Печат недеље

Орлови покислих крила

Прегрејана очекивања, недостатак „везивног ткива“ у тиму, сујета и неадекватна концепција селектора учинили су да репрезентација Србије у Кини остане без медаље. Иако ни освојено пето место на свету није за потцењивање, у нашем случају и могло је и морало много више

Велика је ствар бити пети у кошарци у свету, али не и за Србе. Јавност у Србији је и пре почетка Светског првенства у кошарци у Кини усмерила велику пажњу ка нашим репрезентативцима, величајући их унапред као малтене прваке света којима ће пут до трона представљати само формалност. Исфорсирана очекивања да нам следује само медаља, и то златна, срушила је Шпанија када је победила Србију у другом мечу друге фазе такмичења, и послала је на Аргентину у четвртфиналу, од које су орлови и испали из борбе за медаљу. Слично су прошли и други главни фаворити, па се Шпанија по други пут у последњих 13 година са Светског првенства враћа кући са златном медаљом.

РАЗЛИКА ОД 40 ПОЕНА Шта се то догодило с нашом селекцијом која је пред почетак шампионата била проглашена не само од стране навијача већ и од бројних светских стручњака, чак и од саме ФИБА као први фаворит за златну медаљу?
Репрезентација која је припреме завршила без пораза, а у прва четири меча на првенству противнике побеђивала просечном разликом од 40 поена, у сусретима са Шпанијом и Аргентином била је потпуно надиграна и доживела је заслужене поразе.
Чак ни „утешно финале“, меч против Американаца који су словили за јединог нама равноправног конкурента, није могао да одагна горчину и бес. Јер тријумфујући над репрезентацијом САД у разигравању за пласман од 5. до 8. места, само смо показали да имамо за чиме да жалимо. Посебно се то односи на Богдана Богдановића и његову ненадмашну игру која је у сенку бацила све остале играче првенства.
Нема сумње, „после битке сви генерали су паметни“, па тако после Кине остаје горак укус анализа и нагађања зашто је репрезентација Србије, како се приближавао најважнији део Светског првенства, концепцијски играла све предвидљивије и спорије, ни налик игри против Анголе, Филипина, Италије…

СЕЛЕКТОРОВА КРИВИЦА? И сада је главни кривац пронађен у селектору Александру Ђорђевићу, уз коментаре да јесте био сјајан играч, али да реално није тренер калибра златних Жељка Обрадовића, Светислава Карија Пешића, Душана Дуде Ивковића, иако је, како многи сматрају, имао све ресурсе да створи безмало непобедиви тим. Сада није могло да га оправда ни то што је од именовања за селектора у новембру 2013. године уложио све своје могућности и сложио репрезентацију која се извукла из таворећег просека и устоличила као друга најбоља на свету (сребрне медаље на Светском првенству 2014. и Олимпијским играма у Рију 2016).
Можда је управо сам Ђорђевић најбоље описао дебакл, који то у ствари и није, речима: „Имали смо ватру у срцу, али нисмо имали мир у глави. Једно без другог не иде.“ Ни његова тактика, описана као „мање је више“, односно да индивидуални учинак подреди тимском интересу, није дала очекиване резултате јер су нам Шпанци и Аргентинци показали како се игра тимска кошарка.

ИНДИВИДУАЛНИ УЧИНАК С друге стране, да га је Богдановић у потпуности послушао, сигурно не би био проглашен за најбољег стрелца првенства и увршћен у најбољу петорку Мундобаскета. Његови резултати су зачуђујући. Овај репрезентативац Србије дао је више тројки него чак седам земаља учесница овог шампионата. Овај расни играч био би можда проглашен и за најбољег играча првенства, али та титула углавном припада појединцима из екипа које освоје медаљу. Нажалост, иако је Богдановић играо за класу више од осталих саиграча, он као појединац није могао да донесе злато. Таква времена давно су прошла.
Остали наши репрезентативци нису се баш прославили. Сада се, опет накнадно, открива да је онај „немир“ последица и међусобних неслагања и суревњивости, што и није сасвим нова појава међу играчима врхунског квалитета, којима се толеришу и ствари које некоме с мањим „ореолом“ сигурно не би.
Тако је, рецимо, Никола Јокић дошао последњи на припреме репрезентације, физички недовољно спреман, али с вишком гордости и ароганције, испољавајући их тако што је одбијао сваки контакт с новинарима. На терену у Кини био је бледа сенка у односу на игре које је показивао у НБА лиги прошле сезоне. Чак ни то што, према многим критикама, није играо на својој најбољој позицији не може да буде оправдање за његово лоше уклапање у игри с другим „тешким калибрима“ српске репрезентације. Иронични коментари иду тако далеко да кажу како је Јокић више искакао из рекламе за грицкалице него изнад противничког коша.
Вероватно у таквом тиму испуњеном звездама није било лако створити хемију која би уклопила све сујете и жеље појединаца. Очигледно то није успео ни Александар Ђорђевић, коме је утакмица са Чесима за 5. место на шампионату уједно била и последња коју је водио као селектор. Још у Кини је рекао да он то више неће бити.
Тешко је избећи општи утисак да су сви, осим Богдана Богдановића, играли слабије него што је јавност очекивала, а да селектор Ђорђевић није успео да „праве“ играче уведе у игру у правом тренутку и да их у игри држи одговарајуће време и на одговарајућем месту. Сва очекивања јавности да се Кина не понови сада су усмерена према новом селектору који ће, у то нема сумње, бити изложен истим очекивањима као и Александар Ђорђевић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *