Почетна / ПЕЧАТ НЕДЕЉЕ / Печат недеље

Печат недеље

Лавров на опроштајном пријему

Иако није уобичајено да министар спољних послова прати одлазеће амбасадоре других земаља у РФ, своје присуство на опроштајном пријему код српског амбасадора Славенка Терзића Лавров је објаснио речима: „Мало сам погубљен јер нисам очекивао овакву церемонију, мислио сам само да дођем и да те загрлим, да ти захвалим на заједничком раду и пожелим успеха у даљој каријери.“
Министар Лавров је подсетио на чињеницу да су Руси и Срби у најтежим тренуцима били заједно, подржавали једни друге, „не због егоистичких циљева већ зато што смо били сигурни у то да људи морају да живе у миру и слози а све странице историје то потврђују“. „Историју“, истакао је, „сада неки политичари желе да промене, да нам је отму, али зарад наше деце то нећемо дозволити.“
Лавров је изразио уверење да ће нам слога и приврженост правди помоћи да истрајемо у свему а пре свега на решавању проблема Косова који раздире цео Балкан. „Косово је постало велика геополитичка игра са високим улозима, а највећи је проблем што западне земље интересују геополитички циљеви, а не интереси људи који су вековима живели на тој земљи.“
Амбасадор Терзић је захвалио свим руским државним органима, Руској православној цркви, као и научним институцијама које су помагале у раду српској амбасади у Москви. Терзић је добио и Орден великог кнеза Сергија Александровича који му је уручио бивши руски премијер Сергеј Степашин, сада на челу Императорског православног палестинског друштва.

Спомен-музеј на месту страдања

На обали реке Дрине, у месту Стари Брод, освештан је Спомен-музеј као језиво сведочанство о дану у којем је марта 1942. од руке усташа и нациста страдало више од шест хиљада Срба.
Страдање о којем се ћутало 77 година, највећи је и најмасовнији покољ над Србима који су усташе починиле на православни празник Младенце, 22. марта 1942. године, у Старом Броду. Премијер Српске Радован Вишковић у свом обраћању подсетио је да су небројени примери девојака и жена с децом које су, не желећи да заврше у рукама усташа, скакале са стена у Дрину.
„Хроничари су забиљежили да се у једном дану саможртвовало 326 дјевојака, заједнички скочивши у Дрину. Овакав примјер саможртвовања ријетко је забиљежен у историји“, нагласио је Вишковић.
Кад год је Дрина делила Србе, текла је крвава, подсетили су званичници Српске. Страдању 6.150 Срба Сарајевско-романијске регије и Подриња, марта 1942. на обалама Дрине, владика Николај Велимировић је посветио поему „Ђердан од мерџана“.

Сабрани у Старом Расу

Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска, у Цркви Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, прославила је два јубилеја: 1.000 година од првог писаног спомена Рашке епархије и осам векова од стицања аутокефалности СПЦ. Владика рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије рекао је да иако као народ имамо чиме да се поносимо и похвалимо, имамо и велику одговорност с обзиром на тешко време у којем данас живимо.
Митрополит Амфилохије је подсетио да премда понекад заборавимо, Стари Рас је корен нашега духовнога бића, јер је овде епископ, у време Свете браће Кирила и Методија, од којег је тражено да припадне Римокатоличкој цркви то одбио, рекавши да ми припадамо Истоку, Цариграду, Светом граду Јерусалиму и то опредјељење и траје.
„Не само 1.000 година него 1.500 и више година то опредјељење наше кроз вјекове траје, носимо часни крст и чувамо на овом мјесту изворну вјеру православну. Дај Боже да се тако и настави! Косово и Метохија и Рашка су темељ бића овога народа ма гдје се он налазио“, поручио је митрополит Амфилохије и додао да ако се одрекнемо тог темеља, онда се одричемо себе и свега светога што је овај народ родио кроз вјекове, изражавајући наду да тога неће бити.

Између Србије и Русије – пруга од снова

Дечји конкурс који у оквиру пројекта „Воз жеља“ и ове, шесте године по реду – под покровитељством „РЖД Интернешенел“, ћерке фирме Руских железница – расписују Српско одељење Међународног фонда јединства православних народа из Москве и часопис Српске патријаршије „Светосавско Звонце“ има за тему путовање. Организатори позивају децу узраста од седам до 18 година да на тему „Моје велико путовање. Од Србије до Русије“ забележе тренутке с путовања или да га измаштају, креирају сопствену разгледницу, опробају се као водичи или пак своје замишљено путешествије, у којем су извесне само две одреднице – Србија и Русија, преточе у изабрану књижевну форму. За учеснике који теже већој уметничкој слободи пропорције се с наше две државе шире на читав свет. Радове на српском или руском језику учесници могу послати на мејл fjpn@bvcom.net или на адресу Српског одељења Међународног фонда јединства православних народа (Улица 27. март број 50), а са свим детаљима конкурса могу се упознати на сајтовима „Руског дома“ у Београду (ruskidom.rs) и часописа „Светосавско звонце“ (zvonce.spc.rs).

Дан после

Шта је мање лоше за Србију – да најављени изборни бојкот дела опозиције успе, или да не успе?

Након што се поделила поводом могућности уласка у прелазну владу иако о формирању такве владе нико озбиљан није ни размишљао, српска опозиција дели се и око бојкота избора који ће бити одржани идућег пролећа. Боље предизборне поклоне Александар Вучић и актуелна власт вероватно нису могли ни да замисле.

ДУША ОПОЗИЦИЈЕ У наредних неколико недеља, најавио је председник Народне странке и један од тројице лидера Савеза за Србију Вук Јеремић, одиграће се „битка за душу опозиције“.
„Неке наше партнере ће покушати да намаме комбинацијом ’непристојних понуда’ и притисака. Народну странку нису ни покушали, јер знају да смо људи који непомирљиво стоје иза својих уверења и одлука, а одлучили смо да бојкотујемо изборе. Надам се да нико из праве опозиције неће поклекнути, али сачекајмо да видимо ко ће остати да држи заједнички фронт“, поручио је Јеремић, најављујући да ће његова борба против власти кренути борбом против опозиције која не дели његове ставове: „Након што карте падну и тада се покаже ко је на којој страни – сви који пристану да изађу на изборе биће на страни власти, а сви који се буду определили за бојкот су против ње – кренућемо у интензивну кампању.“
Како тренутно стоје ствари, изборе намеравају да бојкотују и преостала два виђенија лидера Савеза за Србију, Драган Ђилас (Странка слободе и правде – ССП) и Бошко Обрадовић („Двери“), Демократска странка се чини традиционално подељеном, док се остале опозиционе странке – од Покрета слободних грађана Сергеја Трифуновића, преко Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка и Либерално демократске партије Чедомира Јовановића до Српског патриотског савеза (СПАС) Александра Шапића, Демократске странке Србије Милоша Јовановића и Српске радикалне странке Војислава Шешеља – неке више – неке мање, чине ближе одлуци да на изборе изађу него да их бојкотују.
У сваком случају, јединства међу опозицијом – уосталом, као што смо и навикли – поново нема. А то, будући да се боре за исте делове бирачког тела, гарантује међусобну борбу до истребљења из које ће највећи профит извући актуелна власт.

БОЈКОТАШКА РАЧУНИЦА Поставља се и питање критеријума по којима ће бојкот – буде ли га на крају, а до краја ове пред-предизборне кампање остало је још прилично времена, тако да је свашта могуће – питање дакле критеријума по којима ће евентуални бојкот бити оцењен као успешан или не.
Другим речима, где се налази доња граница излазности коју актуелна власт може себи да дозволи а да избори не буду доживљени као нелегитимни?
Заговорници бојкота о томе се мудро не изјашњавају, а опозициони посланик (и аналитичар) Ђорђе Вукадиновић, који се залаже за излазак на изборе јер то сматра мање лошим решењем, ту границу ставља на тридесетак одсто уписаних бирача: „Бојкот би се могао сматрати реално успешним уколико би се излазност на изборима могла спустити на тридесетак одсто. Формално, ни то не би био разлог да се избори пониште, али би ипак представљало озбиљан проблем за власт која би се након тога формирала.“
На претходним парламентарним изборима, 2016. године, гласало је 3.778.923 грађана Србије, односно 56,07 одсто уписаних бирача.
То значи да ће, по цитираном Вукадиновићевом критеријуму, бојкот успети ако на изборе наредног пролећа изађе чак око милион и 700 хиљада бирача мање него 2016. године, а то је скоро дупло више од бројке коју су тада, у збиру, сакупили и они који су најавили бојкот, и они који се око тога још премишљају. Шансе да се овако нешто догоди крећу се, отприлике, између минималних и никаквих.
Штавише, с обзиром на то да ће уз парламентарне изборе следеће године бити одржани и локални избори, који по природи ствари позитивно утичу на излазност, шансе за успех бојкота још су мање.

ШТА ДАЉЕ Најзад, ту је и питање – упућено онима који позивају на бојкот – шта планирају након избора?
Једина могућност која им остаје на располагању јесу ванпарламентарни видови борбе. Али и сами су свесни, или би морали да буду, да је жестоко спласнула протестна енергија која се у једном тренутку појавила, а искуство говори да ју је, после замирања, поприлично тешко поново пробудити. Тим пре што, ни када је била на врхунцу, евидентно није била довољна да би изазвала било какву озбиљну промену.
Најзад, ту је и питање стабилности Србије. Да ли јој је, да ли нам је, потребна још једна револуција и ваљање власти по улицама? Или нам 5. октобар 2000. није представљао довољну опомену?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *