Учитавање могућег смисла – УЉЕЗ НА ПОЛИТИЧКОМ ВАШАРИШТУ

Отуд-одуд, ево ме у политици. Куда год човек крене, упадне у њено блато. Било је тренутака, у прошлости, кад сам је узимао озбиљно. Стид ме је кад се сетим, али од истине се не могу сакрити (…) Обрадовао сам се покретању прве послератне слободне политичке странке. Радост је кратко трајала. Већ на првим састанцима Главног одбора Демократске странке показа се разлика између оних који су знали куда су кренули и где треба да стигну, и нас, навијача или, како нас назва велики руски револуционар, корисних будала

Те тако, и у мој завичај дође светски пут. Стиже уз фанфаре, али не и уз општу радост. Опозиција је догађај пропратила са неразумљивим гунђањем. Тешко јој је пала чињеница да је за министровања Синише Малог отворен ауто-пут Милош Велики. Обичан свет ничему се више не радује. Село је спало на беспомоћне старачке супружнике, са потомством одбеглим у недођију. Самохране старице исплаканих очију никад се том саобраћајницом неће провозати. Донекле их разумем, али разумевање не умањује муку гледања. Посматрам их и слушам са осећањем кривице. Мој друштвени положај, а ваљда и психичко устројство, омогућују ми да ствари примам на нешто вишем ступњу разумевања и доживљавања. Радујем се свакој новоизграђеној кући коју успут смотрим, као и победи наших одбојкашица, или доброј песми на коју негде наиђем. Опипљиве вајде ту нема, али души је добро.
Моје задовољство због завршене деонице умањује једна ситница у тангенцијалној вези са подухватом. Зашто је тунел, прокопан испред села Дићи, назван Бранчић? То се село, од постања, зове Бранчићи! И саобраћајне табле, на оба краја пута између Љига и Белановице, утајиле су завршни самогласник. Бранчић, па Бранчић. Сваки старији мештанин ће рећи да је рођен у Бранчићима. Тако стоји и у антропогеографском спису Мил. Т. Ракића Качер, објављеном у Академији, године 1905. Ракићеве налазе је преузео Јеремија М. Павловић у монографији Качер и Качерци, објављеној 1928. И одједном, од пре десетак година, неку ленштину је, у општини, или у Управи за путеве, мрзело да испише сва слова, па ударила по своме. Деда рођен у Бранчићима, а унуку се утувљује у главу да је дошао на свет у Бранчићу. На Балкану, додуше, има и већих чудеса, правих кафкијанских метаморфоза. Отац Србин, син нешто противно. Свакоме чиновничићу се чини да има право на поништавање вековима утврђиване топонимије. Почетком лета, за дивно чудо, на месту где се са Ибарске магистрале скреће према селу, једног дана освану табла са исправним натписом. Бранчићи, ћирилицом и латиницом. Опаметили се, помислих. Уочи отварања деонице, невидљива мрачна сила је поново умешала своје прсте, вратила окрњени назив. Једно и, више или мање… Житељи села ћуте, мисле да тако мора. Навикли су и на много веће фалсификате. Њихово је традиционално гесло: Зови ме и тиквом, само ме немој разбити.
Отуд-одуд, ево ме у политици. Куда год човек крене, упадне у њено блато. Било је тренутака, у прошлости, кад сам је узимао озбиљно. Стид ме је кад се сетим, али од истине се не могу сакрити. Оно, кад и код нас сину зора вишестраначја. На позив професора Чавошког, уђох у Иницијативни одбор за обнављање Демократске странке. Да се бар избрише члан 133 КЗ, онај који је кажњавао деликт мишљења. Опомињали су ме, више пута, да пазим шта говорим. Били су коректни, ваљда су осетили да нисам опасан, да ми није до њихове власти. Службеник, који ме је једном саслушавао, на растанку ми поможе да обучем кишни мантил. Рекох му, притом, преко рамена:
„Видите, ако следећи пут кажем неком новинару да ми је забрањено давање изјава, то ће, за углед земље, бити много горе од било какве критичке примедбе.“
„Нисмо се разумели“, рече љубазни безбедњак. „Имате право да мислите и говорите шта вас је воља. Али ово, што је изишло у Фигаро-у пада под удар закона.“
Имао сам сва права, само ме је њихово остваривање могло скупо коштати.
Зато сам се, између осталог, обрадовао покретању прве послератне слободне политичке странке. Радост је кратко трајала. Већ на првим састанцима Главног одбора показа се разлика између оних који су знали куда су кренули и где треба да стигну, и нас, навијача или, како нас назва велики руски револуционар, корисних будала. Рођени политичари су и корачали друкчије, журно и одлучно. Ми, паметњаковићи, били смо истовремено изнад и испод ситуације. Некорисно паметни.
Боравио сам, онда, у Паризу, као добровољни изгнаник. Покушао сам да окупим предратне демократе. Гледали су ме испод ока: били су ископали дубоке јазове између Париза и Лондона, Европе и Америке. У Београду је, у први мах, атмосфера била нешто здравија. Расцепи су се тек припремали. Професор Мићуновић је настојао да буде толерантан према различитим струјама, заснованим, углавном, на амбицијама и каријеристичким искушењима. Људи, као људи, свако пре свега гледа свој посао.
Убрзо се издвојио Зоран Ђинђић. Интелигентан, млад, образован. Кренуо је да, са истим жаром, успе у политичком, економском и породичном животу. На састанке је долазио са синчићем на кркачама. Био ми је симпатичан, и узвраћао ми је наклоношћу. Једном ме је, неким расклиманим аутом, одвезао у родно село, па смо се сити наразговарали. Прагматичан, циник, по схватањима мени далек и туђ, а опет хемија је хемија, драг. Показаће се да проницљивост у мишљењу и просуђивању не може заменити предострожност у свакодневном деловању. Није имао илузија о моралној исправности оних који су га окруживали, тек, онај метак из заседе није очекивао. Атентату је претходио један храбар интервју, и то не само временски. Тај интервју је, чини ми се, у узрочној вези са убиством.
Ставио ме је на листу посланичких кандидата за прве вишестраначке изборе. Знао сам да нећу проћи, али сам дисциплиновано прихватио непримерену улогу. Као изборну јединицу одредили су ми Мали Мокри Луг. Овде-онде, по бандерама у граду излепили су плакате са мојом фотографијом. Син мога друга, песника, упитао је оца: „Зашто је чика Мића лепио своје слике по граду?“ Паметно дете, помислило да сам полудео. Вашарска лакрдија се завршила заслуженим поразом. Добио сам 8 одсто, или 16 одсто гласова. За учешће у политичком надметању тражи се нешто више од добронамерности и дисциплинованости.
Са Ђинђићем сам последњи пут разговарао средином деведесетих, и то у два маха. Једанпут му, пред кафаницом у Кнез Михаиловој, изнесох неке примедбе и предлоге. Требало би одлучније иступати против ширења зле воље међу несрећним балканским народима. Демократска странка је наследница племенитих начела Љубе Давидовића: он је оличавао оно најбоље што наш народ у себи носи. Све, само не рат!
„Слажем се“, рече Зоран, тужно се осмехујући. „Само, кад бих тако говорио, имао бих присталица колико Весна Пешић.“
Причало се да би целокупно чланство њеног покрета могло стати у један комби. Што се мене тиче, за моје присталице био је довољан, онда као и данас, један такси.
И ту је био крај мога боравка међу активистима. Ми, писци, у две-три године, отпадосмо из тог друштва без буке, тихо и природно, као залутале скитнице. Нисам морао давати оставку: они мене оставише и заборавише поред пута. Без љутње, на једној и на другој страни. Погрешан спој, извините што смо се срели.
Вољена странка с временом изгуби пожељну, а потом и сваку оријентацију. Остаде борба за власт. Човек је саможиво створење; тек понекад, понеко, у говору и твору, успева да наступи у име других, да делује за добробит заједнице. Све су наше партије „демократске“; кад би размениле програме, ниједна не би нешто добила, или изгубила. Главно је дочепати се кормила, засести у фотељу, а онда ће видети шта хоће и шта могу, и да ли уопште нешто могу. Грлатост им дође као мера важности и трудољубивости. Једни о другима говоре све најгоре, а пошто се добро познају, мора да су у праву. У жестокој критичности једних не осећа се родољубље; у ватреном патриотизму других нема модерног сензибилитета и мудрости. Демографска катастрофа упозорава да бисмо, као нација, могли у овом веку изумрети, а то је изгледа, последња брига нашег вишестраначја. Само да они преживе, да прођу цензус.
И то је судбина писца у активној политици. Важно ми је оно утајено слово у имену шумадијског села колико и пут који кроз село пролази. Уљез у туђем забрану, ипак, знам да политичарима на послу није лако. Треба изићи на крај са милионима собом обузетих невољника. Сударе међу тим честицама писац слика и тумачи, а политичар их мора разрешавати и при томе, неизбежно, некога обманути или закинути.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *