Александар Б. Ђикић – Борба за Косово је трајни глагол

За разлику од првих десет година након рата, када нисте смели без војне или полицијске пратње да се крећете Косовом, данас то можете. Опрезно, али можете. Али зар је то стандард у Европи 21. века?

Понекад, чини ми се неправедно, живот Срба на Косову и Метохији сагледава се кроз призму севера Косова. Пред много другачијим изазовима налазе се Срби у Каменици, на Шар-планини, у Ораховцу и Гораждевцу. Нигде није сјајно, али ипак живот Срба на северу има некакве обрисе нормалног живота, док у другим деловима то не постоји. У Ђаковици је, рецимо, стање најтеже. Ту ни данас, 20 година након рата, Срби не могу да се слободно крећу, а камоли да живе. Многе су српске куће спаљене и порушене, а ако и нису, онда су узурпиране; административне препреке да Срби поврате своја имања су непремостиве; гробље је девастирано, у цркви у Ђаковици обитавају три старице о којима бригу води монаштво манастира Дечана, као и Срби из Велике Хоче. Уопште за Ђаковицу се може рећи да је најтамнија тачка на мапи Европе – каже у разговору за „Печат“ др Александар Б. Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице.

Академска заједница у Београду отворила је круцијалну за овај тренутак дебату на тему реинтеграција или разграничење. Живите и радите на Косову. Која је исправна платформа за даљу борбу и колико простора у задатим околностима имамо?
У питању сте употребили кључну реч: борба. Основна грешка политичких елита у Србији је што свака за себе мисли да ће за свог мандата или преко ноћи решити тзв. „проблем Косова“ (мада, по мени, Косово и Метохија нису проблем него почаст). Борба за Косово је процес, трајни глагол и она је трајала и док нисмо имали државу, па би морала да се одвија и данас, и сутра, докле год Срба има. Околности су тешке, али су биле тешке и у 17, 18, 19. веку, па се борба водила. Косово је срж нашег националног идентитета. Ми се једноставно за Косово морамо борити сваки дан и непрестано. „Крст носити нама је суђено“, што би рекао велики Његош. Ко год заговара идеју предаје, издаје и друге нечасне радње, директно заговара гашење или нестајање наше нације.
Колико смена на политичкој сцени Косова после недавно одржаних избора може да се одрази на положај Срба, те како ће она утицати на даљи ток преговора Београда и Приштине? 
На власт у Приштини дошли су први пут представници албанске политичке елите која се деценијама, још од својих студентских дана залаже за уједињење Косова с Албанијом. Њихово политичко деловање код албанског бирачког тела обележено је јавношћу рада. Они су се трудили да у дубоко корумпираном косовском друштву буду „поштени“. Е сад, једно је бити „поштен“ у опозицији, а друго на власти. Они су се обавезали да ће објављивати о чему се и шта преговара у Бриселу, Вашингтону и на другим местима. Да ли ће то моћи, то је велико питање. Запад ће и даље инсистирати на тајности процеса, а зна се ко се на Косову слуша. „Самоопредељење“ ће свакако морати да ублажи реторику и да своје деловање усклади с интересима спонзора косовске „независности“. Ту постоји опасност да разочарају своје бираче, па самим тим и будућност свог покрета. Извесно је да је дошло до мирне транзиције власти на изборима. Са жаљењем можемо да констатујемо да су у том погледу далеко одмакли од Београда.
Колико је исправно поређење победе Српске листе на недавно одржаним изборима с јединством Албанаца у борби за независност од Србије?
Трудим се да схватим у чему је победа Српске листе, али ми не иде од руке. Тачно је да је освојено десет тзв. загарантованих мандата у Скупштини, али то је све. Убудуће СЛ неће партиципирати у власти, тако да ће по свему судећи изгубити два министарства а задржати једно, и то оно загарантовано. Поређење с јединством Албанаца је неспретно, нетачно и површно. Албанско јединство је грађено деценијама и оно је постало modus vivendi. Оно је помирило све несугласице: племенске, верске, социјалне, помирило крвне освете … и заживело је изнутра. Оно што код Срба „греје“ изнутра, што их покреће су вера и Црква, а не политичке партије, покрети, па ни Српска листа. Победа једне политичке партије (мада је и даље нејасно у чему се састоји та победа), ма о којој је реч, не значи победу националне идеје. То је ипак само партијска победа над неким другим партијама. 
Имајући у виду незнатан број католика који живе на Косову и Метохији, како објашњавате наглашени интерес Римокатоличке цркве за мисионарење на овој територији?
Нека кретања која се могу приметити указују на појачану активност Ватикана. Без обзира што Ватикан као држава формално није признао Косово, стање на терену говори нешто друго. Не тако давне 1999. године, на Косову а нарочито у Метохији било је око 50 католичких цркава, данас их има преко 300. Број католика се сигурно није ушестостручио. У центру Приштине подигнуте су огромна катедрала Мајке Терезе и три католичке цркве. Истовремено власти у Приштини упорно раде на томе да се сруши оскрнављена православна црква Христа Спаса, која се налази на 200 метара од поменуте катедрале. Католичке цркве ничу и где католика никад није било, као у Дреници, на пример. Недавно смо имали инцидент са одржавањем католичке мисе на темељима саборног храма Св. Николе у Новом Брду, што је не само покушај скрнављења православног верског објекта него и покушај ревизије историје. Ако погледате имена која носе данашње младе генерације Албанаца, ретко ћете наићи на исламска имена, као што је некад било. Данас албанска деца носе западна имена, или у најбољем случају нека староилирска. Па ето, ни лидер „Самоопредељења“ се не зове Мустафа него Аљбин.
Да ли тече процес исељавања Срба…?
Нажалост, да. Пре свега 20 година ми нисмо успели да вратимо барем већи део од 250.000 избеглих Срба, нисмо успели да заштитимо њихову имовину, државну имовину итд. И поред знатних средстава које држава издваја, до процеса повратка није дошло. Резултат тога је несигурност Срба који су ове две деценије опстајали, и природно је што поготову млади одлазе. Много је узрока, али је основни несигурна будућност. Жалосно је што је у централној Србији у порасту једна аутошовинистичка теза да Срби одлазе зато што „од Шиптара узимају баснословне новце“. Ко такве тезе лансира, то не знам, али пријатељ сигурно није. „Од добра се јошт бјежало није“, што би рекао велики Његош.

3 коментара

  1. unutrašnji dijalog

    Aleksandar Džikič: Borba za KiM – trajni glagol / Odličan članak

    BORBA ZA KiM Dugačak je put, a vreme prolazi. Mnoge višedecenijske šanse su propuštene, a sadašnje vlasti ne izvlače pouke iz toga. Kako da se narodu, patriotskim snagama, ugradi optimizam:
    Kada se zna da je Briselski sporazum (predaja teritorije) Srbija prihvatila po diktaturi jednog čoveka, sve sporazume prihvatila isto (po diktaturi): Ugašene državne institucije Srbije na Kosovu, postavljena carinska granica, Srbi integrisani u albanske institucije…? Prvi potez je:
    — Prekinuti ili zamrznuti Briselski sporazum – predaju KiM (dok još nije pronadjen “kompromis” o normalizaciji da Kosovo udje u UN, i Kosovo istorijski preda Albanskim muslimanima);
    — Da Srbija vojno-politički-patriotski ojača:
    — Da Srpska Pravoslavna Crkva ima nacionalno, versko, političko pravo da ramnopravno učestvuje u odbrani integriteta i suvereniteta Srbije, i bitnih nacionalnih interesa (demografska politika…) zajedno sa državnim organima. Primera radi, na KiM džamije imaju 100% versko-ideološki uticaj na albanski-šiptarski narod, neometani od albanskih političara – zato imaju stoprocentno nacionalno-versko jedinstvo po svim pitanjima, teritorije… Za razliku od srpskog naroda koji je nejedinstven po svim osnovama, a SPC blokirana da utiče na jedinstvo srpskog naroda, blokirana političkom diktaturom i cenzurom;
    — Da se medjunacionalni, medjuetnički i medjudržavni odnosi vode isključivo na principima “pariteta i reciprociteta” u svim domenimaa društvenopolitičkog života: demografskoj politici, mešovitih brakova, slobodi kretanja i naseljavanja (Albanci se naseljavaju po Srbiji… a nijedan Srbin bez i sa porodicom za 50 god nije otišao da živi u šiptariju na Kosovu. tako je sa trgovinskim radnjama, mešovitim brakovima, krivičnim delima nad Srbima: asimetričan multikulturalizam. …

    AKADEMSKA ZAJEDNICA otvorila debatu na temu: Reintegracija ili razgraničenje? Reintegracija, kakva? Ako je Briselski sporazum svršen čin sa carinskom granicom? Vučićev “neformulisan” zahtev na razgraničenje (drugi izraz za demarkaciju, prethodni Tačijev zahtev) je propao za sada (zamka: da se prihvate integrisani prelazi u carinsku granicu po Briselskom sporazumu, kao što je i Briselski sporazum prihvaćen od Srbije bez dostave javnosti i skupštini na debatu)?

    SRPSKA LISTA – pobedila Srbe koji su protiv Brielskog sporazuma – predaji teritorije KiM? Videćemo na predstojećim parlamentarnim izborima Srbije da li će, na poziv Vučića, Srpska lista da glasa, a glasačke kutije da se prennose van Kosova u Vranje i Novi Pazar na brojanje, kao što je bilo i za izbor predednika Srbije Vučića, glasačke kutije prebrojavane van Kosova (jer je Kosovo dobilo državu po Briselskom sporazumu, a kosovski Srbi mogu da glasaju samo preko konzulata u Prištini, kao dijaspora). Ceo srpski narod hoće da nema granice i prepreke ali je rampa Brisel. sporazum? Pitanje:
    ZAŠTO SE 250.000 raseljenih kosovskih Srba u Srbiji ne vode kao stanovnici Kosova kada se pozivaju da glasaju na Kosovu, nego služe za manipulaciju: Tačiju da daju legalitet i legimitet državi Kosovo po Brisel. sporazumu, a Vučiću veći procenat glasova i popularnost kako je navodno sačuvao suverenitet Srbije?

    PROCES ISELJAVANJA SRBA traje, u kojoj meri, prikriva se statistika. Govorilo se da su privremeno raseljenih 250.000 Srba a ostalo 150.000. Koliko ih je sada, koliko se od 2013 do danas iselilo, o tome se ćuti, nema statistike? …

  2. unutrašnji dijalog

    Nastavak / unutrašnji dijalog

    BORBA ZA KiM je istovremeno i borba za Srbiju. Pored KiM, drugi najveći problem je
    BELA KUGA u srpskom narodu. Od 50-tih god. naovamo su preduzimane neadekvatne-kontradiktorne mere za natalitet po kriterijumu: Prosek plate-primanja po počlanu domaćinstva, drugim rečima po broju dece: Srbi sa 1-2 dece zbog visokog proseka skoro nisu imali pravo na dečji dodatak. A porodice sa 3-4-5-7 dece (kad podele platu na broj članova porodice, uglavnom Albanci, Romi, Bošnjaci…) uvek su primali dečje dodatke. Takva demografska politika je podsticala enorman natalitet na Kosovu i albanizaciju-islamizaciju teritorije.

    Državna politika:
    DEMOGRAFSKI SAVET za finansujski podsticaj radjanja, protiv bele kuge (predsednik Saveta Aleksandar Vučić), formiran prošle god. doneo REŠENJE za finansijski podsticar radjanja: … za 3 dete 12,000,oo din svakog meseca, za 4 dete 18.000,oo din, a od pre mesec dana i za 5 dete 18.000,oo din, obavestila Djukić-Dejanović(!)? Takva politika najviše podstiče radjanje kod Albanaca, Roma… sa nadprosečnim natalitetom, a kod Srba vlada bela kuga? Od naroda zavisi natalitet. Zašto narod nije pitan i nije imao učestvo u donošenju odlike-rešenja (vlada cenzura), nego Vućić diktatorski rešava Kosovo, rešava demografsku politiku (belu kugu)? Uopšte nije uzimao u obzir nacionalnu, versku, ideološku, tradicionalističku “kulturu” naroda koja odredjuje natalitet (na primer šiptarsku-albansku separatističku ideologiju da se “albanizacijom” otme teritorija: takav model podstiče i druge separatizme kada mogu i kada vide da je Srbija pasivna i uspavana)?

    PREDLOG:
    FINANSIJSKI PODSTICAJ RADJANJA – po bračnom paru, a ne po broju dece. Primera radi, ubuduće, svi novosklopljeni brakovi Srpski, Albanski, Romski… da dobiju isti finansijski podsticaj kroz dečji dodatak, ma primer: za prvo dete 5.000,oo din, ako imaju drugo dete plus 5.000,00 din = 10.000,oo din. – to je LIMIT za održavanje prirodnog priraštaja, ko hoće veći broj dece neka ih sam izdržava.
    ZNAČI, svaki bračni par (Srpski, Albanski, Romski…) dobija isti finansijski podsticaj – to je ramnopravnost, jednakvost! Dosadašnja demografska politika je diskriminatorska prema Srbima i ostalima koji imaju nedovoljan natalitet (belu kugu). Demografska politika finansiranja PO BRAČNOM PARU smanjiće opterećenje državnog budžeta?

    SRPSKI FOND za podsticaj radjanja protiv bele kuge: Srbi-srpski narod internim aktom, u koordinaciji sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom, dijasporom, simboličnom članarinom i dobrovoljnim prilozima Srba – formira SRPSKI FOND za podsticaj radjanja protiv bele kuge: svakom rodjeenom srpskom detetu (1-2-3-4…) – da se odredi dodatni dečji dodatak? Nacionalne manjine sa nadprosečnim natalitetom ako hoće “enormni” natalitet neka formiraju svoje fondove za podsticaj, zašto da ih Srbi u tome pomažu čime ih dovode u položaj siromaštva i nerazvijenih?

    OBRAZLOŽENE: Zbog uticaja zapadne kulture i standarda (modernizma), političko-ekonomsko-socijalne pozicije, u srpskom narodu je podstaknuta bela kuga. Ja u široko okruženje vidim brojne mladiće-devojke 30-40 god koji se ne žene, ne udaju. U ogromnom broju roditelji nemaju uticaja na takvo stanje (ubedjivanje). Malobrojni koji se reše na ženidbu, udaju… imaju 1 do 2 dece, ne pada im na pamet više, 3-4-5… dece (tako je u celoj Srbiji)? Da postoi sistemsko (državno, i interno-srpsko kroz SRPSKI FOND) rešenje, mnogi novoformirani srpski bračni parovi bi bili “sigurni” da imaju “finansijsku sigurnost” za radjanje više dece, a i roditelji bi ih podsticali jer će imati sigurnost-budućnost?
    Promera radi, Kina je 30 god imala ograničenje radjanja, samo jedno dete po bračnom paru, ko ima više taj je plaćao porez. Od pre neke godine je Kina ukinula “ograničenje” (ubedjen sam, zbog toga što se širi, ima ekspanziju na kinesku teritoriju)? …

    Može li Demografski Savet da ima uvid na moj “predlog”, i izrazi svoj stav, bez cenzure?

  3. (nastavak)

    Na kraju teksta: (ispravka, ispuštena reč “islam”) … Kina ukinula “ograničenje” (ubedjen sam, zbog toga što se ISLAM širi, ima ekspanziju na kinesku teritoriju)?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *