АРКТИК И НОВА „СЕВЕРНА ДОКТРИНА“ САД

Актуелна америчка политичка елита САД „изненада“ је „заборавила“ члан 234 Конвенције Уједињених нација о морском праву, који гарантује Русији право на Северни морски пут (јер се налази у унутрашњим морским водама ове државе), а који, такође, признаје Канади право на пролаз северозападом овог морског пута. Ову чињеницу Американци су почели да представљају као руску „претензију“ на нешто што јој не припада, а своју стратегију као „обезбеђивање слободне пловидбе у спорним реонима морских путева“

Борби за Арктик придружио се и амерички председник Доналд Трамп, који је изјавио да Вашингтон жели да купи аутономни регион Гренланд, а почетком 2019. године представник војноморске флоте САД Ричард Спенсер рекао је да је „актуелни задатак америчке флоте да појача моћ у арктичким водама, да отвори нове стратешке војне луке у рејону Беринговог мора и да прошири војно присуство на Аљасци“.
Све ове (идентичне) изјаве говоре да је америчка влада усагласила стратегију – нову концепцију Министарства одбране за Арктички регион, коју су назвали „Арктичка доктрина“. Тиме је замењена сада већ застарела доктрина из 2016. „Стратегија националне безбедности“, где се супарништво с Русијом и Кином око Арктика налази на првом месту.
„Северна доктрина“ САД своди се на то да се Русија онемогући у стварању Северног морског пута и да се Кина онемогући да учествује у том пројекту, како би се не само уцењивала Русија него и спречио њен економски развој (за шта се већ користи и „нови хладни рат“ и агресија санкцијама).
У мају 2019, такође на састанку с представницима држава које се граниче с Арктиком, Американци су канадском представнику јасно ставили до знања „да Канада мора заборавити своје право на северозападни арктички коридор“. Наравно, Американци се нису зауставили на „злостављању Канађана“. Кинезима су затражили да затворе станице на Исланду и у Норвешкој, да престану да улажу у инфраструктуру руског северног морског пута, а да Москва повуче армију с територије свог арктичког севера. Американци су и изненада почели да промовишу идеју да Северни морски пут мора бити заједнички, а не руски.

[restrict]

СЕВЕРНО БОГАТСТВО О томе да арктички регион прелази с неутралног статуса у простор конкуренције говоре и бројке. Американцима припада половина Арктика и та површина је прекривена ледом, док Русији припада најбољи део арктичке обале, при чему температура расте два пута брже у односу на просек раста температуре у другим регионима. Тако топљење поларне капе отвара некада недоступне воде и острва за комерцијално коришћење. Истовремено, резерве нафте и гаса у овом региону су огромне и налазишта постају доступна топљењем леда. Према урађеним проценама експерата Северним леденим океаном биће могуће пловити за 20 до 25 година (око 2040. године), а по својој вредности и геополитичкој важности превазићи ће значај Персијског залива. Овде постоји и важан проблем. Наиме, лед се не топи равномерно, тако да он диктира пут пловидбе, а то су две основе маршруте. Прва је „руска“, тј. Североисточни коридор, који је и најповољнији за коришћење и који изазива највише страха и беса код Американаца. Друга маршрута је Северозападна и пролази поред канадске обале. Обе маршруте почињу у Азији и заједно долазе до теснаца Дежнева (садашњи Берингов теснац између Чукотке и Аљаске), а потом се рачва на више страна.
Руски северни морски пут иде лево, тј. на Запад поред руске обале, а северозападни иде надесно, на исток поред обале Аљаске, а затим улази у петљу бројних острва Канадског архипелага. У близини северозападног (канадског) пута фактички нема изграђене инфраструктуре, температура је нижа, леда је више, а јединствена маршрута недостаје. Зато се из три правца (трећи иде преко Северног пола) може користити руски северни морски пут, који је и најбољи за пловидбу, јер је отопљавање најбрже, док у пределу Арктика оно није равномерно. Другим речима, северноамерички део (део САД и Канаде) има суровију климу, док руска територија врло често нема леда. Дакле, америчка „северна доктрина“ има за циљ да присвоји канадску маршруту и да руски северни морски пут учини „заједничким“.
Осим тога, Северни морски пут је важан за САД и као средство снажног притиска на Русију, јер за ову државу тај пут није само међународни логистички коридор него и унутрашњи пут чије освајање омогућава уједињење многобројних унутрашњих вода источног и северног дела државе. Воде Северног морског пута на крају омогућавају да се створи економски колосални јединствен систем који спаја територије крајњег Севера и Далеког истока, а њихов потенцијал је толики да може постати мотор развоја државе. Колики је значај Северног морског пута може се схватити ако се упореди с кинеским пројектом „Нови пут свиле“ – северни морски пут му је сродан.

НАТО ФАКТОР Уважавајући чињеницу да транспортна артерија у основи пролази по арктичким морима – Карском, Лаптевском, Источносибирском и Чукотском, тј. пролази кроз руске територијалне воде – Москва америчку „северну доктрину“ узима крајње озбиљно и оцењује је као „опасност“, јер се Северни морски пут ослања на Берингов теснац, а он дели САД (Аљаску) од Русије (Чукотка) буквално с неколико километара. На крају Северни морски пут иде обалама Норвешке, а то је држава чланица НАТО-а која излази на Баренцово море.
Није неважна чињеница да од осам приполарних чланица Арктичког савета САД подржавају шест. Четири су савезници САД из НАТО-а: Канада, Данска (укључујући Гренланд), Исланд и Норвешка, а две чланице су партнери у НАТО програму Enhanced Opportunities Partnership: Финска и Шведска.
„Северна доктрина“ САД, дакле, предвиђа „супротстављање Русији и Кини“, док у седмој тачки директно говори да „мрежа савезника и њихове могућности“ представљају „главно стратешко преимућство САД“ у конкуренцији с Москвом, која покушава да заштити своје територије.
Русија је пак послала јасан сигнал Вашингтону да не покушава да јој отме Северни морски пут, организујући 27. септембра 2019. прве у историји војне вежбе с употребом комплекса БРК „Бастион“ (обални ракетни комплекс с противбродским ракетама „Јахонт“) на Чукотки. Коришћење ових ракета постало је део „невидљивог разговора“ између две државе, јер су ракете гађале војни брод на Северном морском путу, а ракетни систем „Оникс“ (убица носача авиона) погодио је циљ на растоајњу од 200 км од обале.
Најкраће растојање између Чукотке и Аљаске (острво Ратманов припада Русији, а острво Крузенштерн – САД) износи свега 4,16 км. Уз то „Бастион“ је само формално противбродски комплекс, јер се ове ракете могу успешно користити и за погађање циљева на земљи, тј. потенцијалним војним објектима САД на Аљасци. Поред одличног оружја на страни Русије је и међународно право (најслабија карика), али и то што ова земља поред Северног морског пута има копно целом његовом дужином, што је предност која мора да подари резултат.
Колика је руска спремност да брани Северни морски пут потврђује и чињеница да од 2014. ова држава повећава војну моћ у овом делу своје територије. Поменуте године формирана је Уједињена стратешка команда оружаних снага Руске Федерације „Север“, створене су арктичке јединице, зоне противваздушне одбране, модернизована је инфраструктура из совјетских времена, изграђени су нови аеродроми, војне базе и други објекти дуж арктичке обале. Од 2019. на Чукотки су размештени различити ракетни комплекси, спаситељски центри, луке, а и нуклеарна пловећа централа (брод) за снабдевање војске и цивила електричном енергијом. Русија је почела да гради флоту ледоломаца, док се следеће године на Арктику планира довођење свих видова руске армије. На тај начин Русија показује Вашингтону да без борбе неће предати Северни морски пут.
САД већ имају податке да на рачун Арктика у Русији одлази више од 20 посто свих инвестиција (од 2014. „арктички фактор“ у руској економији почиње да расте, а према новој стратегији развоја из 2019. региона Руске Федерације до 2035. године инвеститорима се нуде нове могућности). Дакле, Русија заокружује војно присуство на Арктику грађанским пројектима који треба да инвестирају у „нове“ територије и општу схему економије.
Иако САД гласно извикују пароле да су још увек „водећа сила света“, у пракси то није тако. Наиме, Вашингтон повремено користи део арктичке територије Канаде, али јасно је да САД немају успехе упоредиве с руским, што нервира станаре Беле куће. Нервира јер су са својим савезницима Норвешком и Немачком 1990-их година у сектору руских поларних земаља радили шта су хтеле, нарушавајући норме десетина међународних закона. Сада је томе дошао крај. Москва не дозвољава да ико без њене дозволе приступи Арктику, али и сама ради на ширењу обале (гребен Ломоносов), што љути Вашингтон и нагони да даје изјаве о томе „како Русија треба добровољно да уступи Арктик, јер се очигледно силом отети не може“.
Током 20. века, као и сада, Запад је себе сматрао центром општег напретка човечанства, па је конструисао право да остатку планете намеће америчку „демократију“. Ако се тим приликама реалност није поклапала с логиком „цивилизатора“, нису били криви они, већ закони природе. На исти начин се 2019. понашају политичари САД – на састанку Арктичког савета изложили су нову „демократску истину“ која гласи: Цео Арктик је зона посебног интереса националне безбедности САД, док су остале државе „хијенске“, од којих Вашингтон мора заштити регион „због слободне пловидбе“.

 

БОРБА ЗА РЕСУРСЕ И ГЕОПОЛИТИЧКИ УТИЦАЈ

Почетком априла 2019. у Санкт Петербургу одржан је десети међународни арктички форум „Арктик – територија дијалога“. Интерес за Арктик је добио невероватне димензије, јер је после промене климе постало јасно да ће воде Арктика бити проходне за бродове (Северни морски пут) и експлоатацију природних ресурса.
Арктик обухвата површину од 21 милион квадратних километара и укључује крајине Евроазије и Северне Америке, Северни ледени океан са острвима, као и делове Атлантског и Тихог океана. Приарктичким државама се сматрају Русија, Канада, САД, Норвешка и Данска, али на овај статус претендује и Исланд, Шведска и Финска, иако немају океанских граница.
Борба за Арктик почела је још током 20. века, када су приарктичке државе почеле да истичу своја права на територије до Северног пола. На тај начин, средином 1920-их година, Арктик је фактички био подељен између САД, СССР-а, Норвешке, Канаде и Данске по секторском принципу – тачка Северног пола представља границу заинтересованих држава.
Међутим, после усвајања Конвенције УН о питању морског права 1982. ситуација се променила. У складу са усвојеном Конвенцијом приарктичке државе стекле су искључиво право на коришћење богатстава и територије, без обзира што те територије формално нису биле у саставу њихових држава.
Проблем је што САД нису усвојиле Конвенцију УН о морском праву, а Русија је 2007. године на дну Северног леденог океана поставила своју заставу, што се тумачи као акт присвајања/обележавања своје територије.
Трећи проблем су арктички ресурси. Према подацима Геолошке службе САД, под ледом Арктика има 22 одсто неистражених налазишта нафте и гаса, при чему 84 посто ресурса лежи на обали Северног леденог океана, а само 16 посто на копну. Другим речима, већина ресурса треба да припадне Русији, са чиме остале приарктичке државе нису сагласне. Русија је 2015. предала Захтев Уједињеним нацијама да јој се призна ширење граница на Арктик. Почетком априла 2019. поткомисија Уједињених нација је привремено признала да су руски захтеви оправдани, јер су доказали да Арктик представља продужетак њиховог копна, тако да Русија добија око 1,2 милиона километара нове територије, што је заједно узета територија Француске, Немачке и Пољске.
Четврто, али ништа мање важно питање је отварање Северног морског пута, чиме се морски саобраћај преусмерава на овај пут (као и профит од превоза, контроле пута итд.).
Северни морски пут и Арктик имају војностратешки значај, тако да се предвиђа да ће трећи хладни рат започети због ове територије.

[/restrict]