Владимир Величковић (1935–2019) Пионир визионарске апокалипсе

На његовим сликама ништа није измишљено, апсолутни песимизам одговара злој свакодневици, предвидео је ратове на прелому два века и у новом веку, ширење пустиња и сталне пожаре који се сада дешавају свуда по планети

Владимир Величковић (Београд, 1935 – Сплит, 2019), један од најистакнутијих српских сликара и цртача свих времена, последњи велики српски сликар цењен и присутан у Француској култури, недавно је преминуо. Многи су решили да се баве уметношћу под његовим утицајем. У Француској је одликован највишим одликовањем за културу „Commandeuer de l’ordre des Art et des Lettres“ и витешким орденом Легије части. У Паризу је био професор на француској Ликовној академији (École Nationale Supérieure des Beaux-Arts) до 2000. године а у међувремену је изабран за члана Српске Академије наука и уметности. Године 2005. примљен је и у Француску академију лепих уметности и био је један од 10 академика овог одељења, на позицији бр. 7, институцију која има историју дугу два века и чији је члан био Салвадор Дали. Имао је, међутим, парадоксалан животни и стваралачки пут.
Упркос застрашујућим призорима приказаним на његовим цртежима, сликама и графикама, његов приватни живот је био далеко од боемског, срећан и доследан, спокојан и радно истрајан. Говорио је да у атеље одлази као на посао, да не тражи инспирацију, већ да ради осам сати. Премда је, као и његови саборци из света Медиале (са којима је учествовао на изложбама и у јединој монографији те групе), испрва сликао тамне и по атмосфери тешке подрумске и таванске сцене, он долази из сређене и успешне породице. Тим је његов подвиг усвајања духа андерграунда Београда педесетих година већи, није животно изнуђен, није искусио немаштину и глад, искрено је волео безнађе Медиале. Говорио је да су на њега снажан утисак оставиле сцене из бомбардованог Београда и стравичне фотографије из новина, које је сакупљао цео живот.

Та прва искуства су слична онима Дада Ђурића и Уроша Тошковића или, како је један француски познавалац рекао: „Ви Срби сликате само рат!“ Реч је и о унутрашњем рату духа и тела, тј. како Величковић каже: „Уметник је свој сопствени непријатељ, он се бори са самим собом.“ Још као дечак почео је да црта и проучава књиге из породичне библиотеке о Диреру, Шонгауеру и немачкој ренесанси, родитељи га нису у томе спречавали, он није као већина уметника имао непријатеља у оцу већ подршку. Његов отац Душан, професор на Грађевинском факултету, био је испрва суздржан према синовљевој каријери уметника изван токова Ликовне академије, али када су остварени прави успеси, самосталне изложбе у Салону Музеја савремене уметности и у иностранству, учешће на Венецијанском бијеналу, честитао му је као формираном сликару. У нашој накарадној средини то није много значило, историчар уметности Љуба Глигоријевић, један од водећих ауторитета, уз остале професоре деценијама је испирао мозак студентима, уверавајући их да Величковић не уме да црта а да је Љуба Поповић сликар за отпад. Величковић је своја знања унапредио на студијама архитектуре, где је са Леонидом Шејком и Синишом Вуковићем чинио урбано, београдско језгро групе Медиала. Љуба Поповић га је мање ценио као цртача, наводно су на зиду у његовом атељеу били окачени бројни велики кривуљари којима се испомагао, али га је сматрао одличним сликаром, мало ко је у историји сликарства имао такав монохроматски распон. Узгред треба рећи да су се сликари и то они највећи, од Леонарда, Дирера до Вермера и Каналета испомагали техничким изумима, а касније бројни од Делакроа и фотографијом, средствима која више утичу на формирање дела од кривуљара.

Његова мајка Ленка, учена жена, аутору ових редова рекла је да је Величковић девета генерација Београђана, а она је као библиотекар-архивар у САНУ успела беспрекорно да среди његову огромну биобиблиографију. О Величковићу је вероватно највише писано од свих српских уметника, он има и највише монографија, а за многе од њих је узео учешћа у графичком обликовању. О њему је недавно објављена најобимнија и по формату највећа књига која је до сада изашла о неком српском уметнику. Љуба Поповић је тврдио да израда такве монографије на Западу кошта пола милиона евра. Било је у писању о њему и промашаја, као што је есеј Данила Киша „Зашто Величковићеви тркачи немају главу“. На почетку каријере сликао је највише главе а и при крају их је истрајно цртао и груписао на већим форматима. Промашио је и Милан Коњовић, тобоже Величковић није уметник јер слика пацове који искачу из вулве. Коњовић очигледно уопште није познавао историју модерне уметности, у којој се ређа ужас за ужасом, из генерације у генерацију све снажније шокантне представе, спрам којих су Величковићеве скоро наивне. Исто тако се можемо упитати по чему је Коњовић војвођански сликар, какве везе има његов немачки сурови експресионизам са питомом Војводином, коју су једино одговарајуће насликали Милан Кечић и Васа Доловачки. Величковић је стално трагао за снажним призорима, имао је препарираног гаврана, цртао је и сликао пацове, сове и слепе мишеве, истрајно се посвећивао поеми „Гавран“ Едгара Алана Поа и најстрашнијем Христовом распећу у историји, Гриневалдовом са Изенхајмског олтара. Ко, међутим, од великих сликара није био у потрази за јаким и упечатљивим сценама, то је пракса западне уметности од Каравађа. Довољно је сетити се Пикаса или Френсиса Бејкона за кога су неоправдано тврдили да је узор Величковићу. Између њихових слика нема много сличности, као што је наводни пресудни утицај фотографа Мејбриџа из деветнаестог века био кључан само у једном тренутку. Остале су позитивне изјаве Бејкона о Величковићу и заједничке фотографије, атељеи су им били један до другог. Шире гледано Величковић је по свему претеча постмодерне уметности катастрофизма, пионир је визионарске апокалипсе, тематике о којој сада и код нас излазе озбиљне студије и зборници. Чувен је у том смислу концептуални уметник Маурицио Кателан са хиперреалном скулптуром папе кога је убио метеорит, као што постоје бројни сликари апокалиптичке тематике, ближи илустрацији и кичу, у односу на које је Величковић неприкосновен. Он је теолог зла, још је руски религиозни филозоф Карсавин упозорио да постоји негативна теологија окултизма са својим дубинама или, како је о њему писао водећи француски филозоф Мишел Онфре, он „слика геологију зла, исцртава мапе територија које миришу на смрт…“ Зашто? Одговор је дао један српски ликовни критичар. Зато што на његовим сликама ништа није измишљено, апсолутни песимизам одговара злој свакодневици, предвидео је ратове на прелому два века и у новом веку, сталне пожаре који се сада дешавају свуда по планети и ширење пустиња. Све што је представљао стално се догађа, он је успео да буде сликар фантастичне фигурације која није ништа друго до одраз реалног света који је описао или најавио јер, како каже Небојша Пајкић: „Од Адама све је пад“.