Почетна / Култура / О једном пострадању у веку вукодаву

О једном пострадању у веку вукодаву

Поводом објављивања велезборника Венац за Мандељштама

Како живот и дело Осипа Емиљевича Мандељштама потврђују да је извесно да песник нешто мора да стави на коцку, макар себе самог, и због чега је данас актуелно питање: јесу ли поводом чињенице да поезију мало ко чита сами песници апсолутно недужни?

У свету, а и код нас, поезија је у дефанзиви. Пише се и даље, број аутора расте, објављене књиге се множе – али слабо ко то чита. Да би смо објаснили како је до овог „стања“ дошло, ваљало би да наведемо више десетина разлога. Што оних тзв. „објективних“, везаних за културне и друштвене прилике, што ништа мање важних и бројних проистеклих из премоћи нових медија.
Ипак, чини се да спрам споменутог „стања“ ни сами песници нису апсолутно недужни. Један немачки теоретичар је то једноставно објаснио: поезија је, по њему, изгубила дослух с колективом (друштвом, народом, то јест суштинским проблемима којима је, у датом времену, заокупљена шира или ужа популација).
Ово свакако не значи да би данашњи песник ваљало да заигра на сигурно, да се баци на зделавање химни, будница или каквих јаросних ритмованих памфлета, па да изнова буде читан, значајан и присутан. Али је извесно да нешто мора да стави на коцку, макар себе самог. Онако како је то учинио руски песник Осип Емиљевич Мандељштам (1891–1938), чији не одвећ дуги живот, како каже Јосиф Бродски – од рођења у Петрограду до смрти у Стаљиновом логору – а још више Осипови поетски сублимати и данас, нешто више од осамдесет година након песникове смрти, интригирају књижевне зналце, преводиоце, тумаче поезије и, наравно, потоње песнике у широком културолошком кругу.
Најновији доказ за ову тврдњу је обимна књига Венац за Мандељштама коју је приредио угледни слависта, професор Миодраг Сибиновић, а ове године објавила Издавачка књижарница Зорана Стојановића (Сремски Карловци – Нови Сад). У том велезборнику (од готово 500 страна) чеоно место припада избору Мандељштамових песама, у преводу М. Сибиновића, из свих песникових књига. Но тај избор у неку руку не би био довољно заокружен да му, трудом истог преводиоца, нису придодате и све Мандељштамове песме остале изван збирки, као и оне нештампане за живота. Међу њима посебну пажњу заслужује беспоштедни Стаљинов портрет (насловљена песма из новембра 1933, с почетним стихом „Ми живимо под собом земљу не ћутећи“), потом пророчанска из маја 1935 („Да, ја лежим у земљи и усне покрећем“), Песма о незнаном војнику и, напосе, поема о Стаљину, својеврсна ода којом је угрожени песник покушао да спасе главу. За њен настанак се посебно припремио, променио „метод“, али је убрзо властито прегнуће строго проценио – то је „била болест“.
Зарад оних које би песниково мученичко житије занимало више од његове поезије подсећамо на вишетомну биографску књигу – прави и узбудљив документарни роман упечатљивији од многих данашњих домаћих и страних романа – коју је написала Осипова супружница Надежда Мандељштам. Наслов је довољно речит: Страх и нада, а мада је реч о издању из 1988, верујем да се још може пронаћи у којој бољој антикварници.
Миодраг Сибиновић је ишао другим, темељнијим смером. Свој изборник је снабдео опсежним предговором – студијом о Мандељштамовом делу, а споменутом избору песама придодао је избор из Мандељштамових проза (укључујући оне које је превела недавно преминула Милица Николић, врсни преводилац и есејиста). Уз споменуте прозне одломке иду и фрагменти Мандељштамових есеја, избор преписке и одељак Руски писци о Мандељштаму. Иља Еренбург, Цветајева и Бродски (превод Неде Николић Бобић) постављају неколике фундаменте за разумевање и тумачење песника, док Ана Ахматова сапатнички сведочи о његовом пострадању у страшним годинама, у „веку вукодаву“ (формулација из давног Миљковићевог превода Осипове поезије у књизи Шум времена, коју је београдска Просвета објавила давне 1962).
Спомињући то издање примакли смо се делу Венца који је посебно изненађење и посебан допринос М. Сибиновића. Реч је о одељку Српски писци о Мандељштаму унутар којег су наука и књижевничка, песничка интерпретација сљубљене у значајан низ у којем су се, уз Милицу Николић, Добрицу Ћосића, Миливоја Јовановића, Кирила Тарановског… све до Енисе Успенски и Корнелије Ичин, нашли и Вида Огњеновић, Мирослав Максимовић, Бошко Томашевић, Вукашин Костић и Стеван Тонтић.
Миодраг Сибиновић, међутим, иде и корак даље. Он Венац заокружује опсежном властитом студијом, читавом „књигом у књизи“ насловљеном Мандељштам у српском руху и духу. Да, реч је, на првом месту, како се и могло очекивати, о нашим преводима и превођењу Мандељштама на српски. И о извесној стручној полемици – Сибиновић је и сам битан актер теорије превођења – с пок. Миливојем Јовановићем, жестоким оспоритељем раног Миљковићевог превода Мандељштамове поезије (у споменутом Шуму времена из 1962). И не само о томе, свакако.
Ова стручна расправа у исти мах је и студија о рецепцији Мандељштама у нас, и о његовим рефлексима и плодним подстицајима у савременом српском песништву (песме Братислава Милановића, Мирослава Цере Михаиловића, Синише Ристића, Мирослава Максимовића, Мирољуба Тодоровића, потписника ових редова, потом Бошка Томашевића, Злате Коцић, Милоша Јанковића и Вукашина Костића). Подразумева се да овај попис није никаква статистика, и да није коначан. Чињеница је, међутим, да се барем неки од споменутих могу потпуно сложити с опаском Божидара Шујице – коју наводи М. Сибиновић – да је те давне 1962. појава Мандељштамовог Шума времена (предговор и преводи прозе Милица Николић, препеви поезије Бранко Миљковић) била равна откровењу.
Аутор ових редова доживео га је и сам те 1962 – читајући, читаво једно лето, и понављајући опојне Осипове – Бранкове стихове. Био је то судбински спој; осмоза и варничење. (То је поезија, мислио сам. Сва дотад прочитана поезија наликовала ми је на хербаријум).
Сибиновић се слаже с оновременим запажањима Милице Николић која и даље, чини се, остају најбољи кроки Мандељштамових наума: наиме, да је стварао „бременит језик“, и то „прострт смисаоно, не хоризонтално већ вертикалом, у сама слојевита филолошка недра језика-земље“. Па додаје да је за песника свака реч жижа значења, подстрекач асоцијација, синтеза, бреме.
Једна драгоцена књига, необична и несебична, о чијем аутору Миодрагу Сибиновићу, односно о његовом научном, стручном, теоријском доприносу, преводилачком, па и властитом поетском раду је у разним приликама и поводима говорено и писано, док овде свакако није било довољно речи. Тема је, као и у самој књизи, био песник Мандељштам. Али је зато, држимо, речено барем оно најосновније о том несвакидашњем Венцу за Мандељштама који је, извесно, на неки начин и Сибиновићев алем-венац.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *