Почетна / Документи / Ромeлов корпус посрнуо на српским пругама

Ромeлов корпус посрнуо на српским пругама

ПОБЕДЕ СРПСКОГ НАРОДА О КОЈИМА СЕ ДОВОЉНО НЕ ГОВОРИ

Од краја 1941. до почетка 1943. године у пустињама северне Африке ратовале су немачка и енглеска војска које су предводили команданти Ервин Ромел и Бернард Монтгомери. Немачка војска била је у неповољнијем положају, могла се снабдевати оружјем, муницијом, горивом и људством само преко Солунске луке, коју је с Немачком повезивала железница која је пролазила кроз Србију

Један од најупечатљивијих дипломатских поступака одлазећег британског амбасадора у Приштини Рорија О’Конелија у његовом дипломатском стажу у Приштини збио се 23. марта ове године, у време обележавања двадесетогодишњице почетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Његова екселенција амбасадор О’Конел, 23. марта ове године, прославио је почетак бомбардовања Савезне Републике Југославије стојећи скрушено и молитвено у центру Приштине пред спомеником подигнутом у славу оружја његове земље Велике Британије, НАТО земаља и њихових савезника, паравојних формација терористичке Ослободилачке војске Косова. Славила се тада победа над Србима која је омогућила да „Косово добије мир“ и у благодати тога мира стварање „државе“ Косово. Узвишена осећања са енглеским амбасадором испред овог споменика делили су челници Косова, команданти Ослободилачке војске Косова (злочинци крвавих руку!), нарко-босови. Сви они су, очигледно је, за енглеског амбасадора били борци који су се борили за најузвишеније „вредности западног друштва“. Пре него што су постали борци за најузвишеније идеале које је створила савремена западна цивилизација, они су сви одреда били чланови црвених марксистичких ћелија, следбеници идеологије албанског вође Енвера Хоџе. Ти борци за људска права стасали су у породицама чији су очеви и дедови током Другог светског рата били ратници нацистичке СС дивизије „Скендербег“. Са таквим савезницима пред овим спомеником у Приштини стајао је енглески дипломата Рори О’Конел.

КАКО ЈЕ ЛОНДОН ЗАТРАЖИО ПОМОЋ СРБА Овај поступак енглеског амбасадора подсетио нас је на једну незаслужено незапажену књигу, Равногорска прва победа: савезничка противосовинско-логистичка операција 1941–1943, коју су написала двојица војних историчара, двојица генералштабних пуковника Војске Србије, Новица С. Стевановић и Живомир Р. Подовац. Књига је представљена јавности 3. октобра 2012. године у Прес-центру Удружења новинара Србије. Аутори су уложили велики труд да сакупе податке на основу којих су писали књигу. Грађа потиче из Војноисторијског архива у Београду, из историјских архива у Нишу, Зајечару, Неготину, Крушевцу и Прокупљу. Део грађе преузет је из илегалних листова Равногорског покрета који су тада излазили у окупираној Србији. Коришћена је и обимна литература, где је наведено више наслова објављених на српском језику у иностранству. 
Уверени смо да ова књига баш данас заслужује да се о њој проговори. Њени аутори Стевановић и Подовац осветлили су једну непознату, комплексну, дуготрајну и необичну битку, вођену у окупираној Србији током 1941. и 1942. године на српским железничким пругама. Равногорски покрет и Југословенска војска у отаџбини, успостављени у окупираној Србији, на захтев избегличке владе у Лондону, преузели су обавезу да врше диверзије на железничким пругама које пролазе кроз Србију и композицијама које су хитале према Солунској луци, превозећи гориво, муницију и осталу ратну опрему за немачке војнике који су ратовали у северној Африци, где је вођена велика битка између Немаца и Енглеза. На српским пругама та битка коју су водили диверзанти Југословенске војске у отаџбини готово да се није видела, али резултати тих диверзија били су видљиви на северноафричком ратишту, где се водила битка између немачког Ромеловог корпуса и енглеских снага којима је командовао војсковођа Монтгомери. 
Крајем 1941, током 1942. до почетка 1943. године на северу Африке, на ширем простору од Либије до Александрије, о чему опширно пишу Стевановић и Подовац, водила се битка између Енглеза и Немаца, а та битка допринела је у знатној мери току и исходу Другог светског рата. Немци су на ове просторе послали своје најелитније јединице припремљене да ратују у пустињским условима. Водио их је један од најбољих немачких команданата Ервин Ромел (1891–1944). Немачка војска имала је задатак да из северне Африке, прегазивши енглеске снаге, продре у централну Азију, споји се с немачким јединицама које је требало да им стигну у сусрет преко Кавказа, и да заједно крену у сусрет савезничкој јапанској војсци која је планирала да се пробије са истока. Енглези су настојали да осујете немачке намере, у северној Африци концентрисали су трупе којима је командовао чувени енглески војсковођа Бернард Ло Монтгомери (1887–1976). 

Новица С. Стевановић и Живомир Р. Подовац

Битка између Немаца и Енглеза водила се у врло тешким условима на пустињском песку. Немци су, када је реч о снабдевању, били у знатно неповољнијем положају. Једини сигурнији правац којим се Ромеловом корпусу могла допремити помоћ водио је из Солунске луке преко Средоземног мора. Помоћ се могла допремити само железницом преко окупиране Србије. Од железничког саобраћаја кроз Србију зависио је и исход битке која се водила у северној Африци.
Енглези, који су добро знали шта се збива у окупираној Србији, били су свесни да битку у Африци против генерала Ромела могу добити само ако им Срби буду помогли. У то време на планинама Србије већ је била створена Југословенска војска у отаџбини, којом је командовао Драгољуб Михаиловић. Та војска, у условима које је наметала немачка и бугарска окупација, успоставила је своју организацију. Простор на коме је деловала био је подељен на војна подручја, именовани су команданти, формирани штабови и ширена војна организација. Нису могли да се војнички размахну због сурових немачких одмазди, било је прописано да се за једног убијеног Немца стреља сто, а за један срушени мост на главним саобраћајницама три хиљаде Срба. 
Енглеска војна команда обратила се Југословенској влади у избеглиштву у Лондону и од ње захтевала да Срби организују саботаже на пругама и отежају снабдевање Ромеловог корпуса у Северној Африци. Председник Владе Слободан Јовановић у августу 1941. године обратио се Драгољубу Дражи Михаиловићу: „Енглези инсистирају да тражим од вас да удвостручите напоре и раскинете све немачке комуникационе линије и створите највише могућности за дезорганизацију и неред међу окупаторским снагама у нашој земљи… Предузмите саботажу највећег обима у циљу да се што више омета дотур материјала ка Солуну. Ово је од нарочите важности за општу савезничку ствар.“ Поруке сличне садржине стизале су једна за другом. Још конкретније захтеве Слободан Јовановић упутио је Штабу Врховне команде Југословенске војске у отаџбини: „Савезничке трупе прешле су у офанзиву у Египту, разбиле непријатеља и врше гоњење. Од животне је важности да се по сваку цену прекину комуникације са бојиштима у Либији. Истичу да сте ви у јединствено повољном положају да прекинете комуникацију ка Солуну и Грчкој што би у највећој мери помогло садашњој борби у Египту. Акција сада предузета против комуникација ка Грчкој у великој мери доприноси ослобођењу наше земље. Енглези инсистирају да тражим од вас да удвостручите напоре и раскинете све немачке комуникационе линије и створите највише могућности за дезорганизацију и неред међу окупаторским снагама у нашој земљи. Подвлаче да би то значило најкориснији и најнепосреднији допринос успеху велике офанзиве која је успешно почела у Африци. Верујем да ћете без одлагања предузети сваку акцију у вашој моћи да остварите ове циљеве.“

МРЕЖА ЗА „ИНТЕЛИГЕНТНУ САБОТАЖУ“ Простор окупиране Србије у то време, како напомињу Стефановић и Подовац, контролисало је пет немачких дивизија и три бугарске дивизије. Немци и Бугари са посебном пажњом надзирали су железничке пруге, посебно правац Београд–Ниш–Солун, којим се тада одвијао изузетно жив саобраћај. Пруге, али и железничке вагоне и локомотиве, одржавали су српски железничари.
Врховна команда Југословенске војске у отаџбини одазвала се захтеву своје владе и енглеске војне команде са Блиског истока и отпочела убрзане припреме за организовање диверзија на српским пругама. Међу домаћим железничарима успостављена је мрежа саботера, који су користећи различите облике саботажа, почевши од минирања пруга и возова, налазили начине да се локомотиве кваре, а да то Немци не примете, да изгледа да се то догодило само од себе. Да би што више заштитили становништво од немачке одмазде, захтевано је да се ова акција одржава у највећој тајности. Због тога нису слављени успеси. Захтевано је и од избегличке владе у Лондону, и од савезничких војних команди да се те акције не обелодањују, да се о томе ћути. 
Југословенска војска у отаџбини, у чему је учествовало и неколико обавештајних официра Војске Краљевине Југославије, настојала је да на територији окупационе зоне у чијем се саставу налазила Србија, организује обавештајно, диверзантско саботерску мрежу која је пратила кретање железничких композиција, транспорт који се одвијао за немачку војску, сакупљала обавештења и прослеђивала их обавештајним центрима. Према истраживањима Новице Стефановића и Живомира Подовца, на територији окупиране Србије деловало је пет таквих центара, којима су руководили официри бивше југословенске војске. На челу београдског центра био је мајор Александар Саша Михајловић. Изузетно јак обавештајни центар био је у Нишу на чијем је челу био мајор Радослав Ђурић.
Обавештајни официри, стварајући ову мрежу, осмислили су „методу интелигентних саботажа“, где су Срби који су, под будним оком Немаца, радили на железницама настојали да на појединим деловима локомотива, спојница и кривина на пругама, подесе, наместе скривене „грешке“ које су редовно доводиле до кварова, а најчешћи такви кварови су били искакање вагона са шина, кварење локомотива. Инжењер Миодраг Лукић, запослен у железници у Београду, припремио је и приручник „Интелигентне саботаже“ у којем су представљени делови локомотива, спојница, возова, сигналних и других уређаја железнице на којима ће се, после одређених радњи, десити кварови. У приручнику су били наведени и конкретни поступци како се ти кварови могу припремити. Око 65 одсто локомотива које су вукле транспорте по српским пругама биле су надохват руке и под контролом обавештајне и саботажно-диверзантске мреже.
„У почетку саботаже су“, како пишу Стевановић и Подовац, „оствариване на следећи начин: оглашавањем великог броја здравог саобраћајног особља за ’болесно’; убацивањем лоптица у подмазиваче вагонских точкова, направљених од песка и воска у сразмери 2:1, те су се услед трења усијавале осовине и настајало паљење вагона и онеспособљавање целе композиције; одшрафљивање шина од железничких прагова на местима где су биле окуке, или реке, па је долазило до просипања композиција; постављање мина на ’згодна места’ и услед ’неисправних скретница и сигналних инсталација’ искакале су читаве композиције из шина и низ насипе… Да би се то реализовало, располагало се дупликатима свих могућих кључева и алата, ноћу направљених.“

Британски генерал Бернард Монтгомери у пустињи Северне Африке током 1942. године

ПАКЛЕНЕ МИНЕ ЗА БИТКУ НА ДВА КОНТИНЕНТА Крајем маја 1942. године Енглези су из авиона на планине Копаоник и Гоч падобранима спустили магнетне мине, са одложеним дејством, погодне за диверзије на железници. Биле су неуочљиве, њима се лако руковало. У исто време падобранима се спустило и неколико Енглеза који су српске диверзанте обучили како се рукује овим направама. Ове мине, да би се избегле немачке одмазде, постављане су и подешаване тако да експлодирају на пругама ван тадашње недићевске Србије, где није било немачке одмазде која је важила само за Србију. У организацији Југословенске војске у отаџбини припремљена је и на Мајевици група диверзаната за акције у Срему, који је тада био у саставу Независне Државе Хрватске, где није важило немачко правило за једног Немца сто Срба. На простору Срема подметане су на пруге и возове енглеске паклене машине које су експлодирале, заустављале возове. Подметане су енглеске магнетне мине у возове који су се из Србије кретали у Бугарску, а експлозије су се дешавале на територији Бугарске. Слично се догађало и са возовима који су се из Србије кретали кроз Стару Србију, данашњу Северну Македонију. Мине би експлодирале, локомотиве се превртале, вагони искакали, при чему су гинули немачки официри и војници. Мрежа за диверзије, којом је руководио мајор Радослав Ђурић, посебно је била делотворна на пругама које су пролазиле кроз Ниш, који је био велика железничка раскрсница. Једно време у ложионици нишког железничког чвора нашло се око сто локомотива у квару.

Немачки генерал Ервин Ромел недуго након доласка у северну Африку 1941. године

У овој бици која се водила на два континента, афричком и европском, коришћене су разне стратешке игре и надмудривања, али је победника одлучило то што Ромулов корпус није имао довољно горива за тенкове, што није било довољно муниције и друге ратне опреме неопходне за ратовање. Захваљујући диверзијама на српским пругама Енглези су на северу Африке победили Немце, а та победа крунисана је битком код Ал Елемеина која је вођена од 23. октобра до 24. септембра 1942. године. 
Битку извојевану на српским пругама војни историчари Стевановић и Подолац изједначавају са Церском битком у којој је српска војска у Првом светском рату извојевала прву савезничку победу. Ова битка вођена на српским пругама у Другом светском рату, која је трајала више месеци, занимљива је по томе што су је сви прећуткивали. Захтевало се да се о овој бици ћути како би се умањиле немачке одмазде. Такав захтев упућен је Југословенској влади у избеглиштву, али и команди енглеске војске. И поред тих захтева, западна штампа писала је о јунаштвима Југословенске војске у отаџбини, величајући њене победе. Команданта ове војске Дражу Михаиловића поредили су са Дагласом Макартуром (1880–1964) заповедником америчких снага на Пацифику, и Семјоном Константиновичем Тимошенком (1895–1970), совјетским војсковођом који је у то време бранио Стаљинград. Наведен је и извор који тврди да је и Хитлер признао да је Ромулов корпус поражен у северној Африци због саботажа на балканским пругама.
Током вишемесечне акције у прве две ратне године српски диверзанти у потпуности су испунили захтев југословенске избегличке Владе и енглеске војне команде. Извели су око хиљаду диверзија и зауставили железничке цистерне, теретне вагоне пуне муниције и војне опреме, и путничке вагоне пуне војника и официра који су хитали у Солунску луку, где је тај терет претоваран и преко мора упућиван у северну Африку. Немци и Бугари нису мировали док су трајале диверзантске акције. Многи диверзанти су били ухваћени на лицу места, трагало се и за њиховим сарадницима, који су стрељани или одвођени у логоре. Процењује се да је због ове диверзантске акције на српским пругама животе изгубило око десет хиљада Срба. 

НЕЗАХВАЛНИ ЕНГЛЕЗИ Чим су извојевали победу у северној Африци, Енглези су заборавили на српску помоћ и српско херојство. Следећи своје интересе, окренули су се другим савезницима. Већ током 1944. године бомбардовали су Србију. С посебном жестином бомбардовани су градови у којима су били диверзантски центри где су планиране и извођене диверзантске акције на железничким пругама које су пролазиле кроз Србију. Помогли су да Равногорски покрет сиђе са историјске сцене. Расејани по свету поражени равногорци могли су да оставе иза себе тек понеко сведочење о овим догађајима. У време титоистичке власти у Србији, која је оспоравала антифашистички карактер Равногорског покрета, није се смело ни помишљати, а камоли сакупљати грађа и писати о овој савезничкој антиосовинској логистичкој операцији.

Један коментар

  1. Bolje je s nemcima jesti govna nego s englezima biti saveznik.Tako moji Srbi zaubuduce da znate…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *