МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА, НЕГДЕ У СРБИЈИ

ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА | ЈЕЛАБУГА, ТАТАРСТАН

Пише Драгана Бошковић

Последњег дана августа навршило се седамдесет осам година откако је, сопственом вољом, свој живот у 49. години, у Јелабуги, окончала једна од најбољих светских, совјетских и руских песникиња Марина Цветајева

“Смртоход“ Марине Цветајеве започео је у тренутку када се, са сином Георгијем (Муром) укрцала на пароброд „Александар Пирогов“ у Москви, 8. августа 1941. године, пред очекивану немачку офанзиву на главни град Русије. Друштво писаца је, овим бродом, евакуисало књижевнике у градић Чистопољ, у Татарстану, на обали реке Кама. Неомиљена, проказана због своје екстравагантне поезије о женским емоцијама и сексуалности, Цветајева никада није примљена у Друштво писаца, па јој таква привилегија није ни припадала. Преко познаника, утицајних књижевника, она је успела да добије место на „Пирогову“, и да крене са сином у неизвесну авантуру… Њено физичко и психичко здравље је крхко. Оптерећена трагедијом, смрћу млађе кћери, трогодишње Ирине, која је, у Дечјем дому у Москви, умрла од глади (мајка није имала чиме да је храни), Марина покушава да спаси сина и, погнуте главе, креће у егзил са онима који су је и у Москви одбацивали…
У Јелабугу (руски Елабуга), данас град-музеј, незаобилазна, прекрасна туристичка дестинација, стижемо љубазношћу театра „Мастеровие“, из оближњег Набережние Челни, такође на реци Ками. Надахнути, мотивисан љубављу за Јелабугу, туристички радник Алексеј Иванов нам, готово са сузама у очима, приповеда тужну судбину Марине Цветајеве… Најпре посећујемо убогу кућицу у некадашњој уличици Малаја Покровскаја (данас Улица Ворошилова), где су, право с пристаништа на Ками, 17. августа 1941, довели Цветајеву и сина, у којој је данас музеј песникиње… Сви остали књижевници су искрцани у Чистопољу, а Марина, једина, продужила је до Јелабуге, јер, наводно, у Чистопољу више није било места! У кућици, чији плафон може да се дохвати руком, у три просторије живи породица Бродељшћик. Марини дају једну од собица, у којој, мучена глађу, без посла, гледајући патње свог детета, песникиња живи. Као да никада није било светлог, срећног детињства у Москви, ведрог живота са сестром Анастасијом, мајком Маријом Мејн Цветајевом, пијанисткињом, и оцем Иваном Владимировичем Цветајевим, чувеним класичним филологом, историчарем уметности, професором универзитета, оснивачем Музеја лепих уметности! Ни Маринино образовање, у Русији, Швајцарској и на Сорбони, у Паризу, овде јој ничему не служи… Она одлази у Чистопољ 26. августа и моли да јој дају посао перачице судова у мензи, где ручавају књижевници… Као жена народног непријатеља (муж, царски официр Сергеј Ефрон, допао је гулага са старијом кћери Аријадном), Марина нема никаква права. Враћа се у Јелабугу, у дубокој депресији… Домаћини су говорили да се из собице песникиње и адолесцента чула непрестана свађа, на француском језику. У вечитој потрази за љубављу, Марина је била потпуно сама. Шеснаестогодишњак ју је кривио за свој ужасни живот…
У недељу, 31. августа, када су сви, па и Мура, отишли из куће, Марина пише опроштајно писмо сину и веша се о греду на улазу у кућу… „Мурлига! Опрости ми, али даље би било све горе. Тешко сам болесна, то више нисам ја. Волим те безумно. Схвати да више нисам могла да живим. Пренеси тати и Аљи ако их видиш да сам их волела до последњег часа и да нисам могла даље…“
Полиција преузима тело, на сахрани никог није било, ни Муре… Гроб остаје непознат.
„Ја сам Марина, варљива морска пена“, певала је песникиња о својој неухватљивој природи. „Марина је поступила логично“, причају савременици да је изјавио Мура, што су схватили као његово одобравање њеног чина. Младић је отишао у Ташкент, потом у Москву, где је успео да упише студије књижевности. Онда је, као син непријатеља, мобилисан и међу првима послат на фронт, где је погинуо убрзо, у својој деветнаестој години. Три године после мајчине смрти.
О Марини Цветајевој, чије су поезија, проза и драма достигле пуну књижевну сатисфакцију тек шездесетих година двадесетог века, контроверзној уметници која је имала необичне везе с Пастернаком, Мајаковским, Мандељштамом, Еренбургом, Буњиним, а нарочито с Аном Ахматовом, данас се више зна, изучавањем њене поезије, пре свега, у којој супротставља стилове акмеизма и симболизма. Жена испред и изван свог времена, талентована, неукротива, образована, страсна, сагорела је на сопственом пламену, у татарском градићу Јелабуга, сама и изгубљена.
Маринина сестра Анастасија дошла је касних шездесетих у Јелабугу и покушала, ходајући прашњавим путем ка брдашцету изнад обале Каме, да реконструише место где је, по речима становника Јелабуге који су се тог догађаја сећали, могла да буде сахрањена Марина. Одредила је положај који јој се учинио најтачнијим. Ту се, данас, налази споменик Марини Цветајевој, који јој је 1970. године подигао Савез писаца Татарстана.
То је постало место ходочашћа не само оних који, сваке године, долазе да читају и слушају Маринине стихове на „Вечерима Марине Цветајеве“ у Јелабуги него и многобројних туриста, којима је данас овај татарски градић врло занимљив, због харизме Марине Цветајеве, али и као родно место највећег руског пејзажисте, сликара Ивана Шишкина.