Аманет рахметли Алије

Програмска декларација СДА, која додатно продубљује егзистенцијалну кризу БиХ, само је модификовани наставак Исламске декларације Алије Изетбеговића из 1970. године

После објављивања Програмске декларације СДА дејтонска творевина је ушла у нову драматичну фазу свога постојања иако овај документ најјаче бошњачке партије заправо само јавно обелодањује циљеве политике коју су Странка демократске акције, али и други релевантни фактори најбројнијег народа у БиХ, водили од потписивања мировног споразума у америчкој ваздухопловној бази сада већ далеке 1995. године.

БОШЊАЧКИ КОНСЕНЗУС Јер без обзира на друге политичке разлике, за све бошњачке партије, интелектуалне кругове, као и већину обичне раје трансформација „наметнутог дејтонског монструма“ у унитарну Републику Босну и Херцеговину, у којој ће се говорити босанским језиком као симболом њеног главног народа, јесте жељени циљ, односно услов да држава крене напред.
Зато не би требало имати илузија о томе како је недавно усвојена декларација обични документ којим се изражавају планови једне – макар то била и главна – странке некадашњих југословенских Муслимана. Ова платформа јесте, формално гледано, „чедо“ СДА, међутим, њена специфична тежина – а тиме и опасност по мир у БиХ и опстанак Републике Српске – јесте у томе што око циљева овог документа постоји консензус између исламистичких и секуларно-грађанских, „десних“ и „левих“, конзервативно-оријенталних и „прозападних“ снага у бошњачком народу.
Наравно, може се рећи и да је актуелна Програмска декларација СДА само модификовани наставак Исламске декларације Алије Изетбеговића, написане 1970. године а објављене у Сарајеву две деценије касније. Човек који је жртвовао мир у БиХ како би могао реализовати постављене циљеве, није скривао жељу да у земљи у којој муслимани постану већина створи исламску државу у којој ће припадници других хришћанских народа имати статус верских мањина, дакле уживати сва она права која је „широкогруда“ Отоманска империја давала некадашњој православној и католичкој раји. Рахметли Алија није успео да до одласка на ахирет реализује све своје планове, али их је оставио у аманет страначким саборцима и осталим настављачима његовог животног дела.

[restrict]

ГРАЂАНСКИ ИСЛАМИЗАМ Главни проблем за старијег Изетбеговића и његове наследнике је у дејтонској Босни била и остала Република Српска јер је – за разлику од мање бројних Хрвата гурнутих у нежељени брак у Федерацији БиХ – због своје велике самосталности озбиљна препрека Бошњацима да из Сарајева управљају „недељивом државом“. Занимљиво је да Алија није имао поверења у државничке способности свог „малог“ Бакира, па је вођење странке оставио компромисима склоном Сулејману Тихићу. За његова вакта је, захваљујући помоћи високих представника, посао отимања надлежности мањем ентитету ишао веома добро све док трансформисани Милорад Додик, суочен са опасношћу да РС остане и без полиције, није рекао „доста“.
Преузевши, након Тихићевог одласка, кормило странке, Бакир Изетбеговић је желео да докаже да је достојан настављач „бабиног“ дела, односно да покуша да оконча посао који је Алија започео. Као што је аутор Исламске декларације својевремено настојао да се на Западу представи као заговорник „грађанске и мултиетничке Босне“, тако и творци Програмске декларације СДА нигде у тексту не спомињу исламску државу и њене вредности, већ читаву ствар стављају у обланду реформе која ће дејтонску творевину претворити у „правну и социјалну Републику БиХ са три нивоа власти – државним, регионалним и локалним“.
Када би, недајбоже, био усвојен устав за који се залаже СДА, нестали би садашњи кантони и, што је још важније, ентитети (Република Српска), док би се – у складу са оним што је записано у усвојеној Програмској декларацији – „на целој територији државе створио јединствени образовни систем“, те „афирмисао босански идентитет“ и „обнављало босанскохерцеговачко културно биће“. С нестанком „влашке творевине“ и свођењем Срба и Хрвата на националну и верску мањину, временом би се створили услови да доминантно бошњачка Босна постане и званично исламска држава, односно друштво у коме ће се живети у складу са шеријатским законима.

МЕЂУНАРОДНА РЕАКЦИЈА Шта су стварни циљеви Програмске декларације највеће бошњачке партије јасно је, наравно, свима осим потпуним политичким аналфабетама и онима који свесно, из њима познатих разлога, одбијају да виде шта се иза брда ваља. Логично се намеће питање зашто су Бакир и његови сарадници одлучили да управо сада обелодане оно што и раније није било тајна, али и да покажу како се не плаше реакција на јавно заговарање укидања дејтонског устава, који је, бар на први поглед, уживао статус недодирљиве светиње?
Врло је вероватно да су охрабрење или чак савет за овај потез добили од западних пријатеља, на шта упућује потпуни изостанак реакција или врло благе критике одговорних међународних фактора упућене на адресу мезимчета из Сарајева. Истина је да је високи представник Валентин Инцко „осудио чињеницу да је СДА одлучила да формулише своје виђење БиХ на основу концепта који очито није прихватљив за неке друге политичке опције“, као и да смо из амбасаде САД у Сарајеву не само чули „забринутост због ставова који не утичу на решавање свакодневних проблема и успоравају пут БиХ ка евроатлантским интеграцијама“ већ и упозорење да се „свака промена унутрашње организације БиХ мора усвојити у складу са поступком утврђеним уставом“. Индикативно је, међутим, да су – за разлику од неких ранијих реакција на далеко бенигније потезе Бањалуке – међународни фактори овај пут свесно избегли да читаву ствар јасно назову грубим кршењем Дејтонског споразума и кривцу запрете увођењем санкција, односно изношењем његовог греха пред Савет безбедности на Ист Риверу. Предлагачи Програмске декларације су заправо благо укорени само због форме, али не и садржаја документа који за глобалистичке центре моћи уопште није неприхватљив.

ДЕМОГРАФСКИ ПРОБЛЕМ Изетбеговић и његови саборци имају дакле, засад, прећутну подршку утицајних заштитника за ревизију Дејтона, али се суочавају с нимало лаким задатком да пронађу начин да кроз „легалну уставну форму“ реализују своје јавно обелодањене циљеве. Познато је да у Сарајеву већ дуже времена играју на демографску карту, рачунајући да ће мали наталитет и пражњење територије РС одласком многобројних становника створити нову ситуацију на терену у којој мањи ентитет више неће моћи да брани своју посебност у БиХ. Ова опција, међутим, не само да не може да се реализује у релативно кратком временском периоду него њено спровођење угрожава чињеница да и многи млади Бошњаци напуштају државу. Због тога се, као њихова замена, свесно у дејтонску творевину пропуштају бројне избеглице исламске вероисповести, а није, наравно, случајно што из главног града БиХ упорно стижу захтеви да се неки од ових људи сместе у центре на територији РС.

ВОЈНО РЕШЕЊЕ Не треба, нажалост, пренебрегнути ни могућност да се Бакир Изетбеговић, уколико претходно за то обезбеди зелено светло из Вашингтона, одлучи да покрене ограничену војну операцију која би променила стање на терену и задала смртни ударац Републици Српској. Да у Америци, тачније речено у круговима „дубоке државе“, има заговорника овог начина решавања проблема, индиректно је недавно наговестио Јануш Бугајски, виши саветник Центра за анализу европске политике. Говорећи о ситуацији на простору некадашње Југославије, саопштио је како „не може да замисли нови рат на Косову“, али је истовремено злослутно оставио могућност да „због великог утицаја Русије на Републику Српску поново дође до оружаног сукоба у БиХ“.
Није никаква тајна да Бошњаци имају формирану паравојску, односно да у случају упада у Републику Српску рачунају на повратнике с ратишта у Сирији који су се борили на страни Исламске државе, као и на вехабије из „џемата“ лоциране на територији близу границе мањег ентитета. Босанским „патриотама“ не недостаје ни оружја пошто је, вољом западних сила, на простору Федерације БиХ остало да ради шест фабрика наоружања и муниције, док у Републици Српској нема ниједне овакве творнице.

ДОДИКОВ ПОЗИВ Опасности од „сценарија“ војног пресецања РС на више места свестан је, наравно, и Милорад Додик. Зато је – пре састанка који су сви релевантни политички фактори из Српске имали у Београду с Александром Вучићем – саопштио „како смо од Србије тражили да нам, у ситуацији да то буде потребно, помогне у оспособљавању наших безбедносних јединица, јер не треба бити наиван“. Додик је, такође, уочи разговора у којима су учествовали и лидери опозиционих партија из РС, Мирко Шаровић (СДС) и Бранислав Бореновић (ПДП), најавио да ће од својих саговорника из матице тражити да се „јасно поручи како је било какав напад на било коју српску заједницу, а поготово на Републику Српску, напад и на Србију“.
После разговора Вучић је позвао све стране у БиХ на смиривање тензија и настављање дијалога: „Било какав сукоб значио би економски крах за све нас. Мој позив је апел Србима зато што нам је мир потребан као хлеб насушни. Србија је дужна да чува поредак успостављен Дејтонским споразумом. Дејтон се може мењати само вољом сва три народа. Проблеми се морају решавати дијалогом. А Србија ће бити уз свој народ, нећемо поновити оне односе које смо имали некада и који су нас коштали много живота и људи.“
Из ових речи председника Србије, односно чињенице да се Вучић није јавно изјаснио о споменутим Додиковим захтевима, неки су пожурили да извуку закључак да званични Београд неће пружити тражену безбедносну помоћ Бањалуци, те да ће у случају евентуалног бошњачког напада на РС реаговати исто онако како је учинила некадашња СР Југославија приликом хрватске „Олује“ у Републици Српској Крајини. Мада је сасвим разумљиво што би се многи осећали сигурније да су од првог човека Србије чули јавно обећање да ће матица бранити браћу преко Дрине, изостанак тих речи не мора да значи да ће, у случају да дође до најгорег, држава коју он води дићи руке од Републике Српске и препустити је њеној судбини. У политици су од изговорених и прећутаних речи, ипак, важнија конкретна дела, а јавност ће можда једног дана сазнати да ли су се и шта Вучић и Додик договорили о осетљивим темама које по правилу у спадају у државне тајне. Наравно, било би најбоље уколико се најодговорнији људи у обе српске државе не нађу у искушењу да морају да реагују на изазов који је, засад, само претња оних којима не одговарају мир и дејтонско уређење БиХ.
Милорад Додик је на седници Главног одбора СНСД-а најавио да ће – у случају да СДА покуша да спроведе замисли из Програмске декларације у дело – Република Српска одговорити тако што ће, у складу са актом о грађанским правима и слободама који се налази у уставу БиХ, активирати своје право на самоопредељење. Пошто су свесни односа снага на међународној сцени, лидер РС и његови сарадници желе да, пре овог изнуђеног крајњег потеза, покушају да реше проблеме у оквиру дејтонског устава. У том смислу би Скупштина РС требало да формира делегацију која ће кроз дијалог с колегама из парламента Федерације БиХ настојати да постигне договор о враћању отетих изворних дејтонских надлежности (одбрана, правосуђе, индиректни порези) властима у Бањалуци.
Шансе да се нешто тако оствари су минималне, па зато треба очекивати даље заоштравање политичке ситуације у БиХ, те притиске и уцене Сарајева које ће, у сарадњи са западним пријатељима, настојати да оптужи руководство РС за пропаст Дејтонског споразума и неформирање заједничких органа БиХ. У тој игри значајну улогу би могле да добију опозиционе партије из РС које су, додуше, формално осудиле Декларацију СДА, али својим практичним деловањем (одбијањем да напусте Савет министара БиХ у техничком мандату) не показују спремност да пруже конкретан допринос одбрани озбиљно угрожене Републике Српске.

[/restrict]