НЕОТКЛОЊИВА ПРАВНА ЗАБЛУДА

Да ли после пресуде коју је донело веће којим је председавао судија Миодраг Мајић припадник било које етничке скупине или социо-културолошког ентитета у Србији може да се позове на морал и обичаје своје заједнице као основ искључења кривице? 

Кривична пресуда Апелационог суда у Београду, коју је 10. јуна ове године донело веће којим је председавао судија Миодраг Мајић, била је последњих дана предмет жестокe критикe јавности из неколико разлога. Окривљеном се судило за кривично дело обљубе над дететом, које спада у ред деликата који изазивају посебно гнушање и осуду јавности. Уз то, могло је да се очекује да ће пресуда Апелационог суда постати предмет лаичке знатижеље и критике, јер је њом преиначена првостепена пресуда којом је окривљени оглашен кривим и осуђен на пет година затвора, док је другостепеном пресудом окривљени потпуно ослобођен оптужбе. Просечног грађанина овако опречне одлуке два суда у истој држави могу само додатно да учврсте у уверењу да у Србији не постоји гарантија правне једнакости, тј. да ће различите судије у истим или сличним случајевима на исти начин применити закон.

СОЦИО-КУЛТУРОЛОШКЕ ОСОБЕНОСТИ Наведена пресуда Апелационог суда морала би да постане предмет стручне анализе, пошто представља уверљив пример примене нове контроверзне концепције института правне заблуде, која је унета у наше кривично законодавство важећим Кривичним закоником од 2005. године. Пре доношења овог законика у нашем кривичном праву је важило класично правно начело да „непознавање права шкоди“. Насупрот томе, према новој концепцији неотклоњива правна заблуда постоји онда када учинилац није могао и није био дужан да зна да је његово дело забрањено (чл. 29, ст. 2, КЗ). Пошто је свест о забрањености, односно противправности дела саставни елемент кривице, неотклоњива правна заблуда искључује постојање кривице, а самим тим и кривичног дела. Мада је Апелациони суд потврдио да су у овом случају радњама окривљеног остварена сва потребна обележја кривичног дела обљубе над дететом, окривљени је ослобођен кривице пошто је Апелациони суд утврдио да он „није био дужан и није могао да зна за постојање правне норме… која одређује забрану ступања у полне односе са особама млађим од 14 година“. До оваквог уверења веће под председавањем судије Мајића је дошло „полазећи од чињенице да су окривљени и оштећена припадници ромске националне мањине“, код којих је рано ступање у полне односе и рано заснивање заједнице живота уобичајена појава, те да, сходно томе, „просечни припадник ромске популације сличних субјективних карактеристика као окривљени у околностима предметног догађаја не зна да ли је описано понашање забрањено“.
Већ на први поглед чини се неоправданим позивање на постојање неотклоњиве правне заблуде код дела које није ново у српском и југословенском законодавству, какво је, примера ради, кривично дело насиља у породици, пошто је према општем ставу кривичноправне теорије искључено постојање неотклоњиве правне заблуде код понашања која се подразумевају као деликтна. Полни односи с децом се традиционално сматрају друштвено и правно недозвољеним понашањем не само у српском друштву већ и у оквирима европске цивилизације. Како је основна функција кривичног права заштита одређеног система вредности, суд у овом случају својом пресудом штити вредносни став ромске мањинске заједнице о дозвољености полних односа с децом, иако се он коси с традиционалним вредносним ставом српског друштва. Да ли после ове пресуде припадник било које етничке скупине или социо-културолошког ентитета у Србији може да се позове на морал и обичаје своје заједнице као основ искључења кривице?

КРИМИНАЛНИ ПОТЕНЦИЈАЛ Ако би, насупрот томе, позивање на „социо-културолошке“ особености као основ за ослобађање од кривице била искључива привилегија припадника ромске заједнице, онда би то оправдало претпоставку руског православног публицисте Игора Друза – да је „цигански криминалитет (подвлачимо криминалитет, несоцијализовани Цигани) постао важна полуга у рукама западне олигархије за усмеравање друштва у одговарајућем правцу“. На ову тезу надовезује се сведочење једног од значајних ромских политичара Рутка Кавчинског, да се разишао са Ђерђом Сорошем оног тренутка када му је „постало јасно да су хтели да га искористе за јачање циганског радикализма у Европи“. Једном речју, западна плутократија предвођена Сорошем не жели да социјализује Роме, већ да искористи постојећи криминални потенцијал ромске заједнице, о коме М. С. Салекин са Академије унутрашњих послова РФ закључује следеће: „Постојање родовско-племенских заједница не дозвољава им (Ромима) да се на модеран и одговарајући начин прилагоде условима савременог друштва.“ Криминалитет међу Ромима овај истраживач квалификује као „етнички криминалитет, под којим се подразумева извршење кривичних дела од стране припадника одређене етничке заједнице, условљен националним традицијама, обичајима, а такође и елементима стереотипног понашања“.
Ако криминалитет међу Ромима може да се сузбије само њиховом социјализацијом, пресуда већа Апелационог суда у Београду којом је окривљени Ром ослобођен за кривично дело обљубе над дететом само ће допринети даљој гетоизацији и криминализацији ове етничке заједнице. Уместо тога, веће Апелационог суда је морало да има на уму да би се у овом случају сврха кажњавања, у виду генералне и специјалне превенције криминалитета међу Ромима, остварила да је утврђено постојање отклоњиве правне заблуде. То би значило да учинилац због свог социо-културолошког порекла није знао да је његово дело забрањено, али да је то могао и био дужан да зна (чл. 29, ст. 3, КЗ). У том случају би се окривљеном изрекла казна блажа од казне која је изречена у првостепеној пресуди. Само таква пресуда би припадницима ромске заједнице указала на потребу њиховог укључења у живот српског друштва, по правилима која су иста за све његове чланове.