Пораз Мостре у тријумфу погрешних победника

Поводом завршетка Филмског фестивала у Венецији

Овогодишњи лауреати на недавно окончаној смотри у Венецији најпровокативнији су потез неког жирија у богатој историји ове манифестације. И то не само у дискутабилном уметничком процењивању њихове вредности већ и у политичком, а најпре етичком смислу

Главни протагонисти филма „Обојене птице“

 

За нама је 76. издање славног филмског фестивала који се одржава у Венецији. У центру пажње филмског света и пантаблоидске хистерије било је: ко је с ким, шта ко носи и колико то кошта и слично. И управо је у том сегменту ове године, само неколико сати пред доделу награда, нападнут Фестивал од стране групе тзв. климатских активиста, који су полегали на том чувеном црвеном тепиху за шепурење звезда и са транспарентима на силу скренули пажњу да је куцнуо последњи час за спас планете која је, како рекоше, у пламену, опустошена и ојађена од стране моћника и безобзирне политике капитализма који због профита уништава наш свет. Наравно, њихови су транспаренти и овакво скретање пажње на стање света који дословно умире пред нашим очима деловали као симпатични бунт младих људи, а не као нешто због чега би се посебно требало узбудити, а камоли ишта мењати. Отуд се дефиле богатих, размажених и сујетних целулоидних и дигиталних „богова“ наше цивилизације несметано наставио чим су се поменути климатски активисти склонили с тепиха.

Хорор „Обојене птице“

Није, наравно, нико од тих великих и наизглед веома значајних људи, чија би се реч боље и даље чула, а који прошеташе црвеним тепихом због својих филмова или удовољавања сујети, коментарисао опаске ових активиста, ни њихов агресивни чин којим је требало скренути пажњу на велики проблем нашег света, нити се у програму фестивала нашао иједан филм који се бавио таквом темом. Мада, индиректно, било је неколико остварења који су се усудили да буду макар из другог плана политички и најпре социјално актуелни, чак и осуђујући. Било је филмова који су третирали проблем породице која постаје у свим друштвима поприште обрачуна њених чланова и место њиховог очаја управо због све страшнијих притисака споља и проблема који немилосрдни свет намеће сваком појединцу и посебно породици. А виђен је, наводно, и најконтроверзнији филм икада приказан на овом фестивалу. Да ли би уопште био поменут у било каквом освртању на овогодишњи фестивал да наводно за време пројекције људи нису бежали из биоскопа јер нису могли више да издрже страшне призоре његове, остаје под знаком питања. Али да је свакако чешко-украјински филм „Обојена птица“ мало претерао са сценама насиља и изопачених ствари које људи чине током рата – то нема сумње. Призори бруталних убијања и свакојаких иживљавања током мучења људи у овој, иначе, епској ратној причи о путовању једног дечака кроз пакао Другог светског рата за неке су гледаоце били веома тежак изазов. Али филм, снимљен по роману Јиржија Косинског, није остао без подршке дела критике, па ни публике, оне која је претекла после три сата најмучнијих призора које је неки синеаста одлучио да покаже у свом осврту на Други светски рат.

Eкипа остварења„„Официр и шпијун““

Провокативно „погрешне“ награде

Наравно, упркос свим могућим, све експлицитнијим и бруталнијим провоцирањима гледалаца, било на политичком било на плану насиља и људске изопачености и покварености, који су укупно гледано богато присутни у већини филмова и то не само из такмичарске конкуренције, најизненађујуће су деловале одлуке овогодишњег жирија када је реч о главним наградама. Да „Златног лава“ добије остварење „Џокер“, блокбастерски биоскопски „спектакл“ из холивудске кухиње, огранак забава за ретардиране, филм који се бави, важне ли ствари, још једном експлоатацијом чувеног негативца из стрипова о Бетмену, е то је прави фестивалски искорак у безнађе уметничког и сваког другог назадовања. Уз церекање злог Џокера дошло је још једно, још гласније. „Сребрног лава“ је добило ново дело времешног силоватеља у вишедеценијском бекству Романа Поланског, „Официр и шпијун“, којим је овај оживео чувени правосудни француски скандал од пре два века, аферу Драјфус, сасвим отворено и безобразно упоредивши је са сопственим изгнанством због силовања тринаестогодишње девојчице у Холивуду пре четрдесетак година! Требало је, ваљда, да га жалимо што, ето, ни овога пута, као пре неколико година, није смео да дође да прими своје признање на неком фестивалу јер је престрављен да ће се неко можда коначно усудити да испоштује времешну америчку потерницу за њим. Подстрек педофилским манијацима, тако, захваљујући чувеном пољском синеасти и даље траје и то у виду најистакнутијег вредновања његовог рада на светским фестивалима.
Ово издање Венецијанског фестивала је, тако, упамћено по бизарним и благо речено погрешним лауреатима, односно накардним награђивањима њихових дела, по скандалима „случајно“ разголићених старлета пред камерама папараца, по револту људи згрожених стањем наше планете и ове, умируће, цивилизације, а можда и по неким филмовима који су трескали шамаре успаваним посетиоцима којима је најпре и пре свега потребно буђење из лажне сигурности идеалног западног света коме припадају, а који сасвим очигледно колабира, копни и нестаје баш као и глечери на које су, поред многих других ствари које нестају, указивали гореспомињани „климатски активисти“.

Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *