Земанов завет

Изјава чешког председника Милоша Земана да ће покренути поступак за повлачење признања назовидржаве Косово усталасала је политичке духове у Европи, па и шире, а пошто је само једна од многих сличних изазвала је и наду у настанак званичне политике неке нове Европе

Да реалну политику често прате нереалне хиперболе, највише захваљујући таблоидном тумачењу неких политичких потеза или домишљатих предлога и анализа оних од којих скоро ништа не зависи, уверавамо се скоро сваки дан. Не искључује то ни тако озбиљне проблеме као што је Косово и Метохија.

ИЗЛАЗ НА МОРЕ Један од најновијих таквих примера је и изјава Грегорија Коплија, директора вашингтонског Института за стратешке студије, дата у интервјуу бијељинској телевизији БН, да би Србији требало да буде враћен део Косова и Метохије са већинским српским становништвом, као и да наша земља треба да добије коридор до западне Албаније како би добила излаз на море. Ова Коплијева изјава произвела је еуфорију у српским медијима и доживљена је као врхунац неких нових ветрова, боље рећи политика према Балкану и његовом суштинском проблему – Косову и Метохији.
„Када би се Србији вратио онај део Косова и Метохије где је већинско српско становништво, и када би био направљен коридор до западне Албаније, како би Србија добила излаз на море, што је амерички председник Труман и захтевао 1919. године, онда бисмо имали добитну комбинацију између Србије и Албанаца, било оних са Косова, било оних из Албаније. Е сад, пошто комуникације готово да и нема између Приштине и Београда, мислим да ту треба активно да се укључи међународна заједница, вероватно САД, које би на тај начин показале своју снагу, моћ и престиж овде на Балкану“, казао је Копли гостујући у „Дневнику 2“ телевизије БН.
И не би то било спорно само због грешке коју је Копли направио, приписујући поменути предлог председнику Харију Труману, а мислећи на њеног правог аутора Вудроа Вилсона и његових чувених „четрнаест тачака“ које су фигурирале уочи мировне конференције у Версају 1919. године (где се у тачки ХI говори да Србији треба да се омогући слободан и безбедан излаз на море), да то у данашњим политичким условима не представља пуку илузију, макар и пожељну, коју је српски министар иностраних послова Ивица Дачић прокоментарисао тако што је рекао да се таквој идеји не би супротставио иако је за сада није било на преговарачком столу и „да би се у том случају радо окупао у Скадру“.

[restrict]

НОВИ БАЛКАНСКИ ВЕТРОВИ Ипак, и без улажења у историјске детаље предлога од пре сто година, а који сигурно није на прави начин искоришћен, што због става осталих великих сила што због пројугословенске политике коју су Срби штедро заступали, све више смо сведоци неких „нових ветрова“ о питању најважнијег балканског проблема које не треба потценити ни запоставити без обзира на њихов, тренутно, минорни домет. У политици се ионако ништа не решава „преко колена“, већ се до циља стиже стрпљивим и упорним корацима. Позитивни моменти на том путу су само додатни ветар у леђа да се не поклекне и не капитулира, већ да се истраје на том путу ма колико он био дуг и пун непредвидљивих препрека.
Сигурно је један од таквих момената званична посета чешког председника Милоша Земана Београду и његова изјава да ће инсистирати да његова земља размотри признање независности Косова. Не скривајући да искрено воли Србију, Земан је још уочи посете, говорећи за алтернативни портал „Парламентњи листи“ казао: „Не заборавите да је Косово одбила да призна Шпанија са каталонском мањином. Кипар из сличних разлога. Словачка са мађарском мањином. Биће то тешко да се издејствује. Али, понављам, не искључујем да ће једном до тога доћи. Ипак, ратни злочинци не би требало да воде било коју земљу у Европи.“
Без обзира на то што Земан нема овлашћења да повуче чешко признање самопроглашене независности Косова, његова изјава има политичку тежину јер показује солидарност са српским народом у не баш занемаривом сегменту чешког друштва.

ЧЕШКО ПРИЈАТЕЉСТВО Већ дуже време међу европским земљама које су признале независност Косова Чешка фигурира као прва која би могла да повуче признање. Уз принципијелне разлоге које је поменуо и сам Земан, шира солидарност чешког друштва ослања се и на дубоко пријатељство два народа које датира још из Аустроугарске монархије.
„Постоји једна дубока традиција љубави Чеха према Србима. Милан Кундера, чувени чешки писац, рекао је да је добио српско име из љубави његових родитеља према српском народу“, навео је историчар Предраг Марковић у разговору за „Спутњик“, и указао на однос Чеха према Србима још у Првом светском рату, када су Чеси били међу онима који су избегавали да се боре против Срба.
Такав однос утицао је и на дипломатску сарадњу и формирање Мале Антанте између два светска рата. Тај савез чинили су Румунија, Чехословачка и Југославија са циљем обезбеђивања мира у овом делу Европе. Томаш Масарик, први председник Чехословачке, како подсећа Марковић, био је најближи пријатељ тадашњих српских државника и за време његове владавине (1920–1935) постојала је узајамна подршка у борби малих словенских народа за независност и ослобођење.
Не треба заборавити ни период добрих односа после Другог светског рата и југословенску подршку Чехословачкој 1968. године приликом интервенције Варшавског пакта. И у последњим годинама наглашава се традиција чешких државника који подржавају Србе, попут Вацлава Клауса и, сада, Земана. Ту слику квари Вацлав Хавел и његов веома лош однос према Србима, упркос чињеници да су му позоришни комади играни у Београду док је још био у затвору. Или, како каже Марковић, „у најтежем периоду његовог живота Београд и Србија су помогли Вацлава Хавела, а он је то, кад је постао председник, заборавио“.

САМИТ У ПРАГУ Тако је Земан извршној власти у Прагу наметнуо задатак коме се она баш и не радује. И то уочи самита премијера Вишеградске групе којем је требало да присуствују и премијери Западног Балкана. И док је српска премијерка Ана Брнабић отпутовала на самит у престоницу Чешке, представници самопроглашеног Косова су своје присуство отказали, немушто наводећи као разлог Харадинајеве обавезе везане за предстојеће изборе, мада је свима јасно да је главни разлог изјава чешког председника Земана и његова најава иницијативе за повлачење признања Косова као државе.
Није помогла ни званична изјава Владе Чешке, у коме Министарство спољних послова Чешке наглашава да је та земља признала Косово „у потпуности и неповратно“, и навело да се никада до сада није десило да Чешка повуче неко признање. Баш као ни изјава премијера Андреја Бабиша, који је казао да ће причати о томе са Земаном и председницима оба дома парламента на састанку о координацији спољне политике за месец дана, али да не види разлог да Чешка мења свој став према признању Косова.
Па ипак, у Прагу су многи подржали изјаве Милоша Земана, а нарочито опозициони чешки конзервативци, одајући тако признање и њему и Вацлаву Клаусу као доследним противницима признавања независности Косова јер су обојица, као шефови држава, блокирали именовање чешких амбасадора у Приштини па су дипломатски односи од признања 2008. године остали на нивоу отправника послова.

Жаклин Настић, портпаролка немачке странке Левица (Die Linke)

ШИРЕЊЕ ПОДРШКЕ Гласови из Чешке нису и једини гласови у Европи који се не слажу са званичном политиком својих земаља према нашој јужној покрајини. Досад су такви ставови припадали екстремној десници из Аустрије и Немачке, да би ових дана подршка Земану стигла и с левог европског политичког спектра.
Жаклин Настић, портпаролка немачке странке Левица (Die Linke), наиме, подржала је расправу коју је покренуо чешки председник о повлачењу признања, јер је „независно“ Косово „успостављено кршењем међународног права и од стране криминалаца“, известио је приштински дневник „Зери“. „Косово тренутно не признају многе чланице УН. У последње две године, десетине земаља су повукле признање“, прецизирала је Настићева и, преносе медији, додала да је Косово после бомбардовања НАТО-а „одвојено од Србије и да њиме тренутно управљају лидери који су умешани у ратне злочине“, те да, „као што је рекао Милош Земан, таква држава не може бити део демократске заједнице“.
Све је више таквих гласова не само од стране партија без већег политичког утицаја већ и оних које очекују да постану европски мејнстрим, попут француског Националног окупљања Марин ле Пен или италијанске Лиге Матеа Салвинија.

Ласло Трочањи, нови европски комесар за суседство и проширење

ИЗБОР ЛАСЛА ТРОЧАЊИЈА С „новим ветровима“ је дошао и нови европски комесар за суседство и проширење. Ако је Приштину шокирао избор шпанског министра спољних послова Жозепа Борела за новог шефа европске дипломатије, иначе великог противника сецесије, па и косовске, неће их радовати ни избор мађарског министра правосуђа Ласла Трочањија за новог европског комесара за суседство и проширење. Они су се надали Хрватици Дубравки Шуици, европосланици и осведоченој кочничарки Србије на њеном европском путу.
Да ли новоизабрани функционери ЕУ наговештавају заокрет ове организације ка „популизму“ који се у њој досад доживљавао као главни непријатељ? Или је у питању покушај спасавања брода који, у досадашњем облику, полако и неумитно тоне.
Избор бившег мађарског министра је добра вест, јер и Будимпешта и Трочањи здушно подржавају интеграцију Србије у ЕУ. Изузетно је одан мађарском премијеру Виктору Орбану, а заједно с њим је велики заговорник проширења ЕУ, нарочито када је Србија у питању. Чак је и премијер Орбан рекао да би му, да је Србин, било драго што је Трочањи изабран за комесара, док је председник Александар Вучић истакао да је „веома важно да је неко из региона изабран, неко ко има балансиран приступ и ко је пријатељ региона и неко ко је све само не непријатељ Србије“.

ВУЧИЋ У ВАТИКАНУ У контексту ових догађања треба сагледати и један од аспеката посете председника Вучића Ватикану и његов сусрет с папом Франциском и државним секретаром Ватикана, кардиналом Пјетром Паролином.
Иако су односи Србије и Ватикана оптерећени значајним историјским догађајима и неслагањима Српске православне цркве и Свете столице, што је и један од разлога папиног недоласка у Србију, данас је на делу опште побољшање односа између Ватикана и Београда, нарочито када се има у виду да Ватикан није признао Косово и да је, како је за РТС рекао бивши амбасадор Србије при Светој столици и при Унеску Дарко Танасковић, свака држава која не признаје Косово важна, а нарочито Света столица која и као држава ужива велики углед и морални ауторитет у католичком свету.
Утицај Ватикана се већ пословично мистификује његовим тајним везама у политици, које Танасковић донекле оправдава тврдњом да се и иначе многе ствари у свету дипломатије одвијају иза кулиса, а да Ватикан у томе има велику традицију.
Без обзира на то што је данас његов утицај нешто мањи него раније, то не значи да га нема и да не би требало водити рачуна о њему. Када би Ватикан признао Косово, Танасковић истиче да би то сигурно утицало и на поједине латиноамеричке државе, које ипак имају и неке друге разлоге за своје одлуке. Намеће се утисак да је доласком папе Франциска у свету порастао морални аспект утицаја Свете столице, и да папина активна међународна политика доприноси да на ванцрквеном плану Ватикан поново буде видљив у вези с најзначајнијим питањима савременог света.
Танасковић, тако, објашњава да је један од разлога непризнавања Косова и то што, за разлику од већине других западних држава, Ватикан питање Косова сагледава у оквиру сучељавања исламског и хришћанског света. Наводи и да је током разговора председника Вучића у Ватикану било јасно да се тај аспект узима у обзир, али постоје и многи други разлози због којих Света столица не мења свој став.
Али зато га мењају многи у Европи, све више указујући на погрешну политику својих земаља, праћену бесомучном пропагандом о „српској кривици“. Без обзира на то што ове политичке иницијативе још увек немају значај официјелног политичког мејнстрима, не смеју се занемарити. Напротив, Европа и свет одавно нису оно што су били пре двадесет година, и то је нешто о чему и наша политика према Косову и Метохији треба да води рачуна.

[/restrict]

Један коментар

  1. Sve su to price za malu decu, poput bajki sa ciljem da se Srbija prevari i potpise nezavisnost takozvane drzave koju su napravili ti isti sto nam nude razna resenja.Ako se Srbija drzi rezolucije 1244 SB gde sve lepo pise o cemu mi to pregovaramo sa agresorima, nasim neprijateljima? Priklonimo se nasim prijateljima i bice lakse resiti problem a nedozvoliti da nam se otkine deo teritorije uz nasu saglasnost sto bi bio jedinstveni presedan u svtskoj historiji. Nikada verovati anglosaksoncima, tuziti ih za agresiju i traziti odstetu za sve sto su porusili i na kraju zasto ne, proglasiti okupaciju dela nase zemlje?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *