Манастир и поезија

Срби имају много манастира и цркава. Ако би се, на географску карту земаља у којима живе и у којима су живели Срби, фломастером уцртале, тачкицама, локације свих активних, свих полусрушених и свих потпуно затртих манастира и цркава – од тих тачкица не би се видело ништа друго

Пише Мирослав Максимовић

Дозволите недостојном госту из даљине (дошао је из даљине, али потекао је из близине: његови Максимовићи су са Дрине, десетак километара низводно од Фоче, дакле, у пивском комшилуку) да изговори неколико речи на овај празник посвећености и вере. При томе, молим све који слушају да имају на уму да говори један српски песник. А песник ће имати на уму да говори у једном српском манастиру.
Срби имају много манастира и цркава. Ако би се, на географску карту земаља у којима живе и у којима су живели Срби, фломастером уцртале, тачкицама, локације свих активних, свих полусрушених и свих потпуно затртих манастира и цркава – од тих тачкица не би се видело ништа друго. Само та слика била би довољна да се види какав смо ми народ.
Народ који зна, или несвесно осећа да без духа, уцелињења и узнесења у духу, ка Богу, живот нема смисла. Са тим осећањем, које је сажето и песнички изражено у косовском миту, Срби су могли да опстану у тешким временима која би неки други народ сасвим помела.
Није, онда, чудно што имамо много песника, чак и више него манастира, и више, пропорционално гледано, од доста других народа. Склонији смо замасима у великом простору слободе, какав је и поезија, него ћифтинском пребројавању ситних животних рачуница. Због те склоности много смо невоља имали, али и много славних подухвата извели.
Српску поезију (и књижевност) и српске манастире повезује и историја.
Мада имамо и неколико ранијих писаних споменика, српска књижевност је почела у Хиландару и студеничкој испосници, где је Свети Сава написао животопис свог оца, Житије господина Симеона. У том спису, кроз улогу коју има у Студеничком типику, кроз биографски оквир дела и његову религиозну подлогу, пробила се – аутентична књижевна уметност.
У манастиру Љубостиња, Похвалом кнезу Лазару, јавила се прва српска песникиња, монахиња Јефимија, са световним именом Јелена, кћи кесара Војихне, девојчица на двору цара Душана, супруга деспота Угљеше Мрњавчевића на двору у Серу, потом дружбеница кнегиње Милице на двору кнеза Лазара у Крушевцу. Њен песнички израз спојио је личну судбину са судбином народа, тако је најавила и отпочела отпорну нит у слободарском везу српске народне поезије у наредним вековима ропства под Турцима.
Њену монашку песничку линију наставила је, у Зети, дакле, на тлу данашње Црне Горе, Јелена Балшић, кћи кнеза Лазара и жена Ђурђа Балшића. Мада није стигла да се замонаши, живот је завршила у манастиру који је сама подигла на острву Бешка, на Скадарском језеру. Ту је открила песничку реч, „као неко скровиште царско, веома пребогато, и у њему скупоцености, више од тисуће тисућа злата и сребра“. Њена мисао – „жељење богатства и сујетна слава, а уједно и сласти, не остављају нас“ – настала је у Зети, а као да је упућена Црној Гори и свима нама: не можемо се сви „узвикнути к светлости чистог и нетелесног пребивања“, али можемо застати и погледати да ли примамљиве материјалне себичности – којима нас шкакљи и опкољава данашње време, да би скренуло наш поглед са општег добра и духа и свело нас на усамљене и празне потрошачке јединке – воде до смисла.
Могло би се навести још података о вези манастира и песника. У српској средњовековној држави, односно државама песника није ни било изван манастира. Поезија се и писала или за литургијске потребе, или је била део црквеног живота. И не само поезија – манастири су били средиште укупног културног деловања.
Данас није тако. Песници углавном не живе у манастирима. Поезија се углавном не пише у манастирима. Само је, каткад, неки манастир тема неке песме. Али невидљива, а суштинска веза песништва и манастира и даље је жива.
Манастири су настали да би човек имао где да се посвети разговору с Богом. До поезије је човек дошао покушавајући да допре до Бога, да изађе из малог живота на велику висину спознања. Достојевски, у писму брату Михаилу, каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога.“ А Његош, у песми Ко је оно на високом брду, описује песника овим стихом: „Творац мали најближи божанству“. Православни Рус и православни Србин на исти начин, у истом простору, гледају песника, јер на исти начин поимају Бога.
Бог је, дакле, веза манастира и поезије, монаха и песника.
У једној прилици написао сам да је Жича – манастир са једном од најлепших фресака Успења Богородице, које данас обележавамо – канула из Божјег ока на земљу. Сваки манастир је једна таква суза. Бог је, очигледно, често имао разлога да засузи над Србима, па је, тако, 1548. године, једна суза канула и на пивску земљу. Из те сузе дигао се Пивски манастир, да ову планину, њене воде, и њене људе подигне у још већу висину. Отада, ни Пивском манастиру, ни Пивљанима није било лако. Није им лако ни сада.
Али.
Поменути Достојевски, у истом писму, каже и ово: „Брате, тужно је живети без наде… Гледам испред себе и будућност ме ужасава.“ После ових реченица написао је Злочин и казну, Браћу Карамазове, Зле духе, Записе из мртвог дома… Постао је велики, словенски и светски писац. И Србима се данас чини да живе без наде и да, гледајући испред себе, виде ужасе. У то су их убедили, и убеђују њихови непријатељи, лажни пријатељи. А то ће проћи. С Божјом помоћи. Судећи по Достојевском, чекају нас важни задаци и вредни подухвати, на које смо, као мали народ с начином размишљања великог народа, увек, кроз историју, били спремни.

Беседа на Великогоспојинском сабору у Пивском манастиру