Почетна / Свет / Баук неугасле мржње

Баук неугасле мржње

Атентати који су укључили аларм за узбуну: Екстремни десничари и неонацисти све учесталије у политичкој борби потежу за претњама неистомишљеницима и насиљем, а антисемитизам поприма такве размере да се Јевреји у Немачкој, 75 година после Холокауста, опет осећају несигурно

Два су терористичка напада у кратком раздобљу, један у јуну, други у октобру ове године, због својих мотива потресла Немачку и (жестоко) протресла њену политичку сцену.
У првом атентату страдао је угледни и утицајни политичар владајуће Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), шеф градске владе у Каселу Валтер Либке (68): прво политичко убиство које је починила екстремна десница у овој земљи после 1945. године.
Укључен је аларм за велику узбуну. Насиље, очигледно, постаје облик политичке борбе, што посебно забрињава званичнике у Берлину. Министар унутрашњих послова Хорст Зехофер каже да је ово убиство аларм који се односи на све нас, на државу, а канцеларка Ангела Меркел тражи да се „неонацизам порази у корену“.

НАПАД НА СИНАГОГУ У другом, октобарском атентату нападнута је, усред бела дана, синагога у Халеу, на истоку земље, чији је „окидач“ био експлозивни, дуго пригушивани (и готово багателисани) антисемитизам: атентат с планетарним одјеком и резонанцом, иако су у њему страдале „само“ две особе, што је неупоредиво с покољима у Норвешкој (Андерс Брејвик) и Новом Зеланду (Брандон Тарант), и то изван јеврејског храма.
Још јачи аларм. Откуд толики разлог за толику, медијску и политичку, узбуну у овом другом случају? Антисемитизам је, нажалост, свуда присутан; у Француској и Белгији чак је раширенији него у Немачкој. И свуда опасан. Нигде, међутим, тако злокобно не одзвања као у овој земљи: криви за то су њена (нацистичка) прошлост и – Холокауст.

ЗАПАЉИВА АТМОСФЕРА Јавност је више од терористичког чина у ова два случаја запрепастио њихов одјек на друштвеним мрежама: одобравање и снажни аплаузи који су долазили с разних страна света. У овој „интернационали насиља и злочина“ коју окупља и обједињује – нов и забрињавајући феномен – интернет, предњачио је (бучније) њен немачки део.
Мигрантска криза 2015. године радикално је променила политичку атмосферу у Немачкој. Не само зато што је у политичку орбиту снажно лансирала ксенофобичну Алтернативу за Немачку. Променила је, такође радикално, облик политичке борбе. Уследиле су претње смрћу неистомишљеницима, лажне читуље, паљење аутомобила…
Валтер Либке је, очигледно, био жртва те атмосфере. И његове либералне политике према избеглицама. После низа претећих писама добио је метак у главу, из непосредне близине, на тераси своје куће. Усмртио га је, како ће се испоставити, припадник војног крила неонацистичке мреже „Крв и част“ – „Combat 18“ – која се залаже, и спрема, за оружану борбу (бројка 18 је комбинација слова по редоследу у абецеди која симболизује иницијале Адолфа Хитлера).

ЖМУРЕЊЕ НА ДЕСНО ОКО О каквим се мрачним и злокобним дружинама ради, јавност је сазнала и из вишегодишњег судског процеса припадницима „Националсоцијалистичке (нацистичке) илегале“ (НСУ), организације која је од 2000. до 2007. у више градова у Немачкој убила девет особа имигрантског порекла (претежно турског) и једну полицајку, починила више од четрдесет покушаја убистава, сијасет разбојништава, пљачки и паљевина. Истрага је траљаво, по некима катастрофално вођена и, веома дуго, у погрешном правцу. Све док један од чланова ове неонацистичке илегале Беате Чепе није 2011. одлучила да изађе из подземља и призна серију злочина, највећу коју су неонацисти починили после Другог светског рата.
Судски процес овој групи, која је очигледно имала широку подршку, укључујући и појединце из државних служби, јавне и (посебно) тајне полиције, вођен је од 2013. до 2018. пред судом у Минхену. Правосуђе је због овог, и других случајева, у јавности критиковано и оптуживано да „жмури на десно (десничарско) око“. А „Монд дипломатик“ је, поводом открића читаве мреже официра, полицајаца и агената Уреда за заштиту уставног поретка (тајна полиција), судија и других службеника који су „фантазирали о државном удару“ и убијању левичарских опозиционара, констатовао како је „мутна вода једног (овог) процеса“ јасно показала „колико је дубоко црв ушао у јабуку“.

УБИЦА „НИОТКУДА“ После Либкеовог убиства настала је узбуна и у полицији. Она је, укључујући и тајне службе, дошла у посед спискова политичара, превасходно локалних, лаких мета (увек су у непосредном контакту с грађанима, углавном без пратње и телохранитеља) предвиђених за „одстрел“. Политичари левичарских странака са овог списка су закаснело, после две године, обавештавани о томе и позивани (на пример у Ростоку, на обали Балтичког мора) у полицијске станице (ради заштите) тек после атентата у Каселу.
Неки од њих су се, суочени с претњама, повукли с јавне сцене и функција, други су остали на њој упркос ризицима. Такав је случај градоначелнице Келна Хенријете Рикер. Избодена је ножем приликом једног предизборног скупа, као кандидаткиња за градоначелника. Хирурзи су јој спасли главу. Статистике су, иначе, само у 2018. години забележиле 1.256 кривичних дела која су била политички мотивисана.

УСАМЉЕНИ ВУКОВИ, „ИНТЕРНЕТ ЕСЕСОВЦИ“ Шефа градске владе у Каселу усмртио је човек с дебелим полицијским досијеом. Међутим, напад на синагогу у Халеу, темпиран, смишљено, у време великог јеврејског празника Јом Кипур (у њој се у том часу налазило педесетак верника), извршио је атентатор који је дошао „ниоткуда“, за полицију „празан, неисписан лист“. Полиција није имала никаквих претходних података о двадесетседмогодишњем Штефану Балиту.
Њега је дан пре него што ће отворити ватру на синагогу, истина, прецизно „портретисао“ генерални (главни) тужилац Петер Франк. На састанку уз учешће покрајинских тужилаца и савезне министарке правде, Франк је говорио о „новој форми тероризма“ и профилу терориста: „усамљених вукова“, изолованих од спољашњег света, утонулих у паралелни, виртуелни свет опасно радикализованих на интернету и умрежених с екстремним десничарима и истомишљеницима широм Европе које повезује отровна мржња према феминизму (пад наталитета „отвара врата“ мигрантима), избеглицама и Јеврејима.
Дан касније један од тако портретисаних „усамљених вукова“, до зуба наоружан (у изнајмљеном аутомобилу нашли су се сачмара, аутоматска пушка, неколико револвера, више експлозива) у маскирној униформи, кренуо је у дуго припреман поход на синагогу, рачунајући да ће се, с много жртава, уписати на „хит листу“ коју ревносно на интернету воде екстремисти. У припреми атентата обнародовао је, преко друштвених мрежа, „манифест“ у којем је саопштио своју намеру и циљ: да убије што више оних који нису белци, а пре свега – Јевреја.
Као и Тарант, масовни убица с Новог Зеланда, Балит је на војни шлем монтирао камеру и снимао видео о свом походу који је, као у ријалитију, у „реалном времену“ могао да се гледа преко платформе „Твич“ за компјутерске игре. Сиктао је, приближавајући се синагоги, пре него што ће почети да отвара ватру, против феминизма и масовних миграција, означавајући Јевреје за узрок свих проблема и зала. Кад се зауставио, у непосредној близини синагоге, пред семафором, победоносно је констатовао како, ето, нико не рачуна са „интернет есесовцима“.
Поручио је како ће, ако не буде имао среће да наиђе на отворена врата синагоге, продрети у њу силом и „истерати пацове“ из ње. Дрвена, али добро обезбеђена врата била су затворена. Ни бацање експлозива преко зида и паљба по вратима нису помогли. Верници у синагоги су се забарикадирали и, панично, преко камера пратили помахниталог терористу. Он се, жалећи се да је „баксузан“, извињавао у видео-снимку виртуелним пратиоцима и компањонима што није успео да оствари циљ. Није престајао да пуца. Убио је једну жену која се затекла на улици и једног несрећника у киоску брзе хране, пре него што је, алармирана, стигла полиција. После покушаја бекства и драматичне потере пресечен му је пут.

НОВА СТАРА МРЖЊА Јавност је била шокирана. Политичари такође. Сериозни и у тону уздржани „Шпигл“ констатовао је да је ситуација драматична: Јевреји у Немачкој морају поново да страхују за своје животе. Канцеларка Ангела Меркел пожурила је, исте вечери, у синагогу која се налази у центру Берлина. Реч је о синагоги коју су нацисти спалили 1938, на чијој је фасади, по обнављању, уклесано „никад не заборавити“. Шеф државе Франк Валтер Штајнмајер је, потом, заједно с председником Централног јеврејског већа Јозефом Шустером посетио место атентата.
Испоставило се да је оно што се догодило у Халеу само врх леденог брега. Плима антисемитизма одавно расте, али је та чињеница често пренебрегавана. На сцени је нова стара мржња. Баук неугаслог антисемитизма (опет) кружи Немачком, у разним формама. Пиромански и хушкачки на интернету. Али и директно на улици. Прошле године је регистровано да је више од две хиљаде пута неко нападнут само због тога што је Јевреј. Уз то је ишло и учестало скрнављење јеврејских гробова и исписивање антисемитских парола на јеврејским објектима.

КИПА КАО РИЗИК Владин повереник за борбу против антисемитизма Феликс Клајн био је, суочен са свим тим чињеницама, принуђен да Јеврејима препоручи: не носите кипу, њихов (свети) верски симбол. Уследиле су жустре и опречне реакције на ову Клајнову препоруку. И у Немачкој, а посебно (жучне) у Израелу. Израелски председник Рувен Ривлин је ту препоруку оквалификовао као „капитулацију пред антисемитизмом“, уз констатацију да „Јевреји у Немачкој поново живе несигурно“.
Повереник за борбу против антисемитизма јеврејске заједнице у Берлину Сигмунт Кенигсберг не схвата Клајнов предлог као капитулацију, већ позив на опрез. Тај позив је, по њему, рекао је новинару „Дојче велеа“, сувише слаб и неспретно формулисан. Права порука антисемитизму била би да се одмах започне с мерама које ће обезбедити да „Јевреји свуда и у свако доба дана у Немачкој могу без страха да носе кипу“.
Раније споменути председник Централног већа Јевреја у Немачкој Јозеф Шустер примећује да је та упозоравајућа чињеница да су Јевреји, већ дуже време, у великим градовима изложени опасностима ако носе видљива верска обележја, стигла до „највиших политичких инстанци“. Ми се, додао је, осећамо у довољној мери обезбеђени од стране државних служби, али „агресивна политичка клима“ чини своје, осећање сигурности Јевреја „мора се проширити на читаво друштво“.

ИЗРЕШЕТАНА ДАВИДОВА ЗВЕЗДА У јавности су све учесталија питања, у Немачкој и (посебно) изван ње, откуд после 75 година од Холокауста оживљавање антисемитизма у овој земљи. „Њујорк тајмс“ је то сажео у питање: Да ли је Немачка заборавила лекцију из нацистичких времена? И утицајни немачки недељник „Шпигл“ је ударно место у броју од 12. октобра посветио овој запаљивој теми, атентату у Халеу и свакодневним изливима мржње према Јеврејима у Немачкој, уз насловну страну са изрешетаном Давидовом звездом и насловом „Никад више“, али са знаком питања.
Чињеница да забрињавајућа ситуација с десничарским екстремизмом, ксенофобијом, расизмом и антисемитизмом постаје европски проблем и феномен, о чему се расправљало и на недавном састанку министара унутрашњих послова Европске уније и експерата за безбедност у Луксембургу, не олакшава (много) ситуацију Немачкој: Немци схватају, и знају, да је њихова (историјска) одговорност у свему томе највећа и непрестана…

Један коментар

  1. Jevreji su sa djavolom tikve sadili. To nastavljaju da rade u Ukrajini. Saradjivali su sa novim Nato fasizmom protiv Rusije i Srbije, nadajuci se da ce ih nesreca mimoici i samo zakaciti omrazene Slovene. Izgleda da su se tu malo preracunali.




    2



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *