале поједине дивизије. Изведен је у четири колоне: правцем Булевар револуције (Улица краља Александра) – Улица 27. марта (Краљице Марије) ‒ Улица цара Душана; Бањица – Дедиње – Улица Љутице Богдана – Трг ослобођења – Улица пролетерских бригада (Крунска) – Моше Пијаде (Дечанска) – Калемегдан; Топчидер – блок зграда Војне болнице – Улица маршала Тита (краља Милана) – Кнез Михаилова – Горњи град; Баново брдо – десна обала Саве – Главна железничка станица – савско пристаниште.
Јуришне групе јединица 1. и 6. пролетерске и 28. ударне дивизије и јединица Црвене армије, уз подршку тенкова, артиљерије и минобацача, чистиле су кућу по кућу, улицу по улицу, из којих су Немци пружали снажан отпор. У тешким борбама 1. пролетерска дивизија, уз подршку делова 36. тенковске бригаде, заузела је до мрака 16. октобра Прву мушку гимназију (у Улици цара Душана) и електричну централу, избила до Народног позоришта и до угла Улице кнеза Милоша и Маршала Тита, а 17. октобра на Теразије и заузела Игуманову палату; за то време на сектору 6. пролетерске и делова 28. дивизије вођене су и даље тешке борбе око зграда министарстава у Немањиној, кнеза Милоша и Сарајевској улици; 18. октобра 1. дивизија заузела је зграду Народног позоришта и избила пред Студентски трг (Краљев трг).

РАСУЛО У НЕМАЧКИМ РЕДОВИМА У другој етапи заузет је већи део града и коначно су сломљени покушаји корпусне групе „Штетнер“ да се пробије од Смедерева и споји са снагама у Београду, чиме је била присиљена да тражи други правац пробоја. Тиме је био одлучен исход операције. Основна карактеристика ове етапе је вешто и брзо маневрисање снагама 1. армијске групе НОВЈ и јединица Црвене армије, чиме су паралисани сви покушаји Немаца са правца Смедерева да се пробију према Београду. Садејство између јединица Црвене армије и НОВЈ било је потпуно и успешно, како у оперативним тако и у тактичким размерама. Спорост у извлачењу корпусне групе „Штетнер“ и неадекватни борбени поредак у покушајима пробоја у град знатно су допринели поразу Немаца.
Крајем дана 18. октобра и сутрадан настављено је уништавање опкољених немачких јединица у рејону Авале и Врчина. Због великих губитака, у Немаца је настало расуло и масовно предавање. Поједине групе покушавале су да се пробију било куда; у једном таквом покушају погинуо је 18. октобра командант корпуса Вaлтер Штетнер. До краја дана (19. октобра) цела окружена групација је уништена.
Немци су организовали одбрану леве обале Саве са наслоном на Земун и Бежанијску косу. До подне су преко моста пребачени делови 13. механизоване бригаде, 2. моторизовани батаљон 14. механизоване бригаде, делови 211. и 214. пука 73. стрељачке дивизије Црвене армије и 1. личка и 13. пролетерска бригада 6. дивизије НОВЈ. Уз подршку артиљерије, они су избили до железничке пруге и образовали мостобран, а одмах затим као други ешелон преко моста је пребачена 22. бригада 6. дивизије НОВЈ. Око 14 часова 13. механизована бригада упућена је на Чукарицу. Око 17 часова делови 13. и 15. мех. бригаде, 3 батаљона 6. пролeтерске дивизије и делови 28. дивизије извршили су напад на мостобран немачких снага на Чукарици и до 19 час. протерали Немце на леву обалу Саве и тиме је Београд био ослобођен.
У Београду извршена је до тада највећа концентрација снага НОВЈ на једном правцу; први пут је НОВЈ заједнички изводила тако велику операцију у непосредном садејству са Црвеном армијом. Користећи се раније стеченим искуствима у борбама око насељених места, јединице 1. армијске групе одлично су се снашле и у условима борби у Београду. У седмодневним уличним борбама успешно су се користиле подршком тенкова, артиљеријом и инжињеријским јединицама Црвене армије. С великим еланом, ванредном сналажљивошћу и испољеном храброшћу, освајале су улицу за улицом, упркос врло упорној одбрани немачких трупа. Борци јединица Црвене армије показали су и у борбама за Београд све изванредне борбене квалитете стечене у дотадашњим дуготрајним тешким борбама и победама. Бориле су се и јуришале упоредо с јединицама НОВЈ, настојећи да се што пре извојује победа, али да се град максимално поштеди од рушења.

ВЕЛИКА ПОМОЋ ГРАЂАНА У борбама за Београд грађани су масовно пружали јединицама НОВЈ и Црвеној армији пуну подршку и свестрану практичну помоћ. Многи су као борци ступали у бригаде НОВЈ са оружјем које су отели од Немаца. Уочи борби за ослобођење у Београду су дејствовале три групе отпора (које је београдска партијска организација још једном формирала за борбу против немачких окупатора и њихових помагача у окупираном граду). У својим редовима имале су преко 2.000 наоружаних бораца. Својим одлучним акцијама истакла се група од око 200 активиста с Пашиног брда. Организовано је осматрање, чување и освајање важнијих објеката (водовода, електричне централе, главне поште, моста на Сави…) које је непријатељ припремио за рушење. Пожртвованим радом једна група родољуба успела је да спасе од рушења водоводну централу на Белим водама, а група из Улице Вука Караџића образовала је за борце НОВЈ и Црвене армије партизанску болницу. Спасена је и зграда Радио Београда, а једну од најзначајнијих акција Београђани су извели приликом спасавања главне телефонске централе у Палмотићевој улици. Организовано је по граду отимање оружја и санитетског материјала по магацинима, као и скидање немачких ознака на раскрсницама и путевима.
Ослобођењем Београда створена је велика слободна територија као стабилна позадина, а јединице НОВЈ преузеле су део повезаног стратегијског фронта од Драве до Јадранског мора који су самостално држале као део савезничког обруча што се стезао око Немачке. Тиме је створена могућност да се мобилишу и организују сви извори снага великог дела земље за њено коначно ослобођење. То је изазвало знатне промене у организацији, формацији и наоружању НОВЈ, што јој је омогућило да на Сремском фронту, делом својих снага пређе на фронтално ратовање. Ослобођењем Београда онемогућено је извлачење групе армија Е, која се повлачила из Грчке, најпогоднијим и најкраћим правцем преко Београда, већ је набачена на заобилазни и тешко пролазни правац преко Босне, што је било веома значајно за даље борбе у Југославији и за јужно крило општег фронта Црвене армије у будућим операцијама; београдска победа у целој земљи изазвала је нов борбени полет за коначно ослобођење земље.

ВАЖАН КОРАК У РУШЕЊУ НАЦИСТИЧКЕ НЕМАЧКЕ

Током операције ослобођена је целокупна територија Србије северно од долине Западне Мораве и источно од Велике и Јужне Мораве. Ометен је план врховне команде Вермахта о стварању фронта на источној граници Србије, угрожено је извлачење Армијске групе „Е2 из Грчке и створена је повољна основица за даље офанзивне акције. Београдска операција била је важан корак у коначном рушењу нацистичке Немачке.
Ослобођени Београд постао је седиште владе и осталих државних институција нове Југославије.
У борбама за ослобођење Београда од 14. до 20. октобра погинула су 2.953 борца НОВЈ и око 960 црвеноармејаца. Већина погинулих бораца сахрањена је на Гробљу ослободилаца Београда.
Немачке оружане снаге имале су око 15.000 погинулих, међу којима обојица командујућих генерала, и око 9.000 заробљених војника и старешина.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *