Отимање надлежности

Многи пореде Бакирово практично одустајање од Споразума о принципима за формирање власти с поступком његовог оца Алије Изетбеговића, који је 1992. године повукао потпис с Кутиљеровог плана и тако гурнуо БиХ у крвави рат

Петог дана септембра истекао је рок – предвиђен Споразумом о принципима за формирање власти у БиХ – за конституисање Савета министара, али у овом органу дејтонске творевине скоро годину дана након избора и даље седе министри у техничком мандату који (бар што се Републике Српске тиче) немају поверење грађана. Могло би се закључити да је споразум, који су 5. августа потписала тројица лидера најјачих националних странака, клинички мртав. Мада и даље постоји минимална, више теоретска могућност да под ударима снажних електрошокова мртвац ипак оживи.

БАКИР И АЛИЈА Реално, у такав епилог мало ко верује, па зато све стране предузимају кораке како би другим средствима оствариле своје супротстављене интересе. Да БиХ 5. септембра неће добити нови Савет министара постало је готово извесно након што је СДА, уз сугестије западних пријатеља, у споразум накнадно убацила непостојећи „модификовани АНП“ (годишњи национални програм за чланство у НАТО) иако јој је било јасно да Милорад Додик неће дати зелено светло за реализацију овог перфидног плана гурања БиХ на мала врата у Северноатлантску алијансу.
Многи пореде Бакирово практично одустајање од Споразума о принципима за формирање власти с поступком његовог оца Алије Изетбеговића, који је 1992. године повукао потпис с Кутиљеровог плана и тако гурнуо БиХ у крвави рат. „Рахметли бабо“ је, подсетимо, своју одлуку о цепању плана португалског дипломате донео после савета који му је дао ондашњи амбасадор САД у Југославији Ворен Цимерман, а и његов „мали“ је – да ли је баш реч о случајности? – „модификовани АНП“ гурнуо у игру тек након што су му то предложили дипломатски представници Ујка Сема у Сарајеву.
Наравно, не треба очекивати да ће одустајање млађег Изетбеговића од сарајевског споразума довести до тако страшних последица какве је проузроковао поступак његовог оца пре више од четврт века. Времена и однос снага у свету данас су знатно другачији него у периоду диктатуре Запада по окончању Хладног рата, што, међутим, не значи да Бакирово фактичко бацање низ воду компромисног документа од 5. августа неће имати озбиљне последице по будућност државе.

[restrict]

ПРОГРАМСКА ДЕКЛАРАЦИЈА СДА Изетбеговић Јуниор је 14. септембра на Конгресу СДА поново изабран за првог човека странке са четворогодишњим мандатом, а усвојена је и Програмска декларација у којој су као примарни и дугорочни циљеви најутицајније бошњачке партије наведени „Република Босна и Херцеговина, афирмација босанског језика као заједничког идентитета свих грађана БиХ, успостављање Врховног суда БиХ…“
Сви ови циљеви – који би, како се истиче у Декларацији, требало да буду остварени усвајањем новог устава – супротни су Дејтонском споразуму, дакле актуелном уставу земље чију унитаризацију политички представници некадашњих Муслимана упорно покушавају да остваре. Наиме, у називу државе рођене у ваздухопловној војној бази у Охају нема речи Република, већ само Босна и Херцеговина, а наравно ни босанског језика као службеног или, да будемо прецизни, „језика као заједничког идентитета свих грађана БиХ“. Кад би се којим несрећним случајем овај језик стварно наметнуо као заједнички свим становницима БиХ, то би значило да су Срби и Хрвати трансформисани у националну мањину у „грађанској“ бошњачкој држави, односно да уживају статус сличан ономе који је некад имала хришћанска раја у Отоманском царству. У функцији реализације већ споменутих циљева је и тражење да се створи Врховни суд БиХ.
Маде је нови-стари лидер СДА – који је, узгред буди речено, најавио да неће одустати од иницијативе „за преиспитивање имена Републике Српске“ – покушао да спусти лопту нагласивши како „нико не треба да се љути што Странка демократске акције има своје визије“, односно „политику за коју ће покушати да убеди друге“, ствари су огољене и више него јасне.
Тога је, наравно, свестан и Милорад Додик који је, коментаришући Програмску декларацију најјаче бошњачке странке, оценио да овај усвојени „антиуставни и антидејтонски документ представља позив на сукобе“, али и поручио: „Ово што они желе да остваре није могуће. Нама није стало ни до какве БиХ, а камоли Републике Босне и Херцеговине.“

НАТО ПУТ Поставља се логично питање да ли пројектанти Програмске декларације СДА – вероватно охрабрени поруком Метјуа Палмера да је „Дејтонски споразум подложан изменама“ – заиста верују у могућност реализације прокламованих циљева и, ако је то стварно тако, којим средствима мисле да их спроведу у дело? Нема никакве сумње да Бошњаци и њихови глобалистички ментори главну препреку трансформацији дејтонске творевине у унитарну и „мирну Босну“ виде у Милораду Додику и његовом политичком блоку, па је у том контексту занимљива изјава Бакира Изетбеговића у којој је он нагласио како су „НАТО пут и АНП повод да се стане на лопту и каже доста“. Човек чије директиве Шефик Џаферовић спроводи у Председништву БиХ је том приликом (уочи Конгреса своје странке) послао на први поглед прилично противречне сигнале најјачој партији РС.
„Чекамо сазревање СНСД-а (Савеза независних социјалдемократа) да довршимо овај мандат кога је сада остало три године. Да се крене и да се земља покрене. Ми то не можемо урадити без СНСД-а. Остаће у техничком мандату (Савет министара) све док не дође до сазревања. Све док се не почне поштовати закон.“
Изетбеговић дакле признаје да се држава не може покренути без сарадње са СНСД-ом, али истовремено „педагошки“ поручује да за представнике ове странке неће бити места у Савету министара све док та партија не „сазри“, другим речима, док не прихвати НАТО пут и друге „вредности“ унитарне БиХ. Пошто је готово извесно да најјача странка Српске са актуелним руководством неће одступити с досадашњег курса, Савет министара би могао да остане у техничком мандату све до нових избора, или би СДА могла поново да формира коалицију (и расподели министарска места) с „разумним партнерима“ из Републике Српске.
Јер, подсетио је Бакир Изетбеговић, „ми смо већ једном зауставили СНСД. СДА је то урадила 2014/2015. године због понашања према повратницима.“

ДОДИКОВ ОДГОВОР И државник из Лакташа са сарадницима припрема најављени одговор на изазове настале пропашћу Споразума о принципима за формирање власти у БиХ. Главни одбор СНСД-а би 18. септембра (када овај текст буде у штампи) требало да усвоји политичку платформу, односно предлоге о враћању отетих надлежности Републике Српске који би затим били прослеђени Народној скупштини РС на усвајање. Остаје да се види хоће ли се у њима наћи сви они наметнути закони о којима је протеклих недеља говорио српски члан Председништва БиХ (што би требало да доведе до повлачења РС из Споразума о оружаним снагама БиХ, ускраћивања надлежности Тужилаштву и Суду БиХ, стављање ван снаге Закона о индиректним порезима…) или ће нешто од тога, ипак, бити изостављено, а друго – досад ненајављено – добити места у овим предлозима за највише законодавно тело мањег ентитета дејтонске творевине.
Иако добро зна да Дејтонски споразум разваљују други, Додик не жели да кривица за то буде пребачена на Републику Српску, па зато упорно инсистира на томе да је „враћање, од стране високих представника, на силу отетих надлежности РС, само повратак Дејтонском уставу који не предвиђа никаква специјална, ’бонска’ овлашћења међународних протектора у Сарајеву“.
Нажалост, показала су се тачним предвиђања да у овој борби за враћање отетог лидер Републике Српске и његов политички блок неће имати подршку опозиционих странака у Народној скупштини РС.
Најдаље у демонизовању (није прејака реч!) најављених потеза власти у Бањалуци отишао је министар спољних послова БиХ у техничком мандату и високи функционер ПДП-а Игор Црнадак. Овај отворени заговорник политике уласка у НАТО покушао је да уплаши грађане РС и, наравно, да за изговорене речи добије нове поене код западних пријатеља, „аналитичким“ упозорењем да би „инсистирање на укидању државних оружаних снага и правосудних институција могло да доведе земљу на ивицу рата“. Тек нешто умеренији био је први човек СДС-а Мирко Шаровић, који је оценио да је „излазак из институција БиХ лоша и неодговорна опција јер не доводи до решења, а продубљује кризу“.
Говорећи о могућности да, након пропасти споразума од 5. августа, на нивоу БиХ буде формирана нова парламентарна већина, некадашњи председник РС је саопштио како „СДС нигде не жури, већ чека да види хоће ли бити иницијативе у том правцу“. Шта заиста жели, Шаровић је открио у једној другој изјави у којој је – оптуживши СНСД да је, заједно са СДА, главни кривац за садашњу кризу – поручио да „они који троше драгоцено време грађана треба да признају пораз и повуку се са власти“.
А да Милорад Додик нема илузија о томе да не само у Сарајеву већ и у западним центрима моћи прижељкују да њега на власти замене неки други, „конструктивнији“ политичари из РС, потврдио је и сам у интервјуу руском листу „Репортер“: „Мене и моје истомишљенике ће покушати да уклоне како би радили с неким другим, али ја сам апсолутно убеђен у снажну позицију Републике Српске. Јер, да су могли да нас заобиђу, већ би то учинили.“

 

Припајање Сарајеву

У усвојеној Програмској декларацији СДА истиче се да је „примарни и дугорочни циљ“ ове странке „усвајање устава којим би Босна и Херцеговина била дефинисана као демократска, регионализована (са пет или више мултиетничких регија), правна и социјална држава под називом Република Босна и Херцеговина, са три нивоа власти – државним, регионалним и локалним, као и са градом Сарајевом који је политички, административни, културни и економски центар БиХ“. СДА ће се залагати да „административно подручје Града Сарајева обухвати целокупну територију предратног Сарајева с најмање десет општина, у оквиру шире регије“, што значи да би у његов састав требало да уђу и садашње територије Републике Српске.

[/restrict]

Један коментар

  1. Sve je to projekat Amerike.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *