НАТО шапа српског зета

Шта ће нам донети именовање Метјуа Палмера за специјалног америчког представника за Западни Балкан

Српском зету Метјуу Палмеру није требало много времена да би нам, ноншалантном а тако бруталном уверљивошћу, показао да његов брачни статус неће имати нимало благотворног или макар благо анестезирајућег утицаја на мисију специјалног америчког представника за Западни Балкан која му је поверена прошлог петка, 30. августа. Уосталом, Палмерово је именовање тек део шире евроатлантистичке агенде за овај простор, и само су озбиљни политички шарлатани и безнадежно неумерени оптимисти могли да се понадају да ће српска тазбина америчког чиновника, постављеног да спроводи ту агенду, моћи да има икаквог утицаја на њу.
Сама пак агенда постаје све јаснија, то јест ако је икада и било икаквих нејасноћа у вези с њеним карактером.

[restrict]

ЕВРОАТЛАНТСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ Прави циљ Палмерове специјалне мисије на Западном Балкану може да се наслути већ и у саопштењу Стејт департмента о његовом именовању, у коме се каже да ће фокус његовог деловања бити на „интеграцији држава Западног Балкана у институције Запада“. А једна од њих – прва међу њима, заправо – јесте НАТО.
И сам ће Палмер то признати у интервјуу који овог уторка објављује љубљанско „Дело“: „Надам се да ће једна од порука мог именовања за специјалног изасланика за Западни Балкан бити то да је наша влада посвећена Западном Балкану и пуној интеграцији овог региона у европске и евроатлантске институције.“
А ту је и један, наоко, узгредни детаљ. И на својој досадашњој функцији заменика помоћника државног секретара у Бироу за европска и евроазијска питања, како стоји у његовој биографији на сајту Стејт департмента, Палмер је био „задужен за Западни Балкан и Егеј“, тако да ће именовањем за „специјалног представника (државног секретара) за Западни Балкан“ он практично наставити да ради оно што је већ и радио досад.
Ново име за стару дужност треба само да му додатно да на значају, што ће рећи да управо Палмер треба да симболизује ту америчку, НАТО шапу која би, интензивније него раније, да поклопи читав регион Западног Балкана. Укључујући и оне његове делове који су кључни за потпуну контролу а до сада нису (потпуно) покорени – Србију и Републику Српску.
И још нешто. Именовање Палмера за специјалног представника не значи само да ће се Американци овде ангажовати снажније него у претходном периоду већ, у оном делу Палмерове нове (старе) функције који се односи на његово учешће у дијалогу Београда и Приштине, дијалогу којим руководи Европска унија уз дискретно америчко присуство још откад је тај дијалог започео уз посредовање Роберта Купера, значи и да Вашингтон намерава да у овом послу Европску унију учини још ирелевантнијом него што је она данас. Да је другачије, да то није једна од намера Вашингтона, Палмера не би називали специјалним представником већ би га оставили да буде оно што је био и до прошлог петка, 30. августа, посматрач и потпорни стуб заједничког прегнућа које је иначе у надлежности Брисела. Овако, кад у својој новој улози Метју Палмер крене између Београда и Приштине, зар ико мисли да ће Београд и Приштина пажљивије слушати оно што им поручује Брисел? Не, ово је пут ка његовом, ако не истискивању, а онда свакако даљој маргинализацији, и толико о Европској унији.

ЕВОЛУЦИЈА ДЕЈТОНА А Републику Српску нисмо споменули без разлога.
У интервјуу „Делу“ који смо већ споменули, наиме, Палмер најављује амерички покушај ревизије Дејтонског споразума: „Никада није ни била сврха да споразум остане замрзнут у времену. Намера је била да се са развојем институција у измењеним околностима осигура функционалност споразума… То значи да ће бити нужне реформе у начину деловања институција које су основане Дејтонским споразумом… То захтева еволуцију споразума.“
Кључно је питање, разуме се, у којем би смеру требало да иде та еволуција Дејтона коју Американци прижељкују, а одговор је више него јасан.
Ипак, да не останемо недоречени. Ако је главни циљ Палмеровог посланства увлачење читавог региона у НАТО, као што каже да јесте и немамо разлога да му не верујемо, а главна (једина) препрека уласку Босне и Херцеговине у НАТО јесте Република Српска и њено право вета које има захваљујући Дејтонском споразуму, лако је предвидив сценарио у коме ће Американци покушати да Републику Српску лише овог њеног, најважнијег дејтонског права. Да ли у томе могу да успеју, друго је питање, будући да је и Русија један од гараната споразума.

КОСОВО И МЕТОХИЈА И наравно Космет.
Метју Палмер потпуно је изричит: „Србија мора да призна Косово као суседа, као суверену и независну државу, а не да га третира као свој посед.“
Подсећања ради, ово није први пут да нам је америчка намера саопштена овако јасним речима. То је већ, у честитки за наш Дан државности, какве ли честитке, овог фебруара учинио председник САД Доналд Трамп: „Док је на странама да постигну договор који обе могу да подрже, сматрамо да би узајамно признање требало да буде централни елемент трајне нормализације односа. Такав историјски договор, са узајамним признањем у својој суштини, изградио би пут за циљеве евроинтеграције Србије и економски раст.“
Тек, онако одређен у погледу америчке потребе за српским признањем самопроглашене независности Космета, Палмер је намерно недоречен у односу на начин на који он и његови наредбодавци прижељкују да то буде постигнуто. Те не затвара врата ни према идеји „евентуалних промена граница на Косову и југу Србије“, о чему га је новинар „Дела“ упитао директно: „Сматрам да је ствар договора две стране да саме одреде параметре споразума. Сваки договор, ма какав био, садржаће више димензија – политичку, безбедносну, економску, културну а можда чак и територијалну… Ако се договоре о размени територија и измени граница, ми смо и за то решење отворени, али то не значи да имају од нас бланко чек за такво решење… У начелу, САД нити не подржавају нити подржавају измене граница у региону, уколико то није плод договора између две стране.“

ИЗМЕЂУ ДВА ИЗБОРА Према свему што је до сада постало познато, овакав став Америке супротстављен је ставу Немачке која се било каквој територијалној размени изричито противи. Те отуда посебну пажњу привлачи то што је, свега неколико дана по Палмеровом именовању, и Београд и Приштину обишао изасланик немачке канцеларке Ангеле Меркел, коме је српски председник Александар Вучић рекао да је „Србија у потпуности посвећена нормализацији односа са Приштином, у циљу постизања компромисног решења које ће бити прихватљиво за обе стране. ’Очекујемо да такво решење, уколико га постигнемо, добије подршку Немачке, Европске уније и шире међународне заједнице’, рекао је председник Вучић“ а стоји у званичном саопштењу.
Какво је то решење, наравно, није прецизирано, али ево шта је о територијалној размени, као начину да Србија призна независност Косова и Метохије, рекао Метју Палмер: „Док се чини да Србима такво решење највише одговара, на албанској страни такво решење не ужива политичку подршку. Овде више није питање шта подржавају САД него око чега су сукобљене стране уопште способне да се договоре.“
И то је заправо и кључно питање у коме очигледно фигурира више непознатих, почев од две најважније: ко ће превладати на изборима на Косову 6. октобра, и да ли Београд стварно прижељкује (противуставну) поделу своје јужне покрајине као алиби за њено признање?
Од разјашњења ових непознатих умногоме ће зависити и даљи ток овог процеса којим би Американци да употпуне своју контролу Западног Балкана. Али да не заборавимо. Не питају се више само они. Питамо се и ми, а богами и Русија још више, од Дејтона до статуса Косова и Метохије који је већ одређен Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН и без ње (и Кине) не може да буде промењен. И зато би именовање Метјуа Палмера за специјалног представника њихових лоших евроатлантских намера могло да се покаже као класичан случај прављења рачуна без крчмара. Што им, разуме се, од срца и желимо.

[/restrict]

Један коментар

  1. Teško nama Srbima sa našim zetom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *