Почетна / Свет / Страх од америчко – кинеског „сендвича“

Страх од америчко – кинеског „сендвича“

Забрињавајуће ривалство два (изузетно) важна немачка, неугодна партнера: Политички и привредни Берлин се плаши да би се, изнуђено, могао наћи на брисаном простору (фамозна америчка „линија ватре“) и постати велики губитник у трговинском рату који се управо распламсава између Вашингтона и Пекинга

У четрнаест година владавине Ангела Меркел се дванаести пут нашла (званично) у Кини (5. и 6. септембар). Податак који, сам за себе, довољно говори: Кина је за канцеларку, и њену земљу, већ дуго изузетно важна. У овом часу, очигледно, потребнија него икада: најснажнија привреда Старог континента, немачка, наглашено извозно оријентисана, тоне у рецесију, а (готово) једина нада, и реална шанса, за оживљавање привредног раста су нови (велики) послови и насушно потребне инвестиције са Далеког (кинеског) истока.
У владином авиону, и канцеларкиној пратњи, нашли су се, због тога, шефови најмоћнијих немачких компанија, од „Сименса“ до „Дојче банке“, да би ставили потписе на унапред припремљене уговоре о новим аранжманима, „тешке“ десетине милијарди евра. Над њих се, међутим, као и над самим канцеларкиним боравком у Кини, овога пута надвила, и надвијала, тешка сенка с оне стране Атлантика: Вашингтон и раније није благонаклоно гледао на изузетно успешне пословне везе Берлина и Пекинга, а сада, у часу жестоког трговинског рата између Сједињених Америчких Држава и Кине, те везе Трамповој администрацији делују као недопустивa јерес и, малтене, политичка провокација.

Ми или они

Управо то највише забрињава политички Берлин и немачке привреднике: страх од тога да ће се (што је, по свему судећи, тешко избећи) наћи на брисаном простору (у америчком жаргону: „линији ватре“) и опасном (америчко-кинеском) „сендвичу“. За немачке пословне људе, и немачку економију, (политичко) заоштравање ситуације у којој би се, једног тренутка, с америчке стране, могло поставити реско питање „ми или они“ (Кинези), било би (неизбежно) фатално.
За Немце су то, готово, два (једнака) „плућна крила“ једног (немачког) привредног организма: у укупној трговинској размени (подаци за прошлу годину), Кина је за Немачку, са 199,8 милијарди евра (извоз у Кину 93,1 милијарду, увоз 106,2, највећи немачки снабдевач!), неприкосновено на првом месту. Сједињене Америчке Државе су такође високо, иако (тек) на трећем месту (178 милијарди евра) после Холандије (189,4 милијарде евра).
У походу на успоравање, или обуздавање, импресивног кинеског привредног раста – а доста је немачких аналитичара који су уверени да је то стратешки амерички циљ и интерес – Вашингтон је, чини се, решен да наступа без много обзира. Немачки медији упозоравају да је то било приметно и пред (минулу) посету Ангеле Меркел Кини: на немачку канцеларку вршен је притисак да провоцира званични Пекинг стављањем у први план питања поштовања људских права и слобода, а не бизнис.
То је Меркеловој, непосредно пред пут, „препоручивао“ (или од ње захтевао), посредством твитера, амерички амбасадор Ричард Гренел, а (републикански) сенатор Линдси Грахам је саопштио, љутито, како „није могао да верује“ да ће немачка канцеларка повести шефове немачких фирми у Кину „у време устанка у Хонгконгу“.

Канцеларкино (иритирајуће) поповање

Меркелова је, иначе, од свих њених претходника умела више да „попује“ Кинезима око људских права. И Хелмут Кол и Герхард Шредер су у томе били прагматичнији и – пословнији. Кол је, на пример, био први западни државник који је, после угушене побуне на Тјенанмену, посетио гардијску јединицу која је у томе учествовала. Засули су га, због тога, јетким критикама. Није се на то много обазирао. Лаконски је узвратио да ко хоће да упозна кинеско друштво, не може пренебрећи и игнорисати чињеницу да је армија један од стубова тог друштва.
Ангела Меркел је, иначе, знала да се састане (2007) јавно, за званични Пекинг иритирајуће и провокативно, с Далај-ламом, да пред камерама разговара с једним свештеником о данима проведеним на робији. Приликом посете овој земљи 2010. разговарала је с полазницима једне кадровске (партијске) школе. Приповедала је партијском подмлатку Комунистичке партије о предности коју доноси „конкуренција идеја“, наглашавајући да демократија „профитира“ од различитих мишљења.

Лаконски о Хонгконгу

Овога пута није услишила молбе (и захтеве) вођа вишенедељних (хаотичних) протеста у Хонгконгу да се састане с њима, како су тражили у отвореном писму достављеном „Билду“ и узме их у заштиту. Споменула их је у разговору с кинеским премијером Ли Кећијангом: лаконски је упозорила да становницима ове кинеске провинције, са специјалним статусом, треба гарантовати грађанска права уз опаску како се нада да ће тамошња (драматична) ситуација бити ускоро решена мирним путем и дијалогом.
У свом „истраживачком пориву“ да темељније упозна садашње кинеско друштво, не само „фасцинантну историју и традицију“ велике земље, тражила је увек да, поред метрополе, прокрстари и кинеским провинцијама. У једном провинцијском граду пожелела је да оде на сеоску пијацу и разговара са сељацима о томе како живе. И била је, према сведочењу „Зидојче цајтунга“ изненађена: „пијачари“ су били опремљени модернијим дигиталним камерама него немачки новинари из њене пратње. И приликом ове посете признала је да домаћини у неким технологијама и дигитализацији (а „Хаувеј“ је посебна и на Западу варничава тема) заиста „предњаче“ и „брже граде“ него Немци.

Рођендан с градоначелницима

Задесила се, иначе, приликом једне од (ето) бројних посета, у Кини на дан (њеног) рођендана. Домаћини су изразили спремност да јој, као рођендански поклон, испуне неку жељу. Изненадила их је предлогом да вечера заједно с неколико градоначелника. За столом се нашло њих пет, од којих је сваки имао „под собом“ најмање (по) десет милиона људи.
Питала их је с каквим бригама одлазе на спавања и с каквим се буде. Говорили су јој, неочекивано (за њу) спонтано, о проблемима загађености ваздуха у градовима, загушеном градском саобраћају, проблемима у снабдевању чистом пијаћом водом и, посебно, проблемима у налажењу одговарајућих, добрих послова младим, образованим људима. Пред њеним очима се наједном показало да фасцинантни привредни раст, који је Кину учинио великом и моћном, носи у себи и (неке) велике и драматичне проблеме.

Партнер и конкурент

Испраћајући је на пут у Кину, немачки медији су констатовали да је канцеларка овом приликом у политичком „пртљагу“ имала „више непријатних него пријатних тема за разговор“ („Дојче веле“). Однос с Кином постао је комплекснији него икада пре. Кина, по оцени саме канцеларке, јесте за њену земљу стратешки партнер (кинеским речником: свеобухватно стратешко партнерство), али је постала и (опасан) конкурент.
Немце очигледно забрињава чињеница да Кина (незадрживо) продире у њихов (европски) економски забран великим инвестиционим пројектом „Један појас, један пут“. Амбициозни Нови пут свиле (тај израз је, иначе, 1877, први лансирао један Немац, географ Фердинанд фон Рихтхофен!), у формату „16 плус 1“, збунио је и забринуо званични Берлин. Не само што (издашан) кинески капитал улази у само „срце Европе“, а реч је о Вишеградској четворци (Мађарска, Пољска, Словачка, Чешка Република, где Немачка инвестира око 70 милијарди евра), него неким инфраструктурним пројектима (а „нападнуте“ су луке и пруге) директно конкурише (и штети) немачким интересима. Кинеским преузимањем грчке луке Пиреј, на пример, осетно почиње да слаби економски значај (досад и за Кинезе чворне) хамбуршке луке.
Међутим, почетна немачка зазорљивост према овом кинеском економском продору у Европу, а он, уверени су (и због тога додатно забринути), отвара врата јачању политичког утицаја, почиње да јењава с „ускакањем“ све више чланица ЕУ у Нови пут свиле. Преовладава, очигледно, становиште да би и Немачка – а Пекинг јој нуди да се прикључи – од свега тога могла ипак да профитира. У том контексту може се посматрати, и тумачити, чињеница да су Немачка и Француска на последњем самиту формације „16 плус 1“ у Софији имале статус „посматрача“.

Трампово игнорисање Немачке

С доласком Доналда Трампа немачко-амерички односи постали су политичка мора у Берлину. Амерички Немац (Трампов деда отишао је преко Атлантика) упадљиво игнорише, и кад год му се за то пружи прилика, оштро критикује Немачку. И њену канцеларку. Медијски и политички експерти никако да докуче зашто то чини. У мандату који је, практично, на измаку – иако званично није почела, кампања за председничке изборе се захуктава – амерички председник није ни помислио да посети Берлин. Нашао се, истина, на немачком тлу 2017, али (само) на самиту Г20 у Хамбургу. Више пута био је у „комшилуку“ (на последњем самиту Г7 у Бијарицу, а требало је и да стигне у Варшаву на обележавање 80. годишњице од почетка Другог светског рата), али Берлин никад није био уписан у његове европске маршруте.
Осим политичких варничења, а разлога за то је много и све више (раскидање важних споразума, од оног климатског из Париза, до нуклеарног с Ираном, НАТО финансирање, немачки огроман суфицит у размени са САД, изградња „Северног тока 2“ упркос жестоком противљењу Вашингтона, претње санкцијама немачким фирмама због пословања с Ираном и Кином, претње високим царинама на увоз немачких аутомобила…), у „игри“ су и очигледни лични анимозитети: односи између Трампа и Меркелове, и кад се сретну, упадљиво су хладни. Извештачи су забележили (и запамтили) да се амерички председник чак није (ни) руковао с немачком канцелаком на комеморацији поводом искрцавања у Нормандији!

Подривање ЕУ

Има ли у упадљивом игнорисању Немачке назнака шире политичке стратегије нове администрације у Вашингтону? Експерти које су консултовали немачки медији, и у САД и у Немачкој, мисле да има: атаковање европске привредне локомотиве (Немачке), и њено игнорисање (не завређује председникову посету), а истовремено посвећивање посебне пажње земљама које су у сукобу с Бриселом, усмерено је на изазивање подела и раздора у Европској унији. То је, уосталом, тврди Јакоб Киркегард, аналитичар америчког Института за међународну економију, јасно ставила до знања Трампова администрација: они су противници сваког мултилатерализма.
За изазивање подела у Европској унији раније је, иначе, оптуживан (искључиво) руски председник Владимир Путин.
Игнорисање Немачке и отказивање посете Данској (због одбијања да му прода Гренланд) типични су, каже амерички стручњак за Немачку Јозеф Брамел, за Трампов „трансакциони стил“: он себе види као шефа који артикулише циљеве, а потом кажњава или награђује подређене. Најл Гардинер из вашингтонске фондације „Херитиџ“ констатује, у разговору с новинарима првог програма немачког јавног телевизијског сервиса, АРД, да тренутно Пољска има далеко јачи утицај у Вашингтону од Немачке. Постала је најважнији партнер САД у Европи после Велике Британије.

Провокативни амбасадор

Политичком усијању немачко-америчких односа доприноси и „Трампов амбасадор“ (политичари и медији циљно избегавају да кажу – амерички) Ричард Гренел. Његови твитови су, често, „прст у немачко око“. Он „даје налог“ канцеларки, да уместо бизниса, Кинезима натрља нос око људских права и слобода. Прети немачким фирмама које учествују у изградњи „Северног тока 2“ и онима које послују с Ираном. Пре неки дан запретио је да ће Вашингтон повући трупе из Немачке и преселити их у – Пољску.
Од седам америчких гарнизона у Европи, пет се, иначе, налази у Немачкој. Споразум који је 1954. године потписала (тадашња) Западна Немачка са осам чланица НАТО-а, о стационирању њихових војних снага, и даље важи. САД данас држе у својим базама на немачком тлу између тридесет пет и тридесет осам хиљада војника (више војника има само у Јапану), плус седамнаест хиљада цивила. У пословима с њима ангажовано је дванаест хиљада Немаца.

Званично ћутање о Рамштајну

Највећа америчка база изван САД је у (немачком) Рамштајну. У њеној близини смештене су и америчке нуклеарне бојеве главе. Тајанствена база постала је предмет жустрих и жучних расправа кад се у јавност пробила информација да се из ње координирају напади беспилотних летилица на далеке циљеве, од Авганистана, преко Сирије до Јемена.
У току је и први судски процес због тога. Двојица држављана Јемена и један из Сомалије тужили су Немачку за саучесништво у убиству чланова њихових породица „на клик“. И „Амнести интернешенел“ сматра да Немачка саучествује у делатностима (из Рамштајна) које су у супротности с међународним правом.
Све су учесталије и критике због свега тога и у самој Немачкој. Марсел Диков, из берлинске Фондације за науку и политику, упозорава да званични Берлин не жели да зна шта се заиста дешава у Рамштајну. И да унесе бар мало светла у (тамошњи) мрак.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *