Нова културна револуција почиње ТВ сапуницом?

ТВ серија „Прича о Минглан“

„Прича о Минглан“, изузетно популарна кинеска историјска серија, постала је телевизијски феномен број један у Кини. Имала је преко четиристо милиона гледања већ у прва три дана постављања ове серије на стриминг сервис јутјуба, али и врло занимљиве последице које су њена популарност и окретање традиционалним вредностима, које посредно намеће, изазвали у кинеском друштву и политици

Изгледа да је и кинеска телевизијска продукција успела да створи своју „Игру престола“. Макар, ако ништа друго, по одјеку који је остварила у јавности. Можда и није баш прикладно, али има основа за поређење. Нова кинеска телевизијска атракција, кажу чак и највећа досад, не само да је изазвала културну револуцију на сопственом простору већ је досегла до милиона гледалаца пошто је урађена у сарадњи са онлајн-сервисом јутјуба и доступна је у потпуности сваком гледаоцу који има интернет. Имајући у виду утицај који има на своје поклонике и глобално позиционирање, а и због жанровске блискости, није, дакле, неприкладно усудити се да велики телевизијски хит из Кине, ТВ серију „Прича о Минглан“, упоредимо са светском атракцијом број један када је реч о освајању публике такозваним костимираним серијама из далеке и делом измишљене, делом стварне историје, „Игром престола“. Сличност се, међутим, ту и завршава. Продукцијски далеко моћнија ХБО-а серија је и садржајно неупоредиво бруталнија и „западнија“ мада, треба то нагласити, у сваком смислу и неупоредиво озбиљнија. „Прича о Минглан“ више је као сапунаста бајка у којој се не манипулише ниским страстима публике, и где нема бруталног насиља и експлицитних сцена због којих се стидите што их уопште гледате. „Прича о Минглан“ јесте повратак у нешто далеко емотивно богатије и нежније, у оно што је некада била комерцијална телевизијска понуда и на Западу, у програм који је комуницирао с публиком на квалитетно емотивном нивоу. То су најчешћи утисци гледалаца када се помене ова серија. Та њена нежност и суптилност, изостанак агресивног језика и скаредних призора, насиља и непотребне бруталности.

Телевизијски феномен број један у Кини

Ипак, све то ни изблиза не би било довољно да се напречац освоји милионска публика. У томе је свакако помогла бројност кинеског гледалишта коме је ова историјска драмска сапуница и намењена. И то што је доступна преко интернета свакако је утицало да „Прича о Минглан“ постане телевизијски феномен број један у Кини. Отуд преко четиристо милиона гледања већ у прва три дана постављања ове серије на стриминг сервис јутјуба. „Прича о Минглан“ бави се историјом. Чак је и заснована на литерарној подлози пошто је у неком дакако даљем и врло слободном маниру екранизација историјске белетристике Гуанксин Белуана. Она се окреће времену владавине династије Северни Сунг (од краја деветог до друге половине тринаестог века) и то најпре у двору, на врху компликоване пирамиде власти унутар поменуте династије, али и на дну, у „радничком“ миљеу бројне послуге. Насловна јунакиња се налазила на почетку врло далеко од врха, била је тек једна од шест ћерки једне од бројних конкубина куће коју је посетио принц из свачијих снова, најпожељнији нежења престонице династије Северни Сунг, Кајфенг. И, као у правој бајци, изгубио је марамицу за којом је настала права потера, а заверу око крађе те марамице открила је наша јунакиња и тако је запала за око поменутом нежењи. Љубав је дакако учинила своје и сапунаста бајка је наредних двадесетак епизода, од укупно 73 колико је доступно у овом турнусу (нема сумње да ће их бити још), грејала срца нежних кинеских душа које су се толико одушевиле серијом да су је претвориле у хит године, али и културни феномен, чак и од последичног утицаја на модну индустрију пошто су костими из серије инспирисали део модне понуде на тржишту Кине (што се намерно или случајно поклопило са иначе постојећом политички мотивисаном обновом популарности традиционалне кинеске одеће и културе уопште). Кроз читаву серију су такви инфантилни састојци заплета, заједно са оним уобичајено присутним код историјских серија (борба за власт, сплетке у двору, рат међу наследницима, политичке интриге и завере, чак и извесна доза насиља у дочаравању кажњавања непослушних нижих слојева), одушевљавали непрестано растућу армију поклоника.
Кажу да није само овај садржај и начин на који је понуђен гледаоцима разлог за изузетну популарност серије. Добар део њене тако снажне привлачности крије се и у ударној глумачкој екипи, и то најпре у глумици што игра насловну јунакињу – Зао Линг је, кажу, тренутно једна од највећих ТВ звезда Кине. Слично је омиљен и њен муж Фенг Шаофенг, који у серији игра једног од утицајних дворских службеника уз чију помоћ Минглан током серије успева да се уздигне на друштвеној хијерархији и далеко надмаши неповољни статус ћерке конкубине. Њих двоје су дали значајан допринос у освајању гледалишта, посебно Зао, која је пре ове серије већ била звезда неколико других и стекла је тако велику популарност да је пре две године осванула на четвртом месту Форбсове листе кинеских звезда које највише зарађују. Посебно је њен избор за звезду ове серије био користан јер је Зао пре неколико година веома успешно одиграла сличан женски лик у савременој политичкој драми „Легенда о Лу Зен“, у којој је на одушевљење публике блистала у лику насловне јунакиње која од обичне девојке успева да се уздигне до места премијерке. Сада ће ова глумица несумњиво досећи и неку од челних позиција не само на овој него и на свим другим листама које се баве аспектима популарности и користи коју она доноси.

Костими сукобљавају политичаре

Што се тиче „Приче о Минглан“, највеће похвале добија њена продукција која је на изненађујуће високом нивоу, са врхунским сниматељским радом и раскошно презентованим костимима на којима се није штедело. Међутим, некинеску публику, посебно ову са западне стране светске културе, од серије значајно одбија компликованост односа унутар друштвене, па и породичне хијерархије времена које серија описује. И мноштво ликова чији су односи и мотиви често за гледаоце који нису Кинези потпуно неразумљиви, такође остављају ову серију превасходно домаћој публици. Врло лош енглески превод, који по уобичајеној пракси нуди јутјуб, још више доприноси да ова серија нема велике шансе да освоји свет. А свет свакако привлачи чињеница да је ово једна од ретких прилика да се овако популарни телевизијски продукт савремене Кине бави њиховом стварном историјом и културом. Да и не говоримо о бизарном кинеском прикључењу светском тренду у карактеризацији женских ликова које се и у овој серији, као и у готово целокупној новој западној продукцији, приказане као хероине, амбициозне, борбене и у остварењу својих циљева неустрашиве жене. И, опет, да се вратимо костимима. Управо је изузетан искорак у том сегменту продукције „Приче о Минглан“ послужио као нека врста надовезивања политичких тенденција модерног кинеског политичког руководства који тежи враћању старим вредностима, обичајима и генерално кинеском, у том контексту, национализму. Наравно, као и код нас, такви ставови су изазвали револт у такозваном космополитском делу кинеског друштва чији су се коментатори побунили против костима ове серије као утицајног примера у ком правцу би требало да се креће савремена кинеска мода! Тако је и овај поглед у историју озбиљно уздрмао садашњост, као што се то најчешће дешава када је такво освртање производ опречног времена и схватања које оно собом носи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *