Почетна / Друштво / O држави нису ни сањали

O држави нису ни сањали

Да ли је вакат за јединствену муслиманску БиХ (1. део)

Пише Ненад Кецмановић

Како су Тито, Ел Багдади, Биједић, Хомеини, Микулић, Гадафи, Кардељ, Бин Ладен, Клинтон, Меркелова, Изетбеговић и други забавили о јаду Босну? Односно шта се током свега неколико деценија збило са муслиманима – Муслиманима -Бошњацима – Босанцима – Бошњанима, који су се исламизацијом дијела хришћана под османском окупацијом Босне зачели као вјерска заједница?

До половине шездесетих година тек минулог вијека помињани су као најсекуларнији муслимани на свијету, протагонисти умјереног босанског ислама, нагодне комшије. Прву Југославију су дочекали под хипотеком конверзије на вјеру освајача. Његошеву поуку да је „потурица гори од Турчина“ читали су у школској лектири. О свом недовршеном националном идентитета могли су да прочитају код Меше Селимовића: „Муслимани су као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.“ Нису имали ни државу, јер је БиХ пола миленијума уназад па до данас била или окупациона зона, или corpus separatum унутар већих држава или, сада, међународни протекторат. Најзад, и нацију и државу су добили а да их сами нису ни тражили, док о држави нису још ни сањали.
Данас, међутим, Бошњаци своју нацију проглашавају апсолутно већинском, старосједилачком и темељном, те полажу право на цијелу БиХ. Иако чине мање од половине становништва, смјештеног на четвртини територије БиХ, оспоравају равноправност другим двома конститутивним народима. Шта се то у међувремену са њима догодило? Каква је улога у томе Тита, Бевца, Џеме, Хомеинија, Гадафија, Алије, Клинтона, Ел Багдадија, Меркелове? Примарни импулс дао им је Тито својом несврстаном политиком. Након доласка Хрушчова на Брионе 1956. са извињењем због резолуције Коминформа, Тито је постао безмало једини државник у Хладним ратом подијељеном свијету који је био једнако уважаван и у Вашингтону и у Москви. Опијен славом, очекивао је да ће социјалистичко самоуправљање постати идеолошка формула окупљања дисидентских земаља совјетског лагера, а он лидер „пете интернационале“.
Међутим, антистаљинистички реформатор Никита Сергејевић 1956. послао је тенкове на устанике у Будимпешти, а Тито је Имре Нађа из југословенске амбасаде, гдје се склонио, испоручио на стријељање. Када је Брежњев 1968. упао тенковима у Праг, Ото Шик и Јиржи Хајек су се налазили на одмору на Брионима, а Дубчекова супруга на Крку, али их је домаћин испратио кући. Пошто се самоуправљање није запатило у Источној Европи, Тито се окренуо ка Африци и Азији.

ТИТО – МУСЛИМАНИ ЗА НЕСВРСТАНУ УПОТРЕБУ У покрету несврстаних доминирале су исламске земље и Тито је своје лидерство хтио да појача афирмацијом муслиманског фактора у Југославији. Приликом дочека бројних државника из несврстаних земаља међу домаћинима је почео да се појављује реис-ул-улема. У југословенским амбасадама у исламском свијету омасовио је муслиманске кадрове. Послове на градилиштима Египта, Либије, Ирака добијала су махом предузећа из БиХ. С међународном техничком помоћи било је исто. Несврстана арапска и супсахарска браћа преплавила су и југословенске универзитете, а они су се најбоље осјећали и били примљени на сарајевском. Изолованим у хришћанском окружењу, босанским муслиманима било је то искуство припадања једној широј исламској заједници, а улога у Титовој спољној политици створила им је колективно самопоуздање. Истина, несврстане пријатеље је збуњивало како су пријатељи из Босне са истим именима (Хасан, Мухамед, Ахмет…) истовремено и муслимани и атеисти, те како су муслимани и по вјери и по нацији. А ни ови наши нису могли да им објасне. Изгледа да је ситуацију најбоље препознала једна кувајтска делегација након посјете Босни: „Југославија је тврђава ислама у Европи.“

КАРДЕЉ – ПРИЗНАЊЕ ЗА УНУТРАШЊУ УПОТРЕБУ „Признање муслиманске нације за Тита је било у функцији лидерске промоције на челу несврстаних“ (Жил Труд). За Кардеља је било у функцији националне фрагментације и федерирања федерације, па је, како пише Екмечић, анимирао муслиманске интелектуалце по Босни за признање нације. За Бранка Микулића пак то је било у функцији јачања позиције СРБиХ у оквиру СФРЈ, са ослонцем на једину центрипеталну нацију („без резервне републике“) наспрам двије центрифугалне (окренуте ка матицама). А како пише др Шаћир Филандра, као добар Хрват и калајевац „радио је на окретању муслимана и Срба и завађању комунистичких династија Поздераца и Диздаревића“.
Признање је изазвало компликације на југословенском плану. Шиптари на КиМ јесу били већином муслимани, али је за њих вјера била маргинална у односу на нацију. У Македонији, ако нису били Турци или Албанци, муслимани су третирани као Македонци исламске вјероисповијести. У самој БиХ српски и хрватски комунисти били су промотори нове ???, али недоумица и конфузије било је у редовима самих муслимана. Више су знали шта нису него шта јесу или су били задовољни да буду Југославени „прије него што ће то у будућности постати и други народи“. Није ишло лако чак ни уз снажну претпописну партијску кампању убјеђивања муслимана да су Муслимани. А упозорење да су „муслимани закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација“ др Есада Ћимића драконски је кажњено отказом на Филозофском факултету. Ипак, и двије деценије касније, на попису 2013, и даље су се изјашњавали уз писано упутство које је штампала ИВЗ: а) по националности сам Бошњак, б) по вјери – муслиман, ц) матерњи језик ми је босански.

ЏЕМАЛ БИЈЕДИЋ – „НАШ ЂЕМО ПРВИ ДО ТИТА“ Из истих „несврстаних“ разлога Тито је негдје у то исто вријеме изабрао Џемала Биједића за савезног премијера. Он није био вјерник, нити се као Авдо Хумо и касније Хамдија Поздерац бавио националном проблематиком. Био је више посљедица него иницијатор признања и афирмације нације, али је за муслимански народ постао инкарнација колективног успона. „Наш Ђемо посто први до Тита!“, одјекивало је усхићено сарајевским махалама. А још када је на излете из Београда или с Бриона у Сарајево почео да доводи Гамала (Насера), Ахмета (Сукарна), Муамера (Гадафија), а ови на поклон Беговој џамији остављали „перзијанере од по дунума и 50 хиљада чворова у које босе ноге упадају до кољена“, срећи и поносу Башчаршије није било краја.
У то име, овом изразито свјетовном, чак хедонистички настројеном, бистром, вјештом, прагматичном Мостарцу, који је синовима дао „влашка имена“, све је било опроштено када би га угледали на слици како с Титом на „Галебу“ обилази арапске земље. Иако су духовити Џема, и његова простосрдачна Раза (Разија) били омиљено друштво Брозових у часовима доколице, када су трагично настрадали у авионској несрећи, сумња муслиманске чаршије пала је на Јованку (и личке генерале). Фантазија да су тако „спријечили да њихов Ђемо наслиједи већ остарјелог Тита“ указује да је идентификација с Биједићем, човјеком од крви и меса, била емоционално-психолошки интензивнија него са нетом подареном апстрактном нацијом. И након посткомунистичке транзиције, Биједић је у бошњачкој политичкој историји оставио у сјени своје савременике међу Поздерцима и Диздаревићима, а његов мандат на челу СИВ-а запамћен је као неупоредив национални тријумф.

ХОМЕИНИ – АЈАТОЛАХ КАО ВЕЛИКА ИНСПИРАЦИЈА Сљедећу инјекцију колективне самосвијести и самопоуздања убризгао им је Хомеини. Чињеница да је Иран био проамеричка монархија и да је овај шиитски ајатолах своје рушење Резе Пахлавија назвао „Исламском револуцијом“, јер је поред вјерских имала и социјалне елементе, дало је повода неким високим партијским функционерима, Муслиманима из БиХ да предложе да се на међународни скуп „Социјализам у свијету“ у Цавтату позову и „исламски љевичари“. Професор Најдан Пашић је на припремној сједници у Београду ову иницијативу отклонио духовитом репликом: „Ако ћемо позивати муле, зашто онда не бисмо и владике и бискупе.“ Ипак, на самом скупу један сарајевски филозоф изнио је и „теоријску елаборацију“ иницијативе. Читава група сарајевских муслимана, професора ФПН, уз амин власти БиХ учествовала је на округлом столу у Мадриду поводом Гадафијеве „Зелене књиге“ у славу Џамахирије.
Тако су се неки муслимански партијски интелектуалци рано укључили у исламско братство и јединство од Марока до Индонезије. „Саудија“, како Бошњаци одмиља тепају Саудијској Арабији, била је нека врста сунитске теократије од оснивања по вољи Запада и биће заштићена и споља и изнутра све док широкогрудо угошћава тексаске нафташе. Хомеинијева шиитска теократија настала је, међутим, много касније и уз нос Вашингтону, те се у очима муслимана широм свијета показује да је то и данас могуће и да их никаква сила, па ни она „једина супер“, у томе не може спријечити. Није ли Алија, киван на покојног Ататурка, упозорио Тајипа: „Турска је као исламска била свјетска империја, а као секуларна тек осредња европска држава.“

АЛИЈА – РЕИСЛАМИЗАЦИЈА МУСЛИМАНА Стари Изетбеговић је о томе написао систематско дјело Исламску декларацију. Неуспјешан као политичар, државник и војсковођа, показао се успјешан у ономе до чега му је било једино стало: реисламизације босанских муслимана као базе изградње будуће исламске државе на дијелу територије БиХ „колико могу просперитетно контролисати“. За почетак радова на дугорочном пројекту било је кључно што је Алија, као вјерски лидер, побиједио унутрашњу конкуренцију секуларних националиста (Зулфикарпашић, Филиповић).
У томе га јесте објективно погурао комунистички режим, правећи га жртвом монтираног процеса, али је ипак одлучила чињеница да су бирачи били у некој од фаза транзиције од муслимана до Муслиманима. Алија је дуго одбацивао иницијативе да се Муслимани преименују у Бошњаке зато што је и сам с муком разлучивао вјеру од нације.
Током рата погинули муслимански борци тзв. Армије БиХ према смртовницама у сарајевском „Ослобођењу“ сахрањивани су као шехиди, односно као борци у славу Алаха, а не као родољуби бошњачке нације или домољуби Босне. Док је његов министар спољни Харис Силајџић обилазио западне пријестонице с причом о јединственој грађанској БиХ коју је Алији препоручио Цимерман, он сам је гостовао по арапским дворовима, обећавао исламску државу и добијао највећа вјерска одликовања и награде за одбрану ислама… Изетбеговић је успио да постигне оно што је успјело још само Јасеру Арафату: Босна је, поред Палестине, једина добила неподијељену подршку исламског свијета и босански муслимани су се осјетили дијелом глобалне уме од преко милијарду исламских вјерника.

Наставиће се

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *