Кошарка као герила

Несумњиви субверзивни карактер спортских репрезентација и репрезентативних такмичења види се и по томе што поред економских санкција постоје и спортске санкције. То је разумљиво: док економске санкције треба да униште материјални, економски живот једног народа, спортске санкције треба да ликвидирају симболичку компоненту тог живота

Негде почетком века, пред једно од великих кошаркашких такмичења, причао сам се човеком чијег се имена, а ни лица, више не сећам. Сећам се, међутим, његових речи. Казао је да би било добро да на том кошаркашком такмичењу наша репрезентација пропадне, јер би се тако ослабила колективна свест.
Он се ,,колективне свести“ плашио као ђаво крста.

СУБВЕРЗИВНИ КАРАКТЕР РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА Нисам намерно заборавио лице и име тог човека. Заборавио сам га просто зато што у том његовом наоко личном третирању колективне свести као зла, нема заправо ничег његовог и ничег личног: француски социолог Пјер Бурдије одавно је неолиберализам дефинисао као систематску борба против колективног идентитета. То значи да је мој саговорник – у тренутку када је за себе мислио да је нека јединствена индивидуа – био само један од безбројних, анонимних понављача неолибералног корпоративног налога. Зашто је потребно да та колективна свест нестане? Укратко: да би се институција државе толико ослабила, да она више не може да штити већину народа – нижу и средњу класу – од неолибералне мањине која располаже несразмерно великом количином капитала и која има намеру да грађане (који имају своја права) претвори у робове (од којих се очекује само покорност).
Ова анегдота је ипак важна зато што показује да у самој институцији кошаркашке репрезентације Србије заиста има нечег побуњеничког и герилског што је оштро супротстављено владајућем налогу о ,,промени свести“. Прво, то је сама кошарка: иако су ватерполо и одбојка колективни спортови у којима имамо сјајне репрезентације, ипак је степен популарности кошарке у Србији такав да би освојено злато на улице моментално катапултирало стотине хиљада људи који можда ни о чему другоме не мисле исто, али воле кошарку и кошаркашку репрезентацију Србије. Кошарка је, дакле, један од последњих, ако не и последњи симбол преосталог осећања заједништва.
Репрезентација не спаја само навијаче који се по много чему другом разликују; она симболизује и заједништво између репрезентативаца и народа који за њих навија. Када кошаркашка репрезентација не би постојала или када се већина наших кошаркаша не би одазвала да игра за њу, тада бисмо могли да се запитамо шта би уопште спајало те кошаркаше са њиховим сународницима који воле кошарку? Одговор би био једноставан: ништа. На развалинама репрезентације остала би видљива само огромна класна разлика између кошаркашких милионера – који мисле само на величину уговора и дужину своје каријере – и некакве сиротиње са којом ти милионери немају никакве суштинске везе.
Ако би такви кошаркаши-милионери постали узор младим људима, у каквој бисмо земљи онда живели? Живели бисмо економски фашизам у коме би некадашње расне разлике биле замењене економским разликама. Омладина којој би такви кошаркаши-егоисти били узор, врло лако би прихватила идеју да ,,ниже расе“ (сиромашни) треба оставити својој судбини – смрти – како не би узалудно трошили ресурсе планете, који би ексклузивно требало да буду на располагању ,,вишој раси“ – примера ради, онима који имају довољно новца да купују улазнице за НБА утакмице или да редовно посећују зубара, те услед тога нису ,,крезуби“.
Несумњиви субверзивни карактер спортских репрезентација и репрезентативних такмичења види се и по томе што поред економских санкција постоје и спортске санкције. То је разумљиво: док економске санкције треба да униште материјални, економски живот једног народа, спортске санкције треба да ликвидирају симболичку компоненту тог живота. Шта је симболичка компонента живота? Укратко, то је осећање да у животу постоје вредности које се не могу изразити новцем: то оно непроцењиво (да се изразим терминологијом Mastercard-а).
Управо зато што постоји симболичка компонента живота, репрезентативна и клупска такмичења готово да не могу да се пореде. Клупска такмичења представљају реплику светске политике у којој су најбогатији, најјачи, па се трофеји колико освајају, толико и купују, куповином најбољих играча (плаћеника) из свих делова света. Када се људи из различитих делова света поистовећују са неким глобалним клубовима или глобалним звездама, они тиме признају да су немоћници који морају да купе делић моћи, јер иначе не би имали утисак да постоје.

ТРОФЕЈ СЕ НЕ КУПУЈЕ У репрезентативном спорту трофеј се не купује: трофеј је чудо, додир са оним несвакидашњим, неочекиваним, са оним што се не може просто наручити или резервисати преко интернета. Народима који су, услед финансијског стања, броја становника или геополитичког притиска, у већој или мањој мери инфериорни у светској политици, могу да преко својих националних спортова и репрезентација докажу да су још увек живи и да се још увек боре: да нема репрезентација и националних спортова, ти народи би се распали на атомизиране честице, које би се, свака за себе, идентификовале с неким глобалним спортским брендом, верујући да њихова држава није ништа друго до један безлични простор на коме нема ничег.
Управо због такве симболичке црте, такмичења репрезентација могу да добију јединствена, непоновљива и самим тим незаборавна симболичка значења каква су потпуно недоступна титулама које освају (купују) глобални брендови попут Реал Мадрида, Барселоне или међусобно у великој мери сличне НБА франшизе, које мењају градове, пратећи законе профита. Примера ради, када 1986. године Аргентина, предвођена Дијегом Армандом Марадоном, осваја светско првенство у фудбалу, макар у делићу свести аргентинских играча и навијача налази се изгубљени рат за Малвинска/Фокландска острва против Енглеза, 1982. године; када су ти Енглези изашли пред Марадону и његове сународнике у четвртфиналу првенства, добили су од њега два незаборавна поклона: Божију руку (најпознатији гол руком) а онда, за сваки случају, и Гол столећа (млађи читаоци могу да се обрате јутјубу за илустрацију).
Двадесет година касније, 2002, Аргентина је банкротирала, па аргентински кошаркаши сами, из својих џепова, плаћају одлазак у Индијанополис на светско првенство. У последњој утакмици у групи, банкротирани Аргентинци излазе пред америчке НБА професионалце и наносе им први пораз у историји америчке професионалне кошарке. Симболички гледано: то је победа аргентинских дужника, против банкстера с Волстрита.
У четвртфиналу исте те Американце елиминисаће репрезентација коју је три године раније бомбардовао НАТО. Судећи по ономе што се зна о фактима око те утакмице, један репрезентативац Србије је тада своје саиграче, при изласку на терен, ободрио тактовима из Марша на Дрину. То је симболичка димензија репрезентације, коју клубови, осим у врло ретким случајевима, не могу да имају. А НБА франшизе – пошто немају аутентичну симболичко компоненту – покушавају да измисле. Тако је на дресовима Торонто рептонса, у финалу плеј-офа НБА лиге, стајао натпис North (север), вероватно инспирисан популарном серијом Игра престола. Морам признати да ме је тај покушај симболичког значења више насмејао него усхитио.

МИШЉЕЊЕ И – СИМБОЛИКА У ЖИВОТУ Људи који по форумима пишу да никоме у Србији неће бити ништа боље ако Србија освоји првенство света у кошарци имају право на своје мишљење, чак и ако то мишљење подсећа на завођење спортских санкција другим средствима: деведесетих нисте могли да се такмичите, док у другој деценији 21. века више није важно што се такмичите. Онај ко мисли да је резултат кошаркашке репрезентације Србије у Кини ирелевантан по квалитет живота у Србији, показује/признаје да нема никакав осећај за симболику у животу – а то је најстрашнији облик сиромаштва који се може замислити. Људима којима недостаје аутентична лично-колективна симболичка компонента у животу, остаје једино да купе оно што им је за новац доступно, а издиже их из света очигледности: зато ме уопште не чуди што у земљи чији најбољи кошаркаши не желе да играју за своју репрезентацију, људи троше, нажалост, 150 милијарди националне валуте, годишње, за наркотике.
Да им буде боље.

Један коментар

  1. Košarka – od koš.
    Košare – od koš.
    Samo davati koševe.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *