Почетна / Култура / Тиха побуна лирски(м) овенчана

Тиха побуна лирски(м) овенчана

На трагу најбољих српских песника друге половине 20. века, посебно из транссимболистичког и веристичког нараштаја, Бранислав Живановић у призорима свакодневице проналази увек нешто више, што се уопштава до одређених антрополошких или сасвим одмерено ангажованих значења

Прва збирка Бранислава Живановића Погледало, за коју је добио „Бранкову награду“, објављена је 2010. После ње изашли су Црно светло (2012) и Сидро (2017), а ове, 2019. у оквиру едиције „Присуства“ Завода за проучавање културног развитка објављена је књига Песме галиота, за чији рукопис је добио награду „Новица Тадић“, заједно са Спасојем Јоксимовићем (збирка Мunicipium S) и Јеленом Бланушом (за Сабране страхове). Ова награда установљена је 2018. године, са пропозицијама које могу помоћи песницима на почетку њихове афирмације. Прве године њени добитници такође су били талентовани млади песнички гласови изграђене поетике: Екрем Хамид (Есхатон), Јана Алексић (Аријел Аноним) и Слађана Шимрак (Позамантерија), тако да досадашњи, укупан списак добитника показује широке поетичке распоне генерације која ће у наредној деценији постати водећа у српској поезији.
Већ први поглед у нову Живановићеву збирку песама показује нам да је пред читаоцем текст обликован у зрелом сустицају различитих песничких, културних и дискурзивних елемената. На трагу најбољих српских песника друге половине 20. века, посебно из транссимболистичког и веристичког нараштаја (ако се они уопште могу делити), Живановић у призорима свакодневице проналази увек нешто више, што се уопштава до одређених антрополошких или сасвим одмерено ангажованих значења. (Сам је то у једном стиху, не без аутоироније, назвао „тихом побуном“.) Његов лирски јунак, који се креће онеобиченом урбаном географијом (Новог Сада), уочава да предели пред оком посматрача садрже слику деградације: „Испред трафике пасивни посматрачи са пивском боцом на колену / перутају се квартом попут фасаде зидова изгризених временом. /
Деградација, међутим, не мора нужно бити везана за овдашње транзиционе хоризонте, већ је уветована и ширим кретањима. У песми иронијског назива „Лица која светле“, она може бити и последица техничког отуђења личности: „Палчевима што се упослено / премећу у висини груди / по површини дисплеја // као на покретној траци / прелазимо керуаковски / разуздано on the road“, док је сржни ефекат лирског ангажмана усмерен на неаутентичност потрошачке егзистенције: „Новоотворено тржни центар / држи те својим блиставим ланцем / попут сидра положеног у време // поскакујеш на узици жеље / тражећи дубину испод сутона / живота којим се трапаво крећеш“ („Људи кесе“).
У неколико песама с насловним мотивом галиота, као метафоре човекове позиције у савременом свету, аутор посеже и за дубљим одређењем како певања, тако и саме егзистенције. Међу традицијским фигурама које аутор бира да би рекао нешто више о свету, издвајају се оне које на први поглед не конвергирају (доминантно левом) дискурзивном залеђу лирског ангажмана, али га на ширем плану успешно заокружују, попут Томаса Стернса Елиота или Езре Паунда. У песми „Галиот говори“, после уводног цитата из Паундовог чувеног кантоа о „усори“, и сам измењени, реторички стил сугерише на смо у простору у којем одабрани глас из прошлости говори о савремености: „Ово је доба трговаца, / цифара, банака и фискалних рачуна; / кредита, камата и крупног капитала; / бизнисмена, менаџера и приватних предузећа. / Овде се вредности мере другачије – contra naturam.“
Међутим, посебна вредност збирке не исцрпљује се у ангажману, напротив. Лирски еквилибријум остварен је променом фокуса са урбаних на морске пределе, чијим посредством се остварује потребно семантичко кретање ка никада довршеној егзистенцијалној целовитости. Отуђени урбани субјект тек у деперсонализованом, симболички богатом али предметно празном морском пејзажу проналази себе: „Када одеш на летовање, / зарониш главу у велику воду / да се ослободиш грча. / Вриштиш без гласа / пуним плућима / кроз море несвесног / што се склапа преко тебе / као на олупини брода“ („Со“).
Пред читаоцем је, дакле, сложен и истовремено ненаметљив лирски текст, чија уметничка целовитост је остварена варирањем уравнотежене организације песама и градирањем различитих валера сржне лирске представе, у распону од ангажмана до митских дубина („Добра песма је попут силаска по смрт“). Суверено се крећући кроз ове брижљиво изграђене слојеве песничког текста, Бранислав Живановић је показао ширину талента и висок ниво артикулационог умећа.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *