Почетна / Друштво / Зашто је смењен Александар Ранковић?

Зашто је смењен Александар Ранковић?

Титове преваре 2.део

Пише Др Борисав Јовић

Тито је у највећој тајности целокупну документацију о злочинима у Јасеновцу пребацио у Ватикан на чување

Смењивање Александра Ранковића, потпредседника СФРЈ и дуго година најближег Титовог сарадника, обиловало је употребом, од стране Јосипа Броза, бројних лажи и политичких превара. У јавности су деценијама постојале заблуде и дезинформације зашто је Ранковић смењен. Једина информација која је била јасно изречена, а показало се да је била лажна, јесте да је Ранковић прислушкивао Тита и да га је шпијунирао са циљем да преузме власт. Одржана је седница ЦК СКЈ 1966. на Брионима (такозвана Брионска седница) на којој је Ранковић оптужен, проглашен кривим за дело за које би могао бити кажњен најстрожом казном, али га је хумани Јосип Броз аболирао и држао у доживотном прогонству, одвојеног од света у његовој вили на обали Јадранског мора у Дубровнику.

ОРГАНИЗОВАНА ФАРСА С КАРДЕЉЕМ Почетком шездесетих година прошлога века власт КПЈ била је учвршћена. Уставом је била завршена прва фаза остваривања задатака зарад којих је Тито и дошао на чело државе. Стварањем шест националних република створена је основа за даљи рад на њиховом поступном осамостаљивању, јачањем њихових надлежности док не буду оспособљене да се отцепе од Југославије. Тито је демагошки говорио да су границе између република само формалне административне линије, а да морамо јачати Југославију као заједничку државу свих равноправних народа и народности. Међутим, у реалности, морало се одлучити да ли ће се тако и радити, или ће се одлучивање о појединим питањима поступно преносити на републике. Они који су разумели проблем знали су да би ова друга опција могла водити претварању република у државе, и ликвидирању Југославије.
О том питању настали су спорови у најужем државном руководству између Ранковића и Едварда Кардеља, управо између оних који су знали одлуке Дрезденског конгреса, и да је дошао тренутак у коме ће се видети да ли се КПЈ ослободила тога или ће их се доследно придржавати.
Тито је, наизглед, био на страни Ранковића, дакле за јачање Југославије. И кренуо је у невиђену превару, рачунајући на слугерански карактер српског вођства.
Прво је разговарао са словеначким вођством да, пошто не може да постигне јединство у руководству, Словенци повуку Кардеља и именују неког другог. Они су то категорички, јединствено одбили и запретили да ће се Словенија одвојити од Југославије ако Тито буде на томе инсистирао. У међувремену, Словенце је подржао и Владимир Бакарић, председник Хрватске.
У таквој, очито инсценираној ситуацији која, наводно, може онеспособити и самог Тита који без јединства у руководству не може успешно да води државу, Тито се обратио руководству Србије. Њима је још додао нове околности, да је почео да губи поверење у Ранковића јер има индиција да га он шпијунира, да га Ранковић лично прислушкује и да има намеру да преузме власт, што ће се детаљно истражити и о чему ће бити посебно обавештени.
Тешко је поверовати да су Срби били толико неуки да нису могли да разумеју да се не ради само о кадровском питању него о кључној одлуци о јачању или о нестанку Југославије. Невероватно је да су могли поверовати Титу да покушај смењивања Кардеља није био организована фарса којом су га довели до једине опције да спас тражи код Срба. У разговору с Титом учествовали су најодговорнији српски политичари, Петар Стамболић, Добривоје Радосављевић, Милентије Поповић…

СРПСКА САГЛАСНОСТ Срби су, насупрот Словенцима у погледу Едварда Кардеља, Титу дали подршку и сагласност да смени Ранковића, и још су придодали да га је требало и раније сменити јер је он велики националиста и шовиниста.
Тито је обавио посао кад је добио српску сагласност за смењивање Ранковића. Могао је да започне припрему пленума на коме ће то реализовати. Али Тито је желео да се избегне расправа о државној оријентацији која је била предмет неслагања Кардеља и Ранковића, јер је то веома осетљиво питање а по његовом мишљењу довољно је већ усаглашено, па је начинио још један политички потез и цео случај је претворио у проблем прислушкивања. На Брионском пленуму ће, од неслагања о националној оријентацији у државном врху о чему би стварно требало разговарати, предмет расправе бити смена Александра Ранковића због наводног прислушкивања.
Можда је све одатле и почело, а свако ко је био близак Титу и Ранковићу није могао ни да помисли да би Ранковић тако нешто радио. Само су Тито и његова супруга Јованка били упорни у тврдњи да Ранковић ради Титу о глави и да га прислушкује и шпијунира. Јован Веселинов је оценио да је све то измислила „она сељачка попишуља“.

ДОКУМЕНТАЦИЈА О ЈАСЕНОВЦУ Међутим, постојало је нешто у њиховим главама што други нису знали, а није било погодно да им се каже. А што је заиста уплашило Тита, који се поверио једино Јованки.
Тито је, без знања Ранковића, вероватно уз помоћ Стеве Крајачића, у највећој тајности целокупну документацију о злочинима у Јасеновцу пребацио у Ватикан на чување. Ваљда на чување од наше јавности. Ранковић је то сасвим случајно сазнао од нашег амбасадора при Светој столици и питао Тита како је то учињено без његовог знања. Тито је згрануло како је Ранковић то могао да открије и закључио да сигурно има паралелну обавештајну службу која га шпијунира с намером да га дискредитује и уклони с власти. Тај црв у Титовој глави изазвао је сву ерупцију која је претходила смењивању Ранковића, а да никада није речена права ствар – скривање докумената о Јасеновцу и Титово убеђење да Ранковић то никако не би могао да сазна да нема паралелну тајну службу за коју Тито не зна. Смењивање Ранковића било му је најсигурније решење.

УПОТРЕБА САРАДНИКА Александар Ранковић је био искрени и верни Титов сарадник.
Па хајде сада да се запитамо:
Да ли је Тито и овога пута избацио из власти једног од најзначајнијих српских функционера, без икаквог оправданог и заснованог разлога? Јесте.
Да ли је лукаво, кроз форму решавања проблема неслоге у руководству, добио формалну сагласност за стратешку оријентацију за постепено слабљење Југославије и јачање република, о чему би могао да одлучи конгрес партије, а не он сам једном обичном политичком махинацијом или манипулацијом? Јесте.
Да ли је српско руководство поступило као слугерањско и поданичко и још више умањило, ионако маргинализовано, учешће Србије у вршењу власти? Јесте.
Није ово био ни једини ни први ни последњи пут да Тито на овакав или сличан начин спроводи своје намере ка циљевима које је себи поставио, и да своје верне сараднике, док хоће, користи како му је воља, а кад неће, ратосиља их се на најгрубљи начин, бар кад је Србија у питању.

УСТАВ СФРЈ ИЗ 1974. ГОДИНЕ У једном разговору са Стевом Крајачићем, нешто пре почетка рада на изради Устава из 1974, Тито је рекао да је дао налог Едварду Кардељу да се у новом уставу обезбеди да Хрватска може да се издвоји из Југославије с територијама на којима живе Срби.
Такође, да он сматра да ће се то најлакше омогућити ако се право народа на самоопредељење замени правом република на отцепљење.
Да би такав задатак остварио, Кардељу је требало дати могућност да он пише устав иако је за то била надлежна Уставна комисија одређена од Савезне скупштине, чији Кардељ није био ни члан. Као и обично, и овога пута Тито се није држао закона „ко пијан плота“, дезавуисао је одлуку Савезне скупштине и формирањем посебне радне групе поверио је Кардељу да спроведе његов налог да напише текст устава па да га Уставна комисија погледа и предложи Савезној скупштини.
Тито је, дакле, био свестан да ће после доношења Устава 1974. доћи до распада Југославије и да је у интересу Хрватске било неопходно погазити право народа на самоопредељење. Тешко би било претпоставити да није био свестан да ће то изазвати међунационалне сукобе и грађански рат.
Кардељ је тај задатак остварио на специфичан начин, тако да га је на прво читање Устава било тешко и приметити. То је био веома опширан и конфузан текст, који се површном читаоцу на први поглед могао чинити нормалним и да садржи све што је потребно да земља нормално функционише, поготово имајући у виду да га је радио човек који је у тој сфери још од стварања нове Југославије и да је то чинио уз Титов надзор и знање. Међутим, то је био начин да се онемогући лако откривање намере да се републикама омогући сецесија без последица.
Биле су у Уставу написане све декларативне норме о томе да се Устав СФРЈ мора доследно поштовати, да евентуалне одлуке и друге акте супротне Уставу утврђује Уставни суд Југославије и да је њихов доносилац дужан да их поништи и да их не примењује. Међутим, очигледно с намером, није било написано какве мере органи федерације могу да предузимају против оних који не желе да поштују одлуке Уставног суда. Испало је да немају никаква права у том погледу, него да је то ствар воље прекршилаца Устава.

ПОГУБНА ПРАВНА ПРАЗНИНА Словенија и Хрватска донеле су одлуке да се на њиховим територијама више неће примењивати савезни закони и да се федерацији више неће уплаћивати законом утврђени допринос за савезни буџет, што је практично значило не само грубо кршење Устава него и отцепљење. Југославија је имала војну силу да то спречи, али није имала уставно право да то учини. Тито и Кардељ су тако једном правном празнином – да се, на једној страни, Устав мора поштовати, а да се на другој страни не предвиди да се прекршилац може на то присилити – створили уставну могућност републикама да се отцепе без санкција. Свака интервенција органа федерације била би неуставна.
Устав је написан за сепаратисте, за разбијање Југославије. Још је у њему написано и да се не може мењати без сагласности свих република и покрајина, а зна се да је то написано како би сепаратистичке републике онемогућиле његову измену или допуну којом би им се спречило отцепљење.
Многи који су гледали у Тита с великим поверењем да ради на очувању и јачању Југославије, кад виде шта се догодило, и кад чују каква је стварно била његова улога, не могу да поверују. Радије желе да остану у заблуди. Свако има право на своје мишљење, али овде се не ради о мишљењу него о непобитним историјским чињеницама.
Превара је била велика, да већа није могла бити.

ЗАШТО СРБИЈА НИЈЕ СПРЕЧИЛА ДОНОШЕЊЕ УСТАВА 1974? Ово се питање непрестано поставља још од 1974, и још нико на њега није дао поуздан одговор. Пошто није дат званични одговор српског руководства, које је једино за то било меродавно, а јавност је очекивала да ће Србија ставити вето, услед последица које предложени Устав има на цео српски народ, настала су различита тумачења и претпоставке које би могле бити вероватне.
Моја је оцена да су Срби попустили под притиском Јосипа Броза, имајући за собом вишедеценијско искуство да никада није могло бити другачије него што он каже, а да се у случају опирања све завршавало кадровским сменама с новим руководством које ће прихватити Титове налоге и ставове.
Сматрам да су такве оцене засноване, јер је Тито својим начином владања унео у понашање људи обавезу аутоматског подржавања његових ставова. Генерације функционера су одживеле век свога рада и постизале успехе на таквом полуживоту.
Међутим, у животу постоје ситуације када се ни по коју цену не може и не сме тако поступити, па ни по цену политичких последица. Српско руководство остаје одговорно пред историјом што о предлогу устава СФРЈ 1974. није заузело став који намећу интереси Србије и српског народа. Што нису ставили вето на његово усвајање. Оно је морало знати, и знало је, да тај предлог устава представља крај Југославије и трагедију за српски народ. А не само да су га без речи усвојили него ни до данас запрепашћеној јавности нису објаснили разлоге таквог свог поступка.
Неопходно је да овде кажемо неколико речи о улози Тита у оваквом поступању српског руководства. Он је био велемајстор да све аранжира тако да се његова улога не види, а да се одлуке донесу како он жели. Страх свакога ко би му се супротставио, и губитак не само положаја и прихода за породицу, можда чак слободе па и живота, само је једна страна медаље. Стварање друштвене атмосфере која везује људе да не буду у стању да слободно мисле а да не доживе општедруштвену сатанизацију, био је начин да и за најоправданији став изгубе подршку и доживе општу критику. То је школа коју треба учити. Зар није Србија, као и цео српски народ, проглашена кривом за распад Југославије и за грађански рат без икаквих озбиљних аргумената, него на основу халабуке светске пропаганде оних који су то стварно учинили?
Ситуација коју је Тито створио пред одлучивање о Уставу била је следећа. Словенија и Хрватска желе отцепљење и њима такав устав одговара. Македонији се нуди признавање постојања македонске нације, што су многи на страни оспоравали, као и признавање самосталне државе, одмах чланице Уједињених нација. Муслиманима се нуди држава призната од Европе и чланица ОУН, као и Црној Гори. Ако стави вето, Србија својим „великосрпским национализмом“ то хоће да им онемогући и жели да изазове не само политичке међунационалне конфликте него и сукобе, ометајући доношење устава с којим се све друге републике слажу.
У вишегодишњој политичкој пракси у Југославији, све до тада, Србија је увек имала став да је за Србију добро оно што је за све остале у Југославији добро. Зато би за политичку јавност било неразумно да тадашње српско руководство прави овакав политички проблем.
Титу не би било тешко да се с њим обрачуна, ако би било потребно.
Ако је без иједне речи Тито већ створио напред описану атмосферу, не би му нимало било тешко да учини и корак даље и да смени то српско руководство и доведе друго које ће га слушати.
То је формула. Нема сумње да би тако и поступио. Али историјски тренутак је морао да се поштује, Срби нису смели да поклекну. Ћутке су жртвовали интересе свога народа и будућност своје државе, чувајући своје политичке позиције…
А Тито је лукавим махинацијама остварио најважнији део задатка који је водио ка растурању Југославије.
Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *