Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

Незванично признање

Да ли посетом амбасадорке САД Мирашу Дедеићу Америка окреће леђа Цариграду, или су и овај пут, мање очигледно него у украјинској мисији, Запад и Фанар на истом задатку?

Очекивано је да ће највеће разумевање за процес прављења антисрпског идентитета Црне Горе показати управо они који су националну целину српског народа пресекли НАТО границама. Заокруживање пројекта Алијансе, свесни су, може да се спроведе само цивилизацијском конверзијом, а за тако нешто није довољна ни подршка председника Црне Горе ни закони којима се отима имовина СПЦ већ нова црква нове инстант нације.

РАЗМИМОИЛАЖЕЊЕ ИЛИ…? Отуда посета амбасадорке САД у Црној Гори Дедеићевој секти на Цетињу ни најмање не збуњује. Још мање њено задовољство које је на свом твитер налогу изразила због указане могућности да се упозна са историјом цркве црногорских сепаратиста која, узгред буди речено, датира из „далеке“ 2010. када се ова организација регистровала у полицији државе Црне Горе. Збуњује да ли је овом неформалном подршком администрација САД окренула леђа Цариградској патријаршији која се недавно о овом питању јасно изјаснила, или су и овај пут, мада не тако очигледно као у украјинској мисији, Запад и Фанар на истом задатку?
„Ваша екселенцијо“, недавно се патријарх цариградски обратио председнику Црне Горе, „овим писмом вам јасно и потпуно отворено саопштавамо да господин Дедеић није епископ Православне цркве него особа рашчињена од Васељенске патријаршије. (…) Васељенска патријаршија не жели да љубљени народ Црне Горе дође у стање црквене изолације и одсечености од тела свеукупне заједнице Православних цркава, с обзиром на то да ниједна од њих неће признати ни подржати Дедеићеву антиканонску творевину.“
За неког ко је учествовао у свим америчким и НАТО операцијама у православним државама од Грузије до Украјине, чиме је сарадња ушла и у званичне оквире када је руководство САД донело закон о заштити константинопољског патријарха, крајње неочекиван став. За неупућене, готово знак размимоилажења и излазак Фанара из оквира спољне политике САД. Међутим, ствари стоје сасвим другачије…
О томе да ли је цариградски патријарх, супротно настојањима Вашингтона, озбиљан у намери да заштити СПЦ од расколничких структура у Македонији и Црној Гори, те да ли је за признавање њихових аутокефалија неопходна подршка осталих помесних православних цркава објаснио је у интервјуу за сајт „Антена“ др Димитриос Керамидас, грчки православни теолог, професор Православне теологије и православно-католичког дијалога на „Ангелицуму“ у Риму и предавач на Хеленском отвореном универзитету у Грчкој. По њему су академска заједница, а посебно његове колеге специјализоване за словенско хришћанство свесни постојања помесне Црногорске независне цркве у прошлости. Јер, гле закључка, „са канонскога становишта, српска аутокефалија потиче из 19. и 20. вијека и последица је тадашњих политичких промјена и црквених аката, а историјски и духовни коријени српскога православља потичу из средњега и каснога византијскога доба“.

КАНОНСКО СТАНОВИШТЕ? Дакле, у прибављању легитимитета црногорској парацркви неопходно је оспорити историјско трајање СПЦ.
„Као што знамо“, каже, „Српској цркви је 1879. додељена аутокефалија, а уздигнула се на патријаршијско достојанство 1920.“
Доиста, признаје, постоје историјски догађаји везани за независност српске државе и цркве из 13. века (у томе периоду Цариград је трпео латинску окупацију и центрифугалне снаге су фаворизоване у источнохришћанском свету). Међутим, закључује, током отоманскога периода ове епархије вратиле су се под непосредну јурисдикцију Цариграда.
Ова тврдња грчког угледника можда би могла да прође као инцидентна да недавно на обележавању 800. годишњице аутокефалности СПЦ у Лос Анђелесу архиепископ Елпидофорос, након што је саопштио одлуку патријарха Вартоломеја – да ће Васељенска патријаршија великом прославом у Никеји обележити осам векова од тренутка када је СПЦ стекла аутокефалност, Српску цркву није назвао Црквом Србије. Др Димитриос Керамидас полази изгледа са истог становишта да је аутокефалној цркви Краљевине Србије томос аутокефалности у време краља Милана дао Цариград, али иде и корак даље: „Црквено укључивање епархија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Српску аутокефалну цркву је Цариград признао и благословио патријаршијским томосом 1922. године. То су датуми рођења Српске патријаршије.“
Наравно, ни помена да се 1918. СПЦ ујединила, те да је свака веза између Цркве Краљевине Србије и данашње СПЦ произвољна, а постојање Цркве Црне Горе груба неистина.
Томос који би ЦПЦ доделио Цариград засад као могућност не постоји. Мада искуство Украјинске православне цркве говори да су радикални заокрети могући. Посебно уколико задатак долази са Запада. На питање новинара „Антене“, да ли је реално очекивати недвосмислено признавање аутокефалије Православне цркве Украјине (ПЦУ) на заседању Архијерејскога сабора Грчке, Керамидас одговара: „Разумно је очекивати да ће следеће пленарно заседање Грчке цркве потврдити изјаву сталнога Синода који је признао прерогативе васељенскога патријарха да додели аутокефалију помјесној Цркви под његовим омофором, као и јурисдикциона права Цариграда у Украјини.“
И додаје, кључно: „Да будемо прецизнији: нема потребе за званичним ’чином’ признања.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *